Џонатан Ричмен – непоколебљива ведрина култне поп звезде

У књигама о рокенролу Џонатан Ричмен се обично узгред помиње као спона између The Velvet Underground и британског панка.

Према тој причи, он је као тинејџер у Бостону (Масачусетс) крајем 1960-тих обожавао авангардног рокера Луа Рида, посетио десетине концерата бенда који је он предводио, написао приказе о њима за различите магазине, чак је и упао у њујоршки стан њиховог менаџера.

Када је почео да пева и свира гитару у свом бенду The Modern Lovers, поједноставио је урбани репетитив Велвета, убедивши тако Sex Pistols и њихове вршњаке да не морају бити виртуози да би снимили плочу.

Пар акорда и став су били сасвим довољни.

Ипак, слика поп звезде која комбинује наркоманско-хипстерски кул став Велевета и подругљиву, неотесану агресивност Sex Pistolsa не може бити удаљенија од Ричмена.

Већ више од четири деценије, његове песме красе топлина, чудноватост, хумор и крајња простодушност.

Не позивају на насилну револуцију, већ подстичу на уживање у зградама и природи које нас свакодневно окружују.

Не певају о хероину или садо-мазохизму, већ о вашарским пољанама, перионицама веша и дугим разговорима - док на крају не наиђемо на дечије песмице попут „Ја сам мали диносаурус" и „Здраво-живо, мали инсекту".

Његов типичан текст гласи: „Људи широм света су добри / Људи широм света нису лоши / Али ако наставе да се због тога понашају снобовски / Неће добити оно што би желели да имају / А то је љубав."

Нико, будимо поштени, не би могао да помеша ове стихове са стиховима песама Venus in Furs или Anarchy in UK.

Међутим, Ричменова несаломива позитивност делује радикалније и провокативније од било ког бенда који је на њега утицао и на који је он извршио утицај.

За ширу публику, тачније онај део који је уопште чуо за њега, он је ексцентрична искежена луда са два мања хита из 1970-тих: Roadrunner и Egyptian Reggae, док се касније појавио у филму Сви су луди за Мери браће Фарели.

Фанови га, међутим, схватају другачије.

Први његов албум који сам чуо био је Jonathan Richman, мој старији брат га је позајмио од друга.

Објављен је 1976, али сам на њега ставио грамофонску иглу средином 1980-тих, у време када су звуци најбучнијих панк и хеви метал састава озбиљно претили да ће нам разрушити кућу.

Никада раније нисам чуо нешто слично. Био је бескрајно тиши и безбрижнији од музике за махање главом на коју сам навикао, али толико непретенциозан и директан у ономе што је поручивао да је деловао и смелије, такође.

Био сам опчињен.

Нашао сам свог гуруа, моју звезду водиљу, рок легенду која, без обзира на све, разуме некога ко је, попут мене, плашљив и осетљив.

Најважнија лекција коју ме је научио била је да не мораш да очајаваш ако си такав. То може бити забавно. Чак можеш бити и поносан због тога.

Недуго потом, почео сам да снимам избор моје омиљене музике на касете и проповедам јеванђеље по Џонатану свакоме кога сам познавао.

Јесте, признајем, он може деловати наивно и детињасто.

Јесте, може деловати ћакнуто - понекад и урнебесно.

Али када слушате његове албуме или га видите како пева и плеше на бини у малом клубу испуњеном поклоницима, свет одједном постаје ведрије место.

Као студент, сео сам у воз и отишао у Лондон да видим његов наступ, пропустио последњи воз у правцу универзитета, шеткао се смрзавајући се на станици читаву ноћ, и после неколико дана ме је на дуже време оборио грип.

И поред тога, вредело је.

Неколико година касније, 1988, Питер Фарели је за Ричмена рекао да је „један од највећих уметника последње деценије прошлог века".

Можда би било превише додати да је он био филозоф који нас може одвести до срећнијег, испуњенијег начина живота?

Можда, али свакако ћу то додати.

Другачији панк

Раних 1970-тих, у саставу The Modern Lovers је свирао клавијатуриста Џери Херисон, који ће се касније придружити Talking Heads, и бубњар Дејвид Робинсон, један од оснивача састава The Cars.

На њиховим првим снимцима, које је продуцирао Џон Кејл из Велвет Aндергроунда, чује се избрушена сировост, те стога не чуди што су Sex Pistols прашили Roadrunner на пробама.

Али чак и тада, Ричмен је био необичан протопанкер, са кратком, дотераном фризуром, дечачким осмехом и репертоаром оштроумних песама које су биле тврдокорно против дроге (She Cracked) и позитивно вредновале старење (Dignified and Old).

