Корона вирус: Боливијски оркестар заглављен у немачком замку

Звуци панових фрулица, флаута и добоша испуњавају простор за пробе састава по имену Оркеста експериментал де инструментос нативос.

„Технике дисања захтевале су да се ови инструменти свирају по неколико сати да бисте ушли у транс", каже Мигуел Кордоба, који свира сику флауту.

Али чим се проба заврши, они су и те како свесни колико им се живот променио. Јер не држе пробу код куће у Ла Пазу, у Боливији, већ у сенци немачког замка где су остали заглављени 73 дана.

Музичари, од којих већина никад раније није напуштала Боливију, требало је овог пролећа да проведу само две недеље на турнеји по немачким концертним халама.

Уместо тога, ушанчили су се у зградама и двориштима пространог имања палате Рајсбенберг, замка опасаног јарком који је био дом генерација немачких чланова краљевске породице и аристократије, на сат и по вожње западно од Берлина.

Кад су музичари, од којих неки имају свега 17 година, слетели у Немачку 10. марта да би започели турнеју, у вестима је јављено да је Берлин постао седма немачка регија која је увела забрану окупљања од 1.000 људи или више као реакцију на пандемију вируса корона.

„Аутобус нам се покварио на аутопуту. Сећам се како сам се нашалио да је ово малер и да ће нам концерти можда бити отказани", присећа се Карлос, „али нисам стварно мислио да ће се то десити."

Наредних дана отказана су њихова три планирана наступа, а кад је боливијска влада саопштила да ће затворити своје границе, оркестар је покушао да отпутује кући али у томе није успео.

После забране масовног окупљања у Немачкој, брзо је уследила потпуна блокада, што је значило да је музичарима дозвољено само да иду до шуме која ограничава периметар имања.

И тако они слободно време проводе вежбајући у скоро 600 година старој палати и истражујући оближње шуме, дом за 23 чопора вукова.

Тек су у понедељак први пут добили прилику да уђу у сам замак, кад су се поново отвориле туре за јавност.

„Веома се разликује од мог дома, врло је лепо", каже 25-годишњи Мигуел.

„Има и горих места на којима можете да будете заточени. Кад се пробудим, гледам излазак сунца изнад шуме и језера. Код куће, чујем само звуке саобраћаја."

Али упркос питорескном природном окружењу, музичари се брину да су заборављени.

„Осећамо се напуштено", каже Карлос, који је провео неколико узалудних сати на телефону са боливијском амбасадом покушавајући да организује пут до куће.

Група је била свега недељу дана у Немачкој кад је боливијски председник саопштио да ће се за неколико дана границе ове земље затворити а сви међународни летови отказати.

Немачко министарство спољних послова и боливијска амбасада брзо су уговорили да се оркестру резервишу места на једном од последњих летова из Немачке за Јужну Америку, са слетањем у Лими, у Перуу.

Група је испрва осетила олакшање.

„Док смо били на путу за аеродром, сви смо још били добро расположени, смејали смо се и ћаскали", каже Кармед Мартела (20).

Али онда је Карлос добио позив у ком му је речено да је лет отказан зато што авиону није дозвољено да слети у Перуу.

„Расположење се нагло смркло - сви су се у аутобусу ућутали", каже он.

Од тог тренутка, 9,656 километара између Немачке и Боливије никад није изгледало даље.

Трејси Прадо, која се оркестру придружила тек у децембру, сећа се како је размишљала о 11. рођендану своје ћерке који је био за неколико недеља.

„Баш сам се понадала и било је страшно помислити да ћу пропустити један тако важан дан", каже она.

Група је одлучила да је једини начин да се изборе с овим да установи строги режим проба - три сата пре ручка, три сата после ручка, експериментишући са фузијом традиционалне музике са Анда и савременијих жанрова.

„Суштина староседеочке музике је принцип заједништва - свако може да узме нешто из себе и понуди то читавој групи", каже Карлос.

„Осећате се исто као што су се осећали ваши преци кад су свирали ове традиционалне инструменте, што је прелепо", додаје Мигуел, чији корени сежу све до боливијског народа Калаваја, познатог по церемонијама музичког исцељења.

Неки чланови оркестра причају са породицама у Боливији. За друге, комуникација је готово немогућа, јер су интернет и телефонске везе слабе ван главних боливијских градова.

Многи музичари играју кључну улогу у финансијској подршци за своје породице а то што то не могу да раде у овом тренутку само појачава њихову нервозу.

У интервјуу са кључном боливијском станицом Панамерикана, министарка спољних послова Карен Лонгарић упитана је за коментар случаја са оркестром, након што је узнемирена мајка једног од музичара позвала у програм.

Лонгарић је рекла да је оркестар отпутовао знајући да ће границе ускоро бити затворене, мада Боливија није имала ниједан забележен случај вируса корона на дан кад су они отпутовали.

Она је рекла и да су приоритет владе неке друге ствари - враћање у земљу „најугроженијих - жена, деце, болесних и старих."

Карлос каже да изгледа као да код куће у Боливији има врло мало разумевања за њихову ситуацију.

„Људи код куће мисле да смо ми у некој земљи из бајке", каже он преврћући очима. „Добио сам стотине порука у којима ми је речено да се престанем да се жалим и да живим као принцеза у неком немачком замку."

Кармед је разочаран што нису добили прилику да наступају као што је планирано.

„Припремали смо се од јануара, тако да сам пао у депресију кад сам гледао како све за шта смо се припремали пропада на овај начин."

„Оркестар ми је помогао да станем на ноге након што ми је умро отац. Моја породица је била тако поносна на мене кад је чула да летим за Европу да свирам музику своје земље."

Градић од свега 8.000 становника, такође по имену Рајсенберг, углавном је био предусретљив према боливијским посетиоцима, мада помало збуњен њиховим присуством.

„Кад изађем из хостела сам, постанем помало самосвестан", каже Кармед. „Понекад ми упућују чудне погледе и људи застају да зуре."

Неки иду даље од дигнутих обрва, можда збуњени чињеницом што музичари делују као да не поштују немачка правила социјалног дистанцирања, јер можда није одмах очигледно да им је дозвољено да се класификују као породична група.

Он каже да су једном приликом Боливијци одиграли фудбалску утакмицу на пољани испред замка. Ускоро су се нашли опкољени шесторицом полицајца у „пуној опреми за разбијање демонстрација, само без шлемова" каже Тимо Кројсер, један од тројице немачких музичара који је помогао да се организује турнеја и који одседа са њима.

„Стигли су слева и здесна, почели да нас опкољавају и постало је помало напето", присећа се Мигуел.

„На крају су нам само рекли да не смемо да се окупљамо у тако великој групи, али није било ништа преозбиљно."

„Полицајци су се сада навикли, тако да ме само назову и увек све буде решено", каже Тимо.

Тимо је чврсто решио да помогне музичарима, да би им се одужио за њихово властито гостопримство кад је био са њима у Ла Пазу у октобру. Тамошњи насилни протести довели су до оставке председника, а Карлос и оркестар су помогли Тимоу да се пребаци у Перу.

Великодушности и понуда за помоћ је, међутим, било у изобиљу.

Кухињско особље у гостинској кући у којој живе музичари долазе на посао у маскама и одржава дистанцу од боливијских гостију.

„Веома смо захвални на храни и крову над главом", каже Трејси, која спекулише да је ретка у групи која ужива у локалним специјалитетима.

И, наравно, имају шуму коју увек могу да истражују. Трејси каже да је приметила три вука док је недавно била у шетњи.

„Укочила сам се од страха, али само су се играли и пошли даље."

Нису само вукови ти на које морају да пазе.

Један од бивших станара палате био је Фредерик Велики, који је власништво над имањем добио од оца 1736. године, пре него што је сео на престо, а време проведено у Рајсенбергу описао је као своје „најсрећније године".

Музичари су и те како свесни претходних станара палате, укључујући Фредерика Великог

Један блиски Фредериков пријатељ, присећајући се импресија о Рајсенбергу, написао је да су „вечери биле посвећене музици. Принц држи концерте у салону, где ником није дозвољено да уђе уколико није позван." Један од оних који је наступао наводно је био Јохан Себастијан Бах.

„Сви се шалимо да нас Фредериков дух прати и покушава да нас саботира", каже Кармед. „Обично не верујем у такве ствари, али заиста понекад имамо осећај да има духова у комплексу.

Како се годишње доба променило из пролећа у лето, дебеле одећа музичара спакована у ишчекивању хладног времена постала је претопла за шетње по имању.

Али забринута боливијска исељеница која живи у Хамбургу помогла им је на овом плану.

„Сакупила је читаве хрпе одеће и послала нам их. До сада смо добили седам великих кутија - можда и превише, можда ћемо морати да их вратимо или проследимо неком другом ком ће бити потребније", каже Карлос.

Али упркос великодушности и доброј вољи, оркестар се брине да њихов останак овде неће моћи бити финансиран довека.

„Трошкови смештаја премашили су 35.000 евра месечно", каже Силвија Ферман, шефица берлинског програма за уметнике при Немачкој служби за академску размену, једне од неколико јавних установа која је помогла око неочекиваног продуженог останка оркестра.

Немачка је поново почела да дозвољава међународне летове, али боливијске границе остају затворене у догледној будућности.

Боливијска амбасада рекла је за ББЦ да покушава да убаци оркестар на лет за Боливију почетком јуна из Мадрида.

Али Карлос се брине и како ће ствари изгледати једном кад се врате кући.

„Ковид је постао веома исполитизовано питање код куће", каже Карлос.

Боливијска влада је одложила председничке изборе заказане за март и касније покушала да уведе декрет којим ограничава слободу изражавања и критике на рачун решавања кризе са корона вирусом и у томе није успела.

„Сањам дан кад ћу се наћи у свом кревету у Боливији и рећи: 'У реду, ово је сада готово', али знам да ће тог дана почети да ми недостаје све оно што се дешава овде", признаје Карлос.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]