Економија: Запад тврди да Кина производи превише, њени радници се не слажу

Рен Венбинг нерадо напушта издубљену чауру од цигала која је некада била перспективна фабрика у кинеском производном центру Дунгуану.

„Сви радници су затечени", каже овај 54-годишњак док показује где је некада састављао намештај и где су се сви окупљали за ручак.

Власник компаније је преселио производњу у Југоисточну Азију да би смањио трошкове.

Рен каже да му дугују више од 11.000 долара у отпремнини, што је сума за коју би му биле потребне године и године да је заради.

„Разочарани смо и тужни", додаје он, док машина приноси маљ прозорима.

Рен не жали само за губитком компаније за производњу намештаја.

Он тугује и за нестанком некада незаустављиве кинеске привреде, што милионима радника отежава да нађу посао.

За људе као што је он, у Кини се тренутно не производи довољно.

Али Запад управо оптужује Кину да прави превише тога - била је то главна порука током скорашње посете америчке министарке финансија Џенет Јелен.

Она је замерила Пекингу „нефер економску праксу", зато што производи више него што му треба или што свет може да приушти да искористи.

Бренд „Мејд ин Чајна", некада угравиран, ушивен или утиснут на мајице, столове и телевизоре у многим домовима широм света, сада се мења.

Он је сада кључни састојак електричних аутомобила који засипају Немачку и соларних панела који напајају обновљиву политику Европе.

А то брине Запад.

Појачане синдикалне напетости са Сједињеним Државама, строги карантини због ковида и глобални економски пад довели су до тога да су неки произвођачи, који су се некада масовно искрцавали на кинеске обале, сада почели да траже друга места.

Страна улагања у земљи најнижа су у последњих 30 година.

Али сада када муку муче стари индустријски стубови намештаја, текстила и електричне робе, Пекинг се узда у „нове производне снаге": соларне панеле, литијумске батерије и електричне аутомобиле.

„Извозимо у Велику Британију, Белгију, Немачку, већином европске земље, али и у Африку, Аустралију, Јужну Америку, Северну Америку и такође Југоисточну Азију", каже продавац Јан Му док показује компанијине батерије за складиштење енергије.

Његов штанд само је један од многих који на сајму држе стотине компанија за складиштење зелене енергије у реконструисаној и пренамењеној железари на ободу Пекинга.

„Мислим да кинеске компаније предводе читаво тржиште складиштења енергије. Ту су иновације, нове технологије, продаја батерија, ПЦС [системи конверзије енергије]... практично све. У овом тренутку, мислим да се 80-90 одсто опреме за складиштење енергије осмишљава и производи у Кини."

На неколико сати вожње од Дунгуана, могу се видети и други знакови размера ове индустрије: соларни панели се протежу док вам поглед сеже.

Кина је протекле године поставила више соларних панела него што су Сједињене Државе успеле да направе за деценију - у току је масовна производња која је преполовила трошкове у односу на прошлогодишње.

Произвођачи широм Европе имају проблема да се сустигну.

Деведесет седам одсто соларних панела постављених 2023. године широм Европе стигло је из Кине.

Али нове кинеске индустрије траже много мање радне снаге од оних које су довеле до њеног спектакуларног раста - и траже специјализоване, високо стручне раднике, као и, све више, роботе.

И док је незапосленост младих у Кини изазвала већу пажњу у вестима, њена укупна урбана стопа незапослености још увек је више од 5 одсто.

САД и Европска унија верују да је ово начин на који Кина покушава да спасе привреду - производњом зелене технологије по ниским ценама и субвенционисаном од државе ради продаје у иностранству.

Они кажу да је то тактика која спушта цену соларних панела и друге нове технологије и оставља западне фирме без посла.

Кина каже да је за њен успех заслужна иновација, а не државне субвенције и да постоји потражња за њиховим извозом док се земље пребацују са фосилних горива на изворе енергије који нису штетни по климу.

Напоље са старим

Али Рен не може да нађе посао у овој новој кинеској причи о успеху.

Он је оставио породицу у Хенану као тинејџер и преселио се у Дунгуан, град у јужној обалској покрајини Гуангдунг са толико много фабрика да је постала познат као „фабрика света".

Једном приликом се није вратио кући 11 година.

Он је један од скоро 300 милиона мигрантских радника који су се у потрази за послом преселили из села широм Кине у велике градове.

Већина остави породице за собом: Ренову децу одгајају деда и бака док он и супруга живе у Дунгуану, где се верује да су три четвртине његових 10 милиона становника мигранти.

„Мојој деци наравно недостајем", каже он, додавши да он и жена „нису имали другог избора".

„Нисмо зарађивали много. После дневних трошкова живота, новца који смо слали кући нашим родитељима, новца за образовање наше деце… није нам преостајало много."

„Сви мигрантски радници се суочавају са тим", додаје он.

„Ако желимо да издржавамо наше остареле родитеље и нашу децу, морамо да живимо далеко од најмилијих и радимо у другим покрајинама. То је реалност."

Сада, док се будућност Кине налази на раскршћу, исто је и са њиховим животима.

Рен и његова супруга сада живе у соби у коју може да стане само један кревет и сто.

Ту он седи док скролује по телефону у потрази за огласима за посао.

Већина фабрика нуди минималну надницу од мање од 16 кинеских јуана (2,50 долара) по сату.

Један оглас нуди само 13 јуана на сат.

Била му је потребна његова отпремнина и отишао је на суд да је добије.

Али изгледа да је власник напустио земљу, оставивши њега и још око 300 бивших колега на цедилу.

„Присуствујемо променама у Дунгуану, а гајимо снажна осећања према овој земљи.

„Она нам је други дом. Били бисмо веома тужни и изгубљени кад бисмо морали да одемо одавде.

„Нећемо заборавити шта је локална власт урадила за нас покушавши да нам пружи више олакшица. Због владине политике смо добили посао и могли да зарађујемо за живот."

Од отприлике средине 1980-их, непосредно након што се Кина отворила према свету, Дунгуан је постала водећа база за извоз и производњу у земљи.

Избацивао је јефтину одећу, играчке и ципеле.

У оно време, на фабричким капијама су се гомилале десетине хиљада радника да би започињале смене у прављењу ципела које су се извозиле у Сједињене Државе.

Али последњих година, радници су почели да захтевају веће плате, док су компаније почеле да смањују цене како би добијале уговоре, додатно истискујући добит.

А онда је Доналд Трамп стигао у Белу кућу, увевши порезе на кинеске производе - међу њима и на ципеле.

У потрази за јефтинијим трошковима одржавања и заштитом од трговинског рата Америке и Кине, фирме су почеле да траже нека друга места.

У сада готово потпуно напуштеној четврти Дунгуана, протежу се читави километри празних ниских грађевина које изгледају као фабрике духова.

Једини становник је усамљени чувар који одбија било какве знатижељне пролазнике.

Стални шум шиваћих машина заменио је хор птица певачица, а тврдоглаво корење дрвећа пробило се испод бетонског скелета зграда.

Топла и често влажна јужњачка клима помаже природи да преузме оно што је човек оставио за собом.

Добро дошло ново

Дунгуан се, међутим, не предаје: покушава да се трансформише у високотехнолошки центар како би покушао да поврати део старе славе.

На ободу језера Сонгшан, технолошки гигант Хуавеј гради кампус за смештај 25.000 запослених.

Никао је нови научни парк и ланац хотела.

Алан Ли спава у свеже окреченој канцеларији док покушава да капитализује на новом правцу у којем се креће град.

Овај 32-годишњак - који је преживео економски пад да би основао властиту фирму - бацио је око на извоз високотехнолошких машина у Европу.

„Много људи је изгубило послове последњих година. Људи су се задужили и били приморани да продају поседе.

„Много компанија пати од пада потражње за извозом, а директори се суочавају са много финансијског притиска и чак морају да затварају фабрике.

„Одлучили смо да се усредсредимо на трговину да не бисмо осећали притисак у производњи."

Али ови послови захтевају поседовање нових технолошких вештина којима људи као што је Рен тек треба да овладају.

Његове наде да ће добити новац који му дугују полако јењавају.

Он размишља о томе шта ће рећи деци зашто им је отац био одсутан.

„Не знам како да им понудим добар одговор на то питање.

„Могао бих просто да кажем - ваша мајка и ја смо одсутни зато што желимо да вам пружимо бољи живот и боље образовање.

„Надамо се да ћете научити ствари да у будућности не бисте морали да радите тако напорно као ми."

Погледајте и овај видео: Кинескиње које не желе да буду мајке

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]