Корона вирус, сиромаштво и солидарност: Храна за угрожене током епидемије у Србији

Двадесетак људи стоји у реду код Цветкове пијаце у Београду. Троје активиста на пункту дели им оброке - свеже скувану храну у пластичном паковању и хлеб.

Оброке су тог јутра припремили кувари код куће, од намирница које су им достављене из културног центра Магацин у улици Краљевића Марка.

Након тога су храну преузели возачи, а оброци достављени људима широм града. Ову акцију сваког дана спроводи организација Солидарна кухиња.

По проглашењу ванредног стања више људи и ресторана у Србији почело је да организује акције дељења хране, а намеравају да наставе и после епидемије корона вируса.

Процењује се да у Србији више од пола милиона становника нема новца ни за основне потребе, а да око 0.1 одсто - нешто више од 7.300 људи, живи испод границе сиромаштва.

'Чисте намере'

Сто са храном је на станици аутобуса 309, код бочног улаза у ову београдску пијацу. Ред је велики, а људи одржавају раздаљину од два метра.

Ту су бескућници, сиромашни, незапослени радници, људи који се брину о немоћним суседима чије су пензије ниске.

Влада другарска атмосфера јер су многи ту од почетка акције, па су се временом спријатељили.

Након преузимања помоћи, део људи код Цветкове пијаце одлази својим путем, док други седају на оближње клупе и од њих праве трпезу на којој ручају.

„Оно што сам зарађивао је држало целу кућу. Сад смо у ситуацији да преживљавамо на овоме и сналазимо се како знамо и умемо", каже за ББЦ на српском Драган Николић, 50-годишњи грађевински радник.

Николић је по избијању епидемије остао без посла. Скоро свакодневно долази пешке од Великог Мокрог Луга да би набавио оброк за породицу - мајку, брата, снају и њихову ћерку која завршава студије.

„Имамо одличан контакт са корисницима. После два, три дана на пункту, кад су људи видели да смо константни, да имамо чисте намере, више не морамо ни да им причамо да држе раздаљину од два метра, већ сами све знају", говори члан организације Солидарна кухиња Александар Врачарић.

Испрва се дели по један пакет, а људи којима је потребно и који хране још неког добију два.

Уколико нешто преостане, подели се онима који су и даље ту или су претходно затражили пакет више.

Народне кухиње

Неке од народних кухиња у Србији раде и током пандемије корона вируса уз примену мера заштите.

Током ванредног стања кувани оброци из народних кухиња дељени су на 372 дистрибутивна пункта, рекли су из Црвеног крста за ББЦ на српском.

Истовремено је на кућне адресе људи старијих од 65 година, којима је било забрањено кретање, свакодневно доношено 2.225 оброка.

Ова организација координише рад 77 народних кухиња у градовима и општинама у Србији, а број корисника је 33.715 - колико износи и број оброка, кажу у Црвеном крсту.

Народна кухиња у Београду је надлежности Градског секретаријата за социјалну заштиту.

Угрожени су такође могли да рачунају на помоћ народних кухиња које организују верске заједнице, између осталих, Српска православна црква, Јеврејска општина и Исламска заједница.

Солидарна кухиња има двадесетак кувара, али храну не припремају сви сваког дана, већ се распоређују према обавезама и могућностима.

Не постоји строга подела рада, тако да су кувари понекад и возачи, а возачи уједно и теренски радници.

Окупљају се у културном центру Магацин им је место окупљања и просторија где складиште залихе.

Намирнице добијају од суграђана који желе да помогну, а има и оних који им преко рачуна дају добровољне прилоге у новцу.

Храну добијају и од организације Банка хране, или је прикупљају из великих супермаркета.

Када затреба, купују и од пољопривредних произвођача, који им дају попуст.

Оброци се припремају ујутру да би се храна делила свежа и топла, а дневно поделе углавном између 150 и 250 оброка.

„У ванредном стању је логично да помажете неком"

Поједини ресторани такође помажу угроженима током епидемије.

На питање како је дошао на ту идеју, власник ресторана Агапе Војислав Петровић одговара: „Христа ради".

„Где год видим некога коме треба помоћи, ја му укажем помоћ у складу са мојим могућностима", говори Петровић за ББЦ на српском.

У његовој кухињи је дневно припремано 70 до 80 оброка за људе до којих је долазио лично и још 20 које је давао активистима организације Кров над главом, чија је главна активност одбрана од принудних исељења, а који су их делили бескућницима у центру Београда.

Академски вајар Михаило Стошовић, власник ресторана „Леб он џем" је такође засукао рукаве и делио бесплатну храну.

„Првог дана када су објавили на телевизији почетак ванредног стања, поставио сам на Инстаграм и Фејсбук објаву да ћу до краја ванредног стања, у кругу од два километра од ресторана, свим лицима старијим од 63 године давати бесплатне оброке", каже Михаило за ББЦ на српском.

„У сваком ванредном стању је потпуно логично да помажете неком ко живи поред вас, са вама", додаје.

На почетку се јавило двадесетак пензионера, да би на крају број људи којима помаже и довози храну био близу 60, колики је и капацитет кухиње.

Ових недеља је поделио укупно 2.500 бесплатних оброка.

„У почетку смо то радили од својих средстава, па када су нам затворили ресторане да не можемо да радимо, почели су да се јављају људи, што из Београда, што из околине и иностранства, и да шаљу донације које су нам омогућиле да истрајемо", наводи Михаило.

Каже да је направио и списак на коме се налази више од 50 људи који су му помогли у акцији новчаним уплатама од 500 до 100.000 динара.

„Ми Срби смо интересантан народ. Овако и нисмо нешто сложни и можда чак нисмо ни хумани, али кад је потребно, онда јесмо и више од свих", каже Михаило.

И он и Војислав планирају да, у складу са могућностима, наставе да помажу најугроженије.

Солидарност током короне и у Великој Британији

Више од 200.000 људи у Великој Британији учлањено је у око 300 група на Фејсбуку чији је циљ подршка људима током епидемије корона вируса.

У једној акцији прикупљено је 330.000 фунти за ресторане који су од тог новца припремили више од 66.000 оброка за здравствене раднике.

Акцији су се придружиле локалне заједнице, хуманитарне организације и ресторани, а подржао ју је и енглески глумац Мет Лукас.

Друштвено предузеће Well-Fed из Глазгова у Шкотској је сву зараду из кафића преусмерило на бесплатне оброке које обезбеђују и достављају старијим, болесним и угроженим суграђанима.

Једна радња у енглеском граду Вејкфилд обезбедила је бесплатну храну здравственим радницима и људима у самоизолацији.

Продавница хране која је пред истеком рока The Real Junk Food Project намирнице је углавном добила од фирми које су због епидемије престале да раде.

Добротворна организација Beauty Banks која се бави обезбеђивањем основних хигијенских средстава за сиромашне прикупила је више од 100.000 фунти за сапуне и друге хемијске производе за људе који нису у могућности то себи да обезбеде.

„Морам да се борим"

У Солидарној кухињи кажу да им искуство са терена говори да ће бити потребе да наставе рад.

„Имамо кориснике који причају да тек кад све прође више неће имати новца, потрошили су сву уштеђевину и немају више од кога да зајме, тако да ћемо свакако да наставимо да радимо", каже Врачарић.

Чланицу Солидарне кухиње Исидору Драгичевић привукла је да се придружи самоорганизованост и могућност да директно помаже угроженим људима.

„Добра страна приче је да сте свесни да сте помогли некоме колико год да је то мало и можда на неком великом, глобалном нивоу не значи пуно", објашњава она.

Исидора кува храну, учествује у организацији превоза и раду са возачима, али иде и на терен.

Скоро свака таква ситуација јој је „болна".

„Људи долазе, причају своје приче и види се да има много болесних и старијих који пешаче километрима само да дођу до тог места и добију нешто мало хране, а ту су и они који имају малу децу или породице којима носе храну.

„И тако сваки дан", каже Исидора.

Стојан Петровић долази на пункт Солидарне кухиње код Цветкове пијаце јер је близу напуштеног објекта у ком борави последњих годину дана.

„Сазнао сам за ову акцију преко других хуманитарних организација. Рекли су ми да овде деле храну сваки дан", каже за ББЦ на српском 55-годишњи Стојан.

Додаје да му оваква помоћ значи, али да не зависи од ње.

„Ја могу и без тога јер радим и борим се 24 сата. Није нека зарада, али се понекад заломи. Има за живот."

Стојан је по струци аутомеханичар и рођен је у Маглићу, недалеко од Новог Сада.

Живео је у Ираку, где је радио на багерима и булдожерима, па у Хрватској, одакле је избегао почетком деведесетих.

У родној општини Бачки Петровац је пријављен као избеглица.

Каже да тамо има кућу, али нема пара да покрене оставинску расправу да би потом продао своју половину.

Због тога је пре неколико година дошао у Београд, где се човек „боље сналази". Тврди да је радио сваки дан, чак и током епидемије.

„Морам да се борим. После короне ће бити исто", каже Стојан.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]