Драгољуб Замуровић, фотографија и историја: Дневник патње, ратова и сукоба у бившој Југославији

Витки мушкарац седе браде, са фотоапаратом обешеним око врата и хладним челиком пиштоља на слепоочници, стоји на ободу ратом разореног хрватског града Вуковара.

Година је 1991. и група српских добровољаца се управо вратила са фронта.

„Један од њих је био припит, извадио је пиштољ, уперио ми у слепоочницу и рекао 'досад нисам убио ниједног фотографа, ти ћеш бити први'", присећа се Драгољуб Замуровић у разговору за ББЦ на српском.

„Близу је стајао његов командир, ја га погледам, мислим сад ће да га укори или тако нешто, а он му каже - 'немој, Миле, није лепо'", додаје уз осмех.

У наредних десет година Замуровић и његови објективи испратиће све најважније догађаје у бившој Југославији, из које је био званични дописник француске агенције Гама.

„Прва репортажа је била о Међугорју (селу у Босни и Херцеговини, познатом по наводном указању Девице Марије), али онда су почели ратови, демонстрације..."

„Снимајући све те догађаје, видео сам их из ближег одстојања него други људи", каже он.

Његове фотографије, пописане псеудонимом „Арт Замур", илустровале су неке од највећих и најпознатијих медија света - од Њујорк тајмса, преко Тајма, до Националне географије.

Данас је у пензији, приче и фотографије из богате каријере објављује на Фејсбуку, а недавно је одлучио и да их сакупи у књиге „Сећам се" и „Сећам се 2".

Прва је колекција „најинтересантнијих фотографија из свих фоторепортажа" у каријери дугој више деценија, док се друга се бави само ратовима, протестима и сукобима у Југославији.

„У животу нисам причао као последњих година", наводи 76-годишњи Замуровић.

„Због ових књига сам пропричао... Писао сам, па се сетио многих ствари, али нисам историчар, пишем само оно што сам видео."

Замуровићу је због извештавања више пута био угрожен живот, али за себе каже да „није нешто нарочито храбар".

„Плашљив сам, али жеља за фотографијом која ће бити другачија често савлада тај страх", објашњава, испијајући полако чај.

„И онда кажем себи 'добро, неће ваљда мени да се деси'... И имао сам среће да се не деси."

9. март и 'милосрдни полицајац'

Тај 9. март 1991. године познат је по - тенковима.

Реч је о великом, антирежимском протесту опозиционих странака на централном београдском Тргу републике.

Тражене су оставке генералног директора Телевизије Београд, као и министра полиције, што је био први скуп против против режима Слободана Милошевића који је неколико месеци раније постао председник Србије.

Дошло је до жестоког сукоба полиције и демонстраната, који су однели два живота.

„У једном тренутку, скочио сам на неку жардињеру, поред мене је било још неколико фоторепортера и баш према нама су ишла полицијска кола са воденим шмрком.

„Млаз воде је ишао са лева на десно, моје колеге су поскакале да их не испрска, али ја сам имао пластичну јакну и капу, па сам рекао себи 'нек прска, шта буде, нек буде'.

„И млаз је ишао све до мене, онда је престао, прескочио ме и метар-два касније наставио да прска", наводи фотограф, показујући рукама око себе.

Дуго је, како каже, размишљао да ли је то било случајно или је реч о милосрдном полицајцу.

„Вероватно да није хтео да ме испрска", додаје.

На крају су послати тенкови Југословенске народне армије (ЈНА) да успоставе ред, а Замуровић каже да је „имао среће да буде увек тамо где се нешто дешава".

„Имао сам слике и говора политичара и прскања и све могуће јурњаве, тенкова, ударања, једну где 12 полицајаца туче једног демонстранта... То је тада било уобичајено."

Рат у Хрватској и 'правити се Енглез'

Неколико месеци касније, Замуровића су из Гаме питали да ли би ишао на хрватско ратиште.

„Директор је рекао је да разуме ако одбијем, јер нисам ратни репортер, али да је то нешто што цео свет тражи - сви су имали фотографије са хрватске стране, али не са српске."

