Музика: Дејвид Боуви - магичан пред камерама колико и са микрофоном

Иако је био првенствено музичар, Боувијева заоставштина је подједнако визуелна колико и звучна.

Његово „играње школица" са жанровима, а током каријере је пригрлио рок, фанк, индустријал и авангардне инструментале, увек је било пропраћено новим карактеристичним имиџом.

Његов стил је био увек у повоју - од црвенокосог туђина Зигија Стардаста, до слепог човека у оделу из фазе албума Heathern (2002) - и увек је, као и његова музика, представљао снажну поруку, намећући очекивања да ће и будуће звезде кренути његовим стопама.

Лејди Гагино непрестано мењање маски инспирисано је Зигијем и Мршавим белим војводом (Thin White Duke) - сарторијална посвета коју певачица често истиче.

У међувремену, недавно је магазин Вог на насловној страни објавио провокативну фотографију са Херијем Стајлсом у хаљини, ноншарлантно занемаривши чињеницу да је Боуви то први урадио 1970, када се фотографисао у заносној цветној хаљини, коју је дизајнирао Мајкл Фиш, за омот албума The Man Who Sold the World.

То је био део игре прерушавања којој је прибегавао чак и када се бавио споредним пројектима, на пример када је глумио Гоблина у култној филмској фантазији Лавиринт из 1980, затим када је позајмио глас за причу Петар и вук Сергеја Прокофјева, као и када је са Бингом Крозбијем извео песму „Мали добошар".

Био је аутсајдер који се идеално уклапао у улогу - човек коме треба омогућити да ствара.

Током каријере, такође, смернице експерименталних заокрета у правцу различитих ликова давале су камере пред којима је стајао.

Као што је забележено у недавно објављеној књизи Дејвид Боуви: Икона, са његовим фотографијама које потписује 25 различитих аутора, Боуви је одувек схватао моћ коју фотографија има у свету који га окружује.

Чак и из данашње перспективе ти снимци делују импресивно, али је већини фотографа било потпуно јасно да су, у трентуку када су сликали, радили нешто посебно.

Питали смо неке од њих како је било радити са стваралачким магом.

Маркус Клинко

Клинко, који је у више наврата фотографисао Боувија, каже да је он био идеални модел - и то не само због кошчатих образа, још једног детаља по којем је Боуви био испред времена у свету моде.

Године 2002, када Боуви због обавеза није могао да закаже фото-сешн за награду „Мушкарац године" часописа GQ, управо је Клинко осмислио композитне фотографије на којима музичар држи на поводцима дивље вукове у заливском крајолику.

Боуви је 2013. изабрао Клинка да режира видео за песму Valentine's Day са албума The Next Day, јер му је фотограф неколилко година раније рекао да би волео да режира његов спот.

Погледајте видео: „Порука Џона Ленона је данас још снажнија"

Међутим, Клинко наглашава да је свака импровизација на сету са чувеним певачем увек била заснована на чврстој идеји.

Када су први пут сарађивали, за омот албума Heathen, он и Боуви су заједно слушали грубе миксеве албума пре него што су ушли у студио како би били сигурни да су на истој таласној дужини.

„Био је отворен за сарадњу, али је увек све почињало од снажне идеје коју је имао", каже Клинко.

„Када погледате омот за Heathen, он је очигледно слепац са (избељеним) очију. Користили смо специјалне ефекте. Али без обзира на то, он је имао тачно одређену идеју о углу и очима које су баш на тај начин заслепљене. То је инспирисано Мен Рејом.

А одело у стилу четрдесетих година прошлог века, то је изразито желео… Понекад, када радите са другим уметницима који су прелепи и изузетни и привлачни, они немају нужно исти начин размишљања.

Обично се све своди на добар изглед, без обзира на то шта се носи. У том случају, стилиста или ја и мој тим пресечемо: Ово ће изгледати сјајно. Понекад ће издавач рећи: Немојте превисе лудовати. Али Боуви је био потпуно другачији што се тога тиче."

Мик Рок

О Боувијевој апсолутној креативној усредсређености, која је импресионирала Клинка, говоре и бројни други фотографи који су сарађивали са њим.

Боуви је имао јасну представу о свом имиџу, као и начину на који жели да га представи - али је такође био довољно мудар да одабере уметнике који ће му помоћи у остваривању замисли.

Мик Рок је био један од његових најближих сарадника, фотографисао је и режирао спотове који су представили Боувијево треће око, из периода Зигијевог једноделног костима креатора Кансаи Јамамота.

Били су веома блиски - током 1996. кад је Рок био у болници због операције уградње бајпаса, Боуви је био међу људима који су му слали цвеће.

Рок је након искуства из студија, када је сликао певача са препознатљивом „тарзанком" фризуром и плавом сенком за очи, схватио да је подједнако уживао као када би снимао опуштеније фотографије.

„Добро смо се разумели, нисмо морали много да разговарамо", каже он.

„Као што можете да видите на сликама, разлог лежи у томе што је он уживао. Дошао је да се игра. Нисмо се дуго припремали, чак ни за фотографије са саксофоном, иако је то био први пут да га сликам у студију.

