Džonatan Ričmen – nepokolebljiva vedrina kultne pop zvezde

U knjigama o rokenrolu Džonatan Ričmen se obično uzgred pominje kao spona između The Velvet Underground i britanskog panka.

Prema toj priči, on je kao tinejdžer u Bostonu (Masačusets) krajem 1960-tih obožavao avangardnog rokera Lua Rida, posetio desetine koncerata benda koji je on predvodio, napisao prikaze o njima za različite magazine, čak je i upao u njujorški stan njihovog menadžera.

Kada je počeo da peva i svira gitaru u svom bendu The Modern Lovers, pojednostavio je urbani repetitiv Velveta, ubedivši tako Sex Pistols i njihove vršnjake da ne moraju biti virtuozi da bi snimili ploču.

Par akorda i stav su bili sasvim dovoljni.

Ipak, slika pop zvezde koja kombinuje narkomansko-hipsterski kul stav Veleveta i podrugljivu, neotesanu agresivnost Sex Pistolsa ne može biti udaljenija od Ričmena.

Već više od četiri decenije, njegove pesme krase toplina, čudnovatost, humor i krajnja prostodušnost.

Ne pozivaju na nasilnu revoluciju, već podstiču na uživanje u zgradama i prirodi koje nas svakodnevno okružuju.

Ne pevaju o heroinu ili sado-mazohizmu, već o vašarskim poljanama, perionicama veša i dugim razgovorima - dok na kraju ne naiđemo na dečije pesmice poput „Ja sam mali dinosaurus" i „Zdravo-živo, mali insektu".

Njegov tipičan tekst glasi: „Ljudi širom sveta su dobri / Ljudi širom sveta nisu loši / Ali ako nastave da se zbog toga ponašaju snobovski / Neće dobiti ono što bi želeli da imaju / A to je ljubav."

Niko, budimo pošteni, ne bi mogao da pomeša ove stihove sa stihovima pesama Venus in Furs ili Anarchy in UK.

Međutim, Ričmenova nesalomiva pozitivnost deluje radikalnije i provokativnije od bilo kog benda koji je na njega uticao i na koji je on izvršio uticaj.

Za širu publiku, tačnije onaj deo koji je uopšte čuo za njega, on je ekscentrična iskežena luda sa dva manja hita iz 1970-tih: Roadrunner i Egyptian Reggae, dok se kasnije pojavio u filmu Svi su ludi za Meri braće Fareli.

Fanovi ga, međutim, shvataju drugačije.

Prvi njegov album koji sam čuo bio je Jonathan Richman, moj stariji brat ga je pozajmio od druga.

Objavljen je 1976, ali sam na njega stavio gramofonsku iglu sredinom 1980-tih, u vreme kada su zvuci najbučnijih pank i hevi metal sastava ozbiljno pretili da će nam razrušiti kuću.

Nikada ranije nisam čuo nešto slično. Bio je beskrajno tiši i bezbrižniji od muzike za mahanje glavom na koju sam navikao, ali toliko nepretenciozan i direktan u onome što je poručivao da je delovao i smelije, takođe.

Bio sam opčinjen.

Našao sam svog gurua, moju zvezdu vodilju, rok legendu koja, bez obzira na sve, razume nekoga ko je, poput mene, plašljiv i osetljiv.

Najvažnija lekcija koju me je naučio bila je da ne moraš da očajavaš ako si takav. To može biti zabavno. Čak možeš biti i ponosan zbog toga.

Nedugo potom, počeo sam da snimam izbor moje omiljene muzike na kasete i propovedam jevanđelje po Džonatanu svakome koga sam poznavao.

Jeste, priznajem, on može delovati naivno i detinjasto.

Jeste, može delovati ćaknuto - ponekad i urnebesno.

Ali kada slušate njegove albume ili ga vidite kako peva i pleše na bini u malom klubu ispunjenom poklonicima, svet odjednom postaje vedrije mesto.

Kao student, seo sam u voz i otišao u London da vidim njegov nastup, propustio poslednji voz u pravcu univerziteta, šetkao se smrzavajući se na stanici čitavu noć, i posle nekoliko dana me je na duže vreme oborio grip.

I pored toga, vredelo je.

Nekoliko godina kasnije, 1988, Piter Fareli je za Ričmena rekao da je „jedan od najvećih umetnika poslednje decenije prošlog veka".

Možda bi bilo previše dodati da je on bio filozof koji nas može odvesti do srećnijeg, ispunjenijeg načina života?

Možda, ali svakako ću to dodati.

Drugačiji pank

Ranih 1970-tih, u sastavu The Modern Lovers je svirao klavijaturista Džeri Herison, koji će se kasnije pridružiti Talking Heads, i bubnjar Dejvid Robinson, jedan od osnivača sastava The Cars.

Na njihovim prvim snimcima, koje je producirao Džon Kejl iz Velvet Andergrounda, čuje se izbrušena sirovost, te stoga ne čudi što su Sex Pistols prašili Roadrunner na probama.

Ali čak i tada, Ričmen je bio neobičan protopanker, sa kratkom, doteranom frizurom, dečačkim osmehom i repertoarom oštroumnih pesama koje su bile tvrdokorno protiv droge (She Cracked) i pozitivno vrednovale starenje (Dignified and Old).

Sem toga, originalna postava The Modern Lovers se raspala 1974, i dok je Ričmen nastavio da koristi ime benda na još nekoliko narednih albuma, njegova muzika je postala laganija i poput povetarca.

Već duže vreme najviše voli kada njegov nazalni glas prate samo gitara i minimalni set bubnjeva koji bi mogao da se nosi pod miškom.

Njegove pesme su toliko direktne i intimne da deluje kao da je reč o bliskom prijatelju kome se možete poveriti - takođe, dok slušate, osećate se upravo kao da ste vi taj prijatelj

Dakle… Ričmenovu muziku ne treba slušati zbog njegovih ušeparajućih soničnih eksperimenata.

Ipak, njegovi svedeni aranžmani su sastavni deo njegovog jedinstvenog stila.

U njegovim pesmama skoro da nema ničeg osim reči i melodija, i nema ničeg u njegovim rečima sem misli i emocija. Nema filtera, ironije, a najbliže se primakao ulasku u drugi lik kada se pretvarao da je mali dinosaurus.

Upravo zato naslovi mnogih njegovih albuma sadrže njegovo ime: I, Jonathan; Surrender to Jonathan; Jonathan Sings.

Naravno, njegove pesme su delo majstorskih ruku, ali su toliko direktne i intimne da deluje kao da je on blizak prijatelj kome se možete poveriti - takođe, dok slušate, osećate se upravo kao da ste vi taj prijatelj.

Za tu vrstu iskrenosti treba mnogo više hrabrosti od skrivanja iza naočara za sunce i podsmeha.

Među Ričmenovim fanovima su i Dejvid Bouvi, koji je obradio jednu njegovu pesmu; Bob Dilan, koji je jednu od njih odsvirao u svojoj radijskoj emisiji Theme Time Radio Hour; i Blek Frensis, vođa grupe Pixies koji mu je posvetio pesmu na jednom od solo albuma.

Ipak, oni koji uče od Bouvija, Dilana i Pixies provode sate, dane i čitave akademske karijere pokušavajući da dešifruju njihove kriptične tekstove, dok Ričmenovi đaci tačno znaju kroz šta je on prošao i na šta je mislio.

Znamo kad mu u vezi ide dobro (Because Her Beauty is Raw and Wild), a kad ne (Not Just a 'Plus One' na albumu Guest List Anymore).

Znamo koji su njegovi omiljeni umetnici (No One Was Like Vermeer, Pablo Picasso, Salvador Dali), muzičari (When Harpo Played His Harp, Velvet Underground) i evropski gradovi (Give Paris One More Chance, Nineteen in Naples).

Znamo da voli da putuje autobusom i ide na plaže, i da čezne za Amerikom iščezlih nezavisnih prodavnica i nevinih dečijih zadovoljstava.

Siguran sam da je većina vas uradila ono što i ja kada sam jednog leta 1990-tih po Americi putovao vozom i obavio hodočašće prateći njegove pesme: „Kada sam ušao u Muzej likovnih umetnosti u Bostonu / Najpre sam otišao u sobu gde su izložili Sezana."

Jevanđelje po Ričmenu

Ako ostavimo po strani lični ukus i poznate anegdote, nećemo dobiti samo skicu kiselkasto-slatke autobiografije, nego i vodič za neustrašivi put kroz život u kom slava i bogatstvo ne vrede ništa, dok čestitost i ranjivost nemaju cenu.

Niko nije tako škakljivo pevao o usamljenosti („Sve te nama dobro znane ulice / Pomažu nam dok plačemo sami usred noći"). Niko nije toliko pronikao u osećanje usamljenosti („Slušaš prijatelje više nego sopstveno srce / Slušaš ih, avaj, ali se kriješ").

Ali ne očajavajte.

Ričmen nas uverava da je ponekad važno da budemo tužni. („Kada odbijamo patnju / kada odbijamo osećanja / Život postaje čamotinja / tad patimo još više.")

Savetuje nas da budemo hrabri i pričamo sa ljudima. („Znam da je potrebna petlja da bismo iskoračili i pokazali da volimo nekoga")

Podstiče nas da budemo iskreni („Ponekad smo nagnani na svađu / Ponekad smo nagnani na borbu / Ne želim da se upinje kako bi se složila sa mnom kada znam da sigurno još uvek misli da je u pravu.")

Ali, suštinski, zadovoljstvo dolazi iz nas samih, a ne kao potvrda od drugih: „Mnogo više sam žudeo za tim da volim nego da budem voljen."

Tradicija na koju se njegova poezija nadovezuje bogata je sličnim romantičnim mudrostima.

Međutim, Ričmenov doprinos prevazilazi pitanja ljubavi.

Njegov kredo glasi: treba da isključimo mobilne telefone i kompjutere (često ističe da nema ni jedan ni drugi aparat), izađemo na gradske ulice ili u seoske predele i upijemo sve što putem čula dopire do nas: boju papirića u koji je umotana žvaka, zvonjavu sladoledžijskog kombija, ukus milkšejka od čokolade…

Ako smo otvoreni prema takvim stvarima, život će nam biti neopterećen i ispunjen uživanjem poput njegovih živih nastupa, na kojima su gitara i mali set bubnjeva sasvim dovoljni za stvaranje magije.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]