Корона вирус: „Грип као ниједан други" - опоравити се у Београду и Њујорку

Средином марта, док су градови широм света уводили мере због пандемије корона вируса, а државе полако затварале границе, Тони у Београду и Мери Кејт у Њујорку почели су да осећају прве тегобе које одговарају симптомима болести Ковид-19.

Ни тридесетогодишњи Тони, ни десет година старија Мери Кејт, никада нису добили званичну потврду да су били заражени корона вирусом.

Ни Тони ни Мери Кејт не пуше, обоје рекреативно трче и кажу да живе прилично здраво. Мери Кејт има блажи облик астме, а Тони нема озбиљније здравствене тегобе.

Разболели су се у свега неколико дана разлике и обоје су се опоравили крајем марта. Резултати њихових последњих тестова на корона вирус били су негативни.

За ББЦ на српском причају кроз шта су прошли.

Први симптоми

„Уморила би ме чак и шетња од кревета до кухиње", прича тридесетогодишњи Тони Романо, Француз који већ шест година у живи Београду.

Пријатељи у Београду знају га по надимку Тони Лукс, због истоимене маркетиншке агенције коју води.

Тони је почетком марта био на пословном путовању, а посетио је Тел Авив, Лион и Женеву.

„У Србију сам се вратио 9. марта. Неколико дана касније, почео сам да осећам слабост и малаксалост", каже он.

Светска здравствена организација прогласила је пандемију корона вируса 12. марта.

Исте недеље, нешто више од 7.000 километара и шест временских зона далеко, Мери Кејт Бојтон пробудила се са првим симптомима у њујоршкој четврти Квинс.

„Када сам устала 13. марта ујутро, једноставно сам знала да имам корону", каже Мери Кејт за ББЦ на српском.

„Тек се почело са увођењем мера, за многе у Њујорку то је био последњи дан одласка у канцеларију. Мени је био први дан да радим од куће".

Она каже да сви знају какав осећај ствара бол у грлу и да ово није ни налик.

„Није то био уобичајени бол у грлу. Дневно сам пила по 10-15 шоља врелог чаја, јер је само то могло да ми ублажи болове".

„Осећала сам малаксалост, онда сам кроз неколико дана добила и грозницу која је постајала све гора и гора. Тешко је објаснити, зато што је и та грозница другачија од било чега што сам имала до тада", каже Мери Кејт.

Један од ређих симптома корона вируса је нестанак чула мириса и укуса. У овом видеу, Мери Кејт сече и једе читаве кришке лимуна, а да не трепне.

„Десетак дана нисам ништа осећала", каже она.

Непремостиви зид ћутања у Београду

У понедељак 16. марта, у Србији су на снагу ступиле прве мере у вези са проглашењем ванредног стања. Исте недеље, Тонијеви симптоми су се погоршали.

„Почео сам да имам проблеме са дисањем, па сам позвао хитну помоћ", прича Тони.

„Одвезли су ме на Клинику за инфективне и тропске болести где су ме стабилизовали и тестирали након неколико сати чекања, а онда сам враћен кући".

Неколико дана касније, Тони је поново завршио на клиници, овај пут у тежем стању.

„Те вечери, док није дошла хитна помоћ, осећао сам се као да умирем. Јако сам тешко дисао".

Тони је 21. марта са инфективне клинике пребачен у КБЦ „Драгиша Мишовић".

Поред вируса, Тонија су, као странца који живи у Србији, додатно мучили проблеми у комуникацији са медицинским особљем.

Нити он говори српски довољно добро да разговара са лекарима или попуни медицинске упитнике, нити је међу особљембило оних који владају медицинским енглеским да би му објаснили све што га занима.

Због тога је, како каже, често био збуњен.

„Било је јако фрустрирајуће. У КБЦ-у сам се трипут спаковао, али ми није речено где идем и сваки пут сам мислио да ће ме пустити кући, а у ствари су ме премештали у другу собу.

„Када су ме 29. марта послали (у привремену болницу) на Сајам, нисам ни знао где идем док нисмо стигли", наводи Тони.

Поред тога, каже да је урадио три теста на корона вирус и да су му пет пута вадили крв.

Међутим, резултате му нико није саопштавао.

„У КБЦ-у сам инсистирао да ми кажу резултате, због чега се докторка у једном тренутку наљутила и престала да ме обилази. Од тада ме је обилазила само сестра", прича Тони.

Каже да је покушао да сазна резултате теста „прво преко осигурања, а онда и преко Амбасаде Француске, али нико није могао да добије било какву информацију".

„Додатно ме је изнервирало када сам схватио како ствари функционишу: моја цимерка у болничкој соби, рекла ми је да је сазнала резултате преко својих контаката у БИА. А мени нико ништа није говорио", наводи Тони.

Одређена му је терапија, али му и поред упорних питања нико му није објаснио о којим се лековима ради.

„Добијао сам пуно лекова, неке са паковањем, неке без. За те са паковањем сам се консултовао са својим приватним лекаром и онда сам узимао. Остало сам се правио да сам попио, а у ствари бацио", признаје Тони.

Прва група од 33 пацијената са лакшом клиничком сликом је 29. марта пребачена у привремену болницу на Сајму. Међу њима је био и Тони.

„Због језичке баријере, нисам знао да је Сајам тек отворен, али могао сам да наслутим да је сам почетак јер је све било врло дезорганизовано", прича он.

„По доласку, температуру су трипут измериле три различите особе. Имао сам утисак да нас се особље плаши. Ту сам опет пробао да сазнам резултате, али сви су се само измицали по неколико корака и говорили ми да се вратим у кревет".

Он додаје да је на Сајму било хладно.

„Спавао сам у одећи, са три војна ћебета. Када смо стигли, приметио сам да су свуда по ћебади биле травчице сламе.

„Нисам знао шта следи и када ћу моћи да изађем", препричава Тони.

Пребукиране болнице

У Сједињеним Америчким Државама, број заражених је прешао милион људи. До сада је преминуло више од 58.000 људи, више него током рата у Вијетнаму.

Њујорк је најтеже погођен амерички град, у којем је регистровано више од трећине свих случајева Ковид-19.

„У почетку сам покушавала да радим без обзира што сам се разболела", каже Мери Кејт.

Каже да је било „бољих и лошијих дана."

„Некад бих се пробудила и помислила да се опорављам, а следећег дана је већ било много горе, па опет боље", прича Мери Кејт.

И данас сматра да је имала све симптоме корона вируса о којима је читала на интернету.

„Кратак дах, бол у грудима, ужасне главобоље. Знојила сам се толико да би се цео кревет натопио, а онда сам се након неколико сати будила тресући се од хладноће.

„Када сам 24. марта почела стварно тешко да дишем, позвала сам другарицу, медицинску сестру, и она ми је рекла да се јавим у ургентни, што сам и урадила".

Мери Кејт станује у близини болнице Елмхурст у Квинсу, чији су призори пребукираних ходника и соба обишли су свет крајем марта.

„Имала сам срећу да сам могла да бирам, па сам ипак отишла у Универзитетску болницу Лангон на Менхетну, где је било нешто мање напето", каже Мери Кејт.

Међутим, ни у овој болници није било довољно места, нити довољно тестова.

„Докторка се извинила неколико пута и рекла ми да не могу да ме тестирају, јер се тестови чувају само за људе који су животно угрожени.

„Рекла ми је да је видела стотине људи са истим симптомима као што ја имам, констатовала ми је упалу плућа и дала ми антибиотике".

Мери Кејт каже да се докторка затим поново извинила што мора да је пошаље кући.

„Рекла ми је да ме никад не би послала кући са упалом плућа какву сам имала, али да су пребукирани".

Код куће је, каже, искашљавала слуз за коју сумња да су мртве ћелије плућа, што се понекад дешава са оболелима од Ковид-19.

'Само сам постојала'

„Онда је дошао период потпуне емотивне обамрлости. Само сам постојала.

„Нисам осећала ништа - нисам била тужна, није ме било страх, неколико пута сам помислила да је то то, сада ћу умрети, и била сам потпуно смирена, као да нисам могла да осетим било шта", каже Мери Кејт.

Опоравак је трајао дуго.

„Код мене је све то трајало неких пет недеља, дуже него што је уобичајено, можда због тога што имам блажи облик астме".

„Занимљиво је што ми је апетит скочио, јела сам трипут више него иначе, али се нисам угојила", каже она.

„Вероватно се тело толико мучило са вирусом да му је била потребна додатна енергија".

Повратак у „нормалу"

У Америци се од корона вируса опоравило више од 130.000 људи. Мери Кејт није сигурна да је ушла у званичну статистику, пошто није тестирана.

Она процењује да ће јој требати још два до три месеца пре него што буде могла да се врати вежбању и уобичајеном темпу живота.

„Била сам затворена у кући од када је живот почео да се мења. О свему сам могла да прочитам у медијима и на друштвеним мрежама, али тек сам недавно видела како то заправо изгледа", каже она.

Сада слободно излази напоље, а каже да људи у Квинсу и даље често излазе, шетају децу и псе, вежбају напољу.

„Међутим, осећам да влада општа забринутост, за све наше комшије које су погођене овом ситуацијом. Мали бизниси су на ивици опстанка, гасе се ресторани који су постојали више од двадесет година.

„Почињем да схватам да у ствари нико нема представу како ће живот изгледати када се све ово заврши".

Тони је са Сајма отпуштен 31. марта и одређена му је самоизолација у трајању од 28 дана.

„Коначно ме је неко обавестио о резултату на Ковид-19, да је био негативан".

„То је било велико олакшање. Био сам јако срећан што коначно могу да се истуширам", каже Тони.

Он додаје да су пацијенти са Сајма развезени кућама аутобусом.

„Дали су ми и неки папирић који је био на српском, као неки отпусни лист.

„Током самоизолације, неко је звао телефоном да ме провери, али не знам ко, нити су говорили енглески. Схватили су да ја не говорим српски, па су чак престали да зову", наводи Тони.

Тони је један од 1.260 људи у Србији који су се опоравили од Ковид-19, према званичним подацима.

„Сада морам да се концентришем на посао, да мислим о својим запосленима и маркетиншкој агенцији", каже он.

Мере у Србији полако попуштају, али је повратак у нормалу још увек далеко.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]