Хрватска је у јуну 1991. прогласила независност од СФРЈ и убрзо почиње крвави сукоб са локалним Србима, који су прогласили Републику Српску Крајину (РСК) и војницима ЈНА.

„Отишао сам да видим, баш ме занимало, никада нисам био на фронту", каже Замуровић.

„Мислио сам трајаће два-три дана, па ће проћи."

Један од првих на удару био је Вуковар, град на обали Дунава, на самој граници Србије и Хрватске, који је недељама свакодневно гранатиран.

Град је на крају пао у руке српских снага, међу којима је било и паравојних јединица.

„Ушли смо у Вуковар са војском и свуда по граду су били лешеви, у једном дворишту сигурно стотинак, изводили су људе из подрума", наводи Замуровић.

Осећао се, каже, као хирург кад оперише.

„Нисам уопште имао осећај да су то људи, већ сцене из неког филма.

„Док сам их гледао кроз апарат, као да сам гледао филм... Тек када сам се вратио за Београд, развио слајдове и ставио их на сто да их гледам, припало ми је мука."

Једну сцену посебно памти.

„Ту је био један од добровољаца ког сам познавао, радио је на београдској пумпи.

„Пришао ми је и показао руку, крваву и натечену", каже и показује на десни длан, притискајући га палцем, као да му та слика и даље долази пред очи.

„'Ја стојим и, како ко изађе из подрума, тако га одаламим да тресне на под', рекао ми је.

„Из чиста мира их је ударао... То ми се згадило, више никада нисам ишао на ту пумпу."

Рат у Хрватској трајао је све до 1995. године и Замуровић је већи део испратио.

Приликом једне размене заробљеника 1993. чак је случајно прешао линију фронта и није могао да се врати назад.

У подруму и ван њега

У Саврашу (малом месту у источној Славонији) било је двадесетак аутобуса са хрватским заробљеницима.

Кроз прозор сам видео да су приморавани да држе главу међу коленима, дижу руку са три прста и певају „ко то каже, ко то лаже, Србија је мала".

Ко то није радио, тукли су га.

Размишљао сам како да направим слику коју други немају и једна од идеја је била да уђем у аутобус и сликам шта се дешава, али да се кроз прозор види шта се дешава изван.

Међутим, на сваком улазу је стајао по неки војник Уједињених нација (УН) и они то нису дозвољавали, али сам случајно налетео на једног из Казања у Русији, где сам ја био, испричали смо се и пустио ме да уђем.

Војници који су били унутра су у једном тренутку изашли и аутобус је кренуо.

„Сад је готово, одох у Хрватску", запрепастио сам се.

На хрватској територији није било новинара, само неколико сниматеља, али сви у униформама - једини сам био у цивилу.

Уплашио сам се да не помисле да сам шпијун или ко зна ко.

Ту применим стару тактику - правим се да имам све могуће дозволе.

Изашао сам из аутобуса и почео „hi, hello", правио се Енглез, почео са сликањем и нико ми ништа није рекао, мислили су да смем.

Сликао сам тако људе који излазе из аутобуса, где су их дочекивали њихови, па људе који су улазили у аутобус - српске заробљенике.

Када је то било при крају, приметио сам да један од њих храмље.

„Шта је, шта храмљеш, јуче ниси храмљао", рекао му је један официр.

А овај му каже „добро ти знаш због чега, целу ноћ сте нас тукли у подруму".

И ту сам видео ту малу разлику између Срба и Хрвата.

На српској страни је било новинара свуда, па и поред аутобуса, и затворенике су тукли тако да сви виде.

На хрватској страни тога није било, сви војници су били уштиркани, лепо дотерани, нико никога није тукао, али раније у подруму...

Покушао сам да уђем у аутобус да се вратим назад, али један официр каже нема шансе.

И шта да радим, са затвореницима уђем у један шатор Црвеног крста, сакријем и апарате и себе у гомили и са том колоном уђем у аутобус.

Тако сам се вратио.

Опсада Сарајева и залутала бомба

Рат се из Хрватске веома брзо проширио на мултиетничку Босну и Херцеговину, где је добио најстрашније замахе.

Почела је и троипогодишња опсада Сарајева, током које је живот изгубило више од 10.000 људи, међу којима и 1.601 дете.

Док гледа фотографије из тог периода, Замуровић посебно застаје на слици Бошка и Адмире, љубавног пара различитих националности, који је постао један од симбола рата.

Покушали су 1993. да изађу из града, али су убијени на ничијој земљи.

Њихова тела данима су лежала остављена на улици јер ниједна страна није преузела одговорност.

„Ух, то је најтужнији догађај који сам доживео", каже Замуровић кратко уз уздах.

„Кажу да је прво погођен Бошко, који је пао мртав, а онда је погођена Адмира која је рањена и она се некако довукла до њега, загрлила га и умрли су заједно."

За свако фотографисање око Сарајева, каже, морао је да се јави прес центру Војске Републике Српске (ВРС), како би добио неопходне дозволе.

„Ту је главна била ћерка Радована Караџића, којој су неке колеге редовно доносиле и поклоне, али је и један мој добар пријатељ направио велику грешку.

„Искочила му је у канцеларији нека мачка, он је узме и баци кроз врата, а то мачка Радована Караџића - и наравно да није добио дозволу."

Караџић, бивши председник Републике Српске, осуђен је 2019. године на доживотну казну затвора због ратних злочина у Босни, међу којима и за геноцид у Сребреници.

Неџарићи

Један дан је у околину Сарајева дошао новинар Тајма из Америке и мене Гама ангажује да снимам репортажу коју је он радио.

А радио је причу о Неџарићима, делу Сарајева где је био дом старих.

Некада је ту било пуно људи, а у том тренутку их је остало свега 60 стараца из целе Југославије - било је и Македонаца и Словенаца...

Било је ту некада и пуно доктора и медицинских сестара, али многи су или побегли или су убијени, тако да је остала само једна једина сестра.

Она их је и хранила и лечила и сахрањивала, све је била.

ВРС нам је дала човека да иде тамо са нама, а до тамо смо ишли некаквим транспортером.

Када смо улазили, војник нам каже „пре око недељу дана овакав исти је погођен зољом, сви су погинули, али надам се да неће опет".

Американац је, наравно, ушао без проблема, знао је где иде.

Онај из прес службе стао мирно, три пута се прекрстио и ушао.

А ја шта ћу - ако не уђем, неће бити слика, може он да напише шта хоће, али слика је слика.

Тада сам се први пут возио транспортером, то је толико скучен простор...

И сви су код очију имали отвор од око два центиметара висине и десетак ширине.

„Добро, шта ако нас неко погоди кроз отвор", питам овог из војске.

„Ништа, таква вам је судбина... Је л' сте се прекрстили", одговара он.

Нико нас није погодио, али су се чули удари у транспортер.

„Ево, гађају нас", каже он.

Стигли смо до тог дома за старе, огромне зграде од четири спрата, опкољене са свих страна, као Сарајево у малом.

А на четвртом спрату забијена велика неексплодирана бомба.

„Знате шта, овде идите лагано, да је не активирате", каже она.

Ишао сам полако.

Сребреница и Братунац

„Често сам био око Сребренице и оближњег Братунца", наставља присећање Замуровић.

Сребреница је током рата у Босни била изолована енклава око које су се водиле велике борбе и место у које је бежао велики број бошњачких избеглица.

„Била је ту екипа грчке телевизије и добили смо дозволу да се попнемо на један врх одакле се види део Сребренице", присећа се Замуровић.

„Када смо стигли горе, видели једног човека како иде са коњем и оре.

„Онда је један војник рекао 'шта он мене провоцира, сад ћу да га смакнем', а човек из прес службе се убаци 'немој сада, ту су новинари'... Можда смо тог дана спасли један живот."

Што је рат дуже трајао, ситуација у Сребреници била је све тежа.

Командант одбране града био је Насер Орић, касније оптужен за ратне злочине пред Хашким трибуналом, али на крају ослобођен свих оптужби.

„Сећам се и једне сахране у Братунцу", каже Замуровић кратко.

На православни Божић 1993. године у месту Кравица, недалеко од Братунца, убијено је четрдесетак људи, за шта је био оптужен управо Орић.

„Када су их сахрањивали, попео сам се у оближњу цркву, видео прозорчић и одозго сликао... Ту фотографију је Тајм објавио."

Велику пажњу, додаје, изазвала је и његова фотографија девојке код минобацача, па су му тражили посебну репортажу о њој.

„Не знам због чега, лепа је била - Бранка Митровић се зове, имала је мало дете и живела у Шумадији, неком месту на Ибарској магистрали, где сам био.

„Причала ми је да су муслимани побили пола њеног села у Босни, а да су јој у том тренутку и муж и отац и стриц на ратишту."

Тада је навела и да се испречила када су хтели да стрељају заробљену групу муслимана.

„Стала је испред њих и рекла 'не може, убијте мене'."

Сребреница је касније проглашена заштићеном зоном Уједињених нација, али је град 1995. пао у руке босанских Срба.

Војска Републике Српске је наредних дана у околини Сребренице убила више од 8.000 мушкараца и дечака, што је пресудом међународних судова проглашено геноцидом.

'Не могу да спавам од стрељања'

Чим сам видео да из Сребренице напуштају град, одмах сам отишао тамо.

Испред града сам затекао покварен аутобус са женама и децом - сликао сам их.

Неколико бораца ВРС је донело храну, воду и давало женама и деци, један војник УН-а је узео следовање воде које је добио, ишао од детета до детета и давао им.

Добри људи увек остану добри људи.

Сребреничку децу су у почетку извозили камионима и било их је пуно, било је у тим камионима сломљених и руку и ногу, угушене деце... Јако је тужно било то гледати.

Сећам се и једне жене која је рекла „све ово треба побити - када порасту они ће нас побити".

Друга је пришла и одговорила „јао, немојте ми причати о томе, не могу да спавам ноћу од стрељања".

Ту је био и један фоторепортер, који је заправо више био пропагандиста.

Носио је са собом огледалце и чешаљ и давао сваком војнику ВРС да се дотера, да не буде ружан, закопчавао му дугмад, видео сам једном да и чисти ципеле.

Желео је да прикаже да су борци ВРС лепи и уредни.

После снимања жена и деце, пожелим да уђем у Сребреницу, што је Младић свима забранио, али сам имао човека који је имао везу са људима у власти тамо.

Сакрили су ме у ауто и пребацили, пола сата смо имали.

Сребреница је била пуста, лешеви на улицама, ужасно је било.

У једном тренутку су се појавила тројица која су на неким колицима гурала шпорете.

Сликао сам их и они одмах скочили на мене „дај филм, дај филм" - ја им дам.

После су ми рекли да је Младић после сваког уласка у неко место одобравао борцима 24 сата да узимају шта год желе, а да су за Сребреницу добили 48 сати.

За геноцид у Сребреници осуђен је и Ратко Младић, ратни командант ВРС.

Замуровић га је фотографисао за интервју који је Младић током рата дао Фигаро магазину.

„Било ми је занимљиво кад су га питали о младости, рекао је да се у животу није потукао.

„'Како никада', пита га новинар, 'сва деца су се некада потукла'.

„'Не, хтео сам да будем доктор и да лечим децу, али моји родитељи нису имали пара, па су ме послали у војну школу', каже Младић."

Причао је, присећа се фотограф, и како воли Југославију, да је од малена члан Савеза комуниста и „уопште није помињао Србију".

На крају их је питао да ли желе да се са њим провозају хеликоптером и пристали су.

„Летели смо ниско, тик изнад дрвећа, да нас неко не погоди.

„Показивао нам је срушене зграде у Жепи (енклави недалеко од Сребренице) и рекао да је он лично то наредио, али да нико не дира мост, зато што је о њему писао Иво Андрић.

„И њега заиста нико није смео да дира."

Милошевићи и Клаудија Шифер

Рат у Босни окончан је 14. децембра 1995. године Дејтонским споразумