Познати у рекламама за кладионице: Скретање пажње или бржи пут ка зависности од коцкања

Иван* већ неколико месеци лечи зависност од коцке, али чим изађе на улицу, запљусну га шљаштећи излози кладионица и билборди са којих га прослављени спортисти, глумци, естрадне звезде и утицајни на интернету позивају да се „прикључи забави".

„Много познатих и утицајних људи, који генерално немају везе са кладионицом, ушли су у те воде, и не знам са које стране је то дошло - сви пропагирају и константно те привлаче", каже Иван* за ББЦ на српском.

Иако сматра да „енормно рекламирање отежава процес лечења", Оливер Тошковић, доктор психологије, каже да је „тешко успоставити директну везу" са зависношћу.

„То је сложен феномен на који утиче велики број фактора, али оно што највероватније раде - подсећају вас, дају вам информације, чине вам нешто доступнијим него што јесте", каже Тошковић, професор на Филозофском факултету у Београду, за ББЦ на српском.

Према истраживању Института за јавно здравље „Милан Јовановић Батут" из 2018. године процењује се да је проблем патолошког коцкања присутан код 44.000 до 97.000 људи старости од 18 до 64 године.

Међутим, незваничне процене последњих година говоре о многоструко већим бројевима, као и да су млади посебно на удару.

Зависност од игара на срећу није повезана са рекламирањем, сматра и Раде Каран, директор Удружења приређивача игара на срећу.

„Ту појаву треба посматрати и третирати са медицинског аспекта", каже Каран за ББЦ на српском.

Приређивачи игара на срећу у Србији рекламирају се на основу важећег Закона о оглашавању „чије одредбе поштују у потпуности", као и Закона о играма на срећу, додаје Каран.

Законом о оглашавању забрањено је рекламирање игара на срећу, између осталог, на интернет страницама, телевизијским емисијама и штампаним медијима (тематски или циљно) намењеним деци или малолетницима.

Маркетиншке методе за рекламирање кладионица и других производа се не разликују превише, каже Војислав Жанетић, маркетиншки стручњак и предавач на Факултету за медије и комуникацију у Београду.

„Испред вас ће се на овај или онај начин наћи или објект жеља или последица жеља.

„Идеја је да се жеља поспеши", говори он за ББЦ на српском.

'Рекламирају се као нешто забавно и рекреативно'

Прве тикете у кладионици Иван* је саставио у средњој школи.

„Почели смо из забаве, коцкали смо се парама које смо могли да изгубимо, са 50, 100 динара, а годинама се улог повећавао", прича он.

Када је са 22 године „остао без циља", баталивши професионално бављење спортом, интензивирала се потреба за клађењем и коцком.

Ишао је, каже, у две кладионице и тамо проводио време са пријатељима, испијајући кафе, састављајући тикете и гледајући утакмице.

Кладионице многи доживљавају и као место социјализације и дружења, што указује и данашњи концепт и уређење дела ових објеката који умногоме подсећају на кафиће, нудећи услугу хране и пића.

„Одемо, попијемо пиће, мало се прокоцкамо.

„То је нешто што тако звучи људима, а заправо иза тога стоји једна опасна ствар - коцка", каже професор Тошковић.

Иван је радио, али би целу плату од 60.000 динара прокоцкао за пет дана.

Уз подршку породице, за помоћ се обратио СОС Центру за одвикавање од патолошког коцкања, где одлази на терапије већ неколико месеци.

Јелена Манојловић, директорка Центра, каже да се кладионице рекламирају „као нешто забавно и рекреативно".

„Пропагира се свуда, и по ријалити програмима, на спортским мечевима, на свакој паузи у преносу имамо рекламу за неку кладионицу", говори она за ББЦ на српском.

Коцка је, додаје, постала потпуно нормална ствар, а кладионице нашироко доступне.

„Што је друштво сиромашније, држава растрзанија, што је шанса да нешто напредујмо у животу мања, тако нам је коцка примамљивија", каже она.

Најмлађи клијент Центра имао је 17, а помоћ углавном пружају људима млађим од 30 година.

Спортски, глумачки и други идоли са реклама посебно утичу на младе, представљајући кладионицу „као место забаве и уживања", оцењује Манојловић.

Тошковић сматра да је улога познатих личности да „повећају ефекат рекламе" јер им се „више верује".

„Оно што недостаје је одговор институција, законски се то мора решити јер ако неко не снима рекламе, онда ни глумци неће имати где да глуме", истиче.

Ангажовање познатих личности у рекламама је „тренд који је заступљен широм света", указује Раде Каран.

„Не видимо ништа спорно што је такав тренд заступљен и у Србији, где многе познате личности снимају рекламе за потребе разних произвођача и даваоца услуга", указује.

Да ли рекламирање поспешује жељу за клађењем?

У релативно сиромашној и економски нестабилној држави, „константно нуткање, шарене слике и добици" делују врло примамљиво младима „који су често недовољно емотивно зрели да доносе рационалне одлуке", сматра Тошковић.

Доминантна порука реклама већине кладионица је, између осталог, „изненадни добитак који мења живот и шаље међу богате", каже он.

„То повећава ризик у млађој популацији, зато је коцкарницама забрањено да се отварају поред школа."

Законом прописана удаљеност кладионице од образовних установа - основних и средњих школа, не сме бити мања од 200 метара.

У заједничком истраживању удружења „Превент" и Епицентра за болести зависности из 2022. чак пет кладионица у Новом Саду је било на мањој удаљености од школе.

Небојша Ђурасовић, директор „Превента", сматра да рекламирање кладионица у будућности треба забранити.

„Није ту само непоштовање закона о удаљености, већ они немају постере који говоре о болестима зависности, бројеве институција којима могу да се обрате и флајере са истом садржином.

„Немају обучено особље које би могло да упути људе да затраже помоћ уколико осете да су стекли зависност од коцкања и клађења", додаје.

Тошковић истиче да „не постаје коцкар свако ко уплати тикет", али се ради о „потенцијално опасним стварима на више нивоа", првенствено финансијском и психолошком, које треба „законски регулисати".

„Никако забранити, јер један део ужива у томе, као што део људи ужива да попије чашу неког пића.

„Али ако таква понашања постану превише интензивна или се рашире, заиста могу довести до велике опасности, па њихово рекламирање и начин пласирања треба ограничити", закључује Тошковић.

'Банална комуникација'

Војислав Жанетић каже да је маркетиншка комуникација кладионица „најбаналнија на свету".

„Осећаш потребу да неком даш новац и онда ти та потреба буде испуњена тако што уплатиш тикет и изгубиш паре, углавном", додаје.

Рекламирање алкохолних пића је, забрањено не зато што су „мерени гради, већ је измерено питање друштвене опасности", указује он.

„Ако рекламираш нешто од чега се људи напијају и због чега желе поново да се напију, лако, брзо и јефтино, онда то што важи за вињак, важи и за тикет", каже Жанетић.

Пошто је конкуренција на тржишту велика, кладионице се утркују, каже, како у погледу богатства и опремљености просторија, односно „локација које заузимају", тако и по питању личности која их заступа.

Познате личности на билборду, ипак, нису од пресудног значаја, сматра.

„Сврха је у скретању пажње, ништа више од тога. И питање моћи - колико имаш пара да платиш тог и тог", каже.

Жанетић оцењује да су ригорозније „системске промене" једино решење.

„Ово друштво на улицама емитује културу која је превасходно кладионичарска, те народ који се узда у срећу, нема у бог зна шта да се узда", закључује.

Рекламирање у региону и другим европским земљама

Рекламирање кладионица и коцкарница је регулисано на различите начине широм Европе, док су законски прописи у региону махом слични онима у Србији.

Ни према хрватском Закону о играма на срећу, рекламе и огласи се не смеју објављивати у радијским и телевизијским емисијама за децу и младе, као ни у штампаном материјалу.

Из црногорске Управе за игре на срећу су ове године рекли да „прописи из ове области немају одредбе које се директно тичу њиховог рекламирања".

„У Црној Гори је забрањено клађење лицима млађим од 18 година, сходно томе, није дозвољено рекламирати игре на срећу на начин да подстичу малолетнике на клађење", истакли су из Управе за портал Радио-телевизије Црне Горе.

Међутим, постоје и примери где је овакав вид рекламе потпуно или делимично забрањен.

За разлику од Србије, где је управо кладионица главни спонзор најјаче фудбалске лиге, у Италији је од јануара 2019. забрањено рекламирање коцкања, па и клађења, што подразумева и спонзорисање фудбалских клубова.

У енглеској Премијер лиги се уводи слично правило за сезону 2026/2027 - кладионице и коцкарнице неће више моћи да се рекламирају на предњој страни дреса.

Коцкарнице и кладионице у Великој Британији морају да имају лиценцу Комисије за коцкање, што значи да се од њих очекује да се придржавају услова и кодекса које прописује Управа за стандарде оглашавања.

Забрана рекламирања коцкања би могла да наступи ускоро и у Белгији, где је овај предлог добио зелено светло Комитета за правосуђе.

Тиме ће свака врста рекламирања бити забрањена, осим ако није наведена као изузетак.

Каран каже да чланице Удружења приређивача игара на срећу, односно компаније, послују „на више од 20 тржишта широм света", па и у неким од ових земаља.

„Српски приређивачи и сада у Србији поштују све одредбе Закона о оглашавању, а поштоваће га и примењивати и ако се тај Закон промени", додаје.

До објављивања текста, из Министарства трговине, туризма и телекомуникација није стигао одговор да ли се разматра потпуна или делимична забрана рекламирања кладионица, попут дувана или алкохола, што је пракса неких европских земаља.

'Када признаш неке ствари, доста је лакше'

Терапије Ивану помажу у борби против зависности,

Док се коцкао и кладио све се, каже, сводило на „лажи и скривања", од константног стреса имао је осећај као да „на срцу и глави има не камен, већ планину".

„У ова два месеца осећам невероватну разлику, пре свега опуштеност.

„Не морам да мислим на неке ствари и лажем људе око себе", закључује Иван.

*Име саговорника је измењено ради заштите идентитета

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]