А онда су се слике појавиле као визуелни део албума Pin Ups (његов албум из 1973, објављен годину дана након Ziggy Stardust). Али он је био најпријатнија особа на свету, гледано из перспективе фотографа, нисте могли да направите лошу фотографију кад радите са њим."

Џенет Макоска

Џенет Макоска верује да је Боуви, поред тога што је користио могућност причања приче преко фотографија, такође схватао на који начин оне утичу на људе који их гледају.

Фотографкиња из Кливленда у Охају, тинејџерске дане је провела фотографишући музичаре који су обично долазили у град како би одатле започели америчку турнеју.

Присећа се да је, када је први пут гледала Боувија 1974, била дирнута снагом његове харизме на бини и његовим двобојним очима, што је није омело да као драгоценост забележи ваздушасти, за длаку изван фокуса снимак с тог првог наступа.

Али када се Боуви вратио 1976, на турнеју на којој није било дозвољено фотографисање, понудили су јој једино да сними изглед постављене бине.

За узврат, дозвољено јој је да се ушуња на наступ, прокријумчаривши камеру, а обезбеђење јој је прогледало кроз прсте.

„Пропињала сам се на прсте у пар наврата како бих начинила пар снимака, али Дејвид је на бини имао двојицу огромних типова из обезбеђења, на левој и десној страни по једног", присећа се она.

„Када би видео апарат, упро би прстом у том правцу, а громаде би сишле и одузеле би филм. Али ето мене, пропињем се, а он ме је угледао. Испружио је руку и одмахнуо, поручивши ми: ʼНе смеш то да радиш, срам те било!ʼ

А онда се насмешио и показао припадницима обезбеђења да ме пусте. И тако сам снимала читав наступ! Као да сам добила благослов."

Сличну причу би вам испричали и други концертни фотографи који су радили у то време - већина њих је у неком тренутку морала да прекрши правила организације како би забележили савршени снимак.

Међутим, други део приче одиграо се 1995, током турнеје на којој је Nine Inch Nails био предгрупа Боувију, када је успела да му поклони урамљену фотографију начињену оне вечери када је спречио припаднике обезбеђења да је избаце са концерта.

Неколико недеља касније, одговорио јој је.

„Добила сам писмо из Швајцарске, а нисам познавала никога ко живи тамо", каже она.

„Послао ми га је Дејвид захваљући ми на поклону. ʼМолим те, не замери ми што ти споро одговарамʼ: Звуче као речи пристојног британског школарца, предивно је. Писмо је својеручно написао Дејвид Боуви захваливши ми на поклону.

Џеф Макормак

И док је већина фотографа сликала великана, Џеф Макормак је једноставно фотографисао свог друга из детињства.

Школски друг који је постао члан екипе око бенда током тунеја Spiders from Mars и Diamond Dogs обављао је различита задужења у Боувијевом ширем тиму сарадника.

Између осталог, био је инструктор и ортак са сурфовања и најлошије одевена Боувијева замена на сету за научнофантастични филм Човек који је пао на Земљу (The Man Who Fell to Earth) из 1976, излазивши на бину у тренутку када су чланови екипе проверавали светло и углове камера, што је улога коју обично обављају људи који личе на звезду која наступа.

Али у периоду 1973-1976 је прикупљао за Боувија фотографије и видео-снимке са турнеја јер га је занимала фотографија, страст која је код њега згаснула убрзо након обављања тог посла.

„Ја сам варалица, не заслужујем да будем у књизи", написао је у свом одељку.

Његове фотографије приказују баналне ситуације на турнејама - Боуви позира испред разних превозних средстава, спава у малим вагонским креветима, седи нашминкан у бекстејџу и чека тренутак када ће изаћи на бину.

Макормак каже да његов рад није био унапред осмишљен, већ је само ловио оно што му се нашло пред објективом.

„Нисам говорио себи: ʼХеј, мораш да устанеш рано ујутру. Не смеш да пијеш превише вечерас, сутра устајеш рано и треба да сликашʼ", присећа се.

„То је само добра фотографија, у тренутку је пријало објективу, стицај околности."

Макомак уз смех одбацује идеју да је Боуви био савршени модел за фотографију:

„У неким ситуацијама није испао сјајно и зато нећу користити те фотографије ", каже он.

Иако се није дуго бавио фотографисањем, волео је несавршене снимке у документаристичком стилу које је усликао.

А волео их је и Боуви.

Пет година после смрти, Боувијев утицај на популарну културу и даље само јача.

„Увек сам имао ту одбојну потребу да буедем нешто више од човека", приметио је једном приликом.

Фотографије које су остале сведоче о успеху тог животног уметничког пројекта ванземаљску трансформацију.

Кад се осврнемо на његово целокупно дело, тешко је утврдити где се завршава великан, а почиње човек.

А Клинко закључује да је управо то суштина његовог дела.

„Његов последњи албум, Blackstar, начин на који је представљен, начин на који је отишао дан након његовог изласка, читав његов живот је имао предиван уметнички карактер", каже он.

„Сваки потез је био осмишљен унапред".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]