Сем тога, оригинална постава The Modern Lovers се распала 1974, и док је Ричмен наставио да користи име бенда на још неколико наредних албума, његова музика је постала лаганија и попут поветарца.

Већ дуже време највише воли када његов назални глас прате само гитара и минимални сет бубњева који би могао да се носи под мишком.

Његове песме су толико директне и интимне да делује као да је реч о блиском пријатељу коме се можете поверити - такође, док слушате, осећате се управо као да сте ви тај пријатељ

Дакле… Ричменову музику не треба слушати због његових ушепарајућих соничних експеримената.

Ипак, његови сведени аранжмани су саставни део његовог јединственог стила.

У његовим песмама скоро да нема ничег осим речи и мелодија, и нема ничег у његовим речима сем мисли и емоција. Нема филтера, ироније, а најближе се примакао уласку у други лик када се претварао да је мали диносаурус.

Управо зато наслови многих његових албума садрже његово име: I, Jonathan; Surrender to Jonathan; Jonathan Sings.

Наравно, његове песме су дело мајсторских руку, али су толико директне и интимне да делује као да је он близак пријатељ коме се можете поверити - такође, док слушате, осећате се управо као да сте ви тај пријатељ.

За ту врсту искрености треба много више храбрости од скривања иза наочара за сунце и подсмеха.

Међу Ричменовим фановима су и Дејвид Боуви, који је обрадио једну његову песму; Боб Дилан, који је једну од њих одсвирао у својој радијској емисији Theme Time Radio Hour; и Блek Френсис, вођа групе Pixies који му је посветио песму на једном од соло албума.

Ипак, они који уче од Боувија, Дилана и Pixies проводе сате, дане и читаве академске каријере покушавајући да дешифрују њихове криптичне текстове, док Ричменови ђаци тачно знају кроз шта је он прошао и на шта је мислио.

Знамо кад му у вези иде добро (Because Her Beauty is Raw and Wild), а кад не (Not Just a 'Plus One' на албуму Guest List Anymore).

Знамо који су његови омиљени уметници (No One Was Like Vermeer, Pablo Picasso, Salvador Dali), музичари (When Harpo Played His Harp, Velvet Underground) и европски градови (Give Paris One More Chance, Nineteen in Naples).

Знамо да воли да путује аутобусом и иде на плаже, и да чезне за Америком ишчезлих независних продавница и невиних дечијих задовољстава.

Сигуран сам да је већина вас урадила оно што и ја када сам једног лета 1990-тих по Америци путовао возом и обавио ходочашће пратећи његове песме: „Када сам ушао у Музеј ликовних уметности у Бостону / Најпре сам отишао у собу где су изложили Сезана."

Јеванђеље по Ричмену

Ако оставимо по страни лични укус и познате анегдоте, нећемо добити само скицу киселкасто-слатке аутобиографије, него и водич за неустрашиви пут кроз живот у ком слава и богатство не вреде ништа, док честитост и рањивост немају цену.

Нико није тако шкакљиво певао о усамљености („Све те нама добро знане улице / Помажу нам док плачемо сами усред ноћи"). Нико није толико проникао у осећање усамљености („Слушаш пријатеље више него сопствено срце / Слушаш их, авај, али се кријеш").

Али не очајавајте.

Ричмен нас уверава да је понекад важно да будемо тужни. („Када одбијамо патњу / када одбијамо осећања / Живот постаје чамотиња / тад патимо још више.")

Саветује нас да будемо храбри и причамо са људима. („Знам да је потребна петља да бисмо искорачили и показали да волимо некога")

Подстиче нас да будемо искрени („Понекад смо нагнани на свађу / Понекад смо нагнани на борбу / Не желим да се упиње како би се сложила са мном када знам да сигурно још увек мисли да је у праву.")

Али, суштински, задовољство долази из нас самих, а не као потврда од других: „Много више сам жудео за тим да волим него да будем вољен."

Традиција на коју се његова поезија надовезује богата је сличним романтичним мудростима.

Међутим, Ричменов допринос превазилази питања љубави.

Његов кредо гласи: треба да искључимо мобилне телефоне и компјутере (често истиче да нема ни један ни други апарат), изађемо на градске улице или у сеоске пределе и упијемо све што путем чула допире до нас: боју папирића у који је умотана жвака, звоњаву сладолеџијског комбија, укус милкшејка од чоколаде…

Ако смо отворени према таквим стварима, живот ће нам бити неоптерећен и испуњен уживањем попут његових живих наступа, на којима су гитара и мали сет бубњева сасвим довољни за стварање магије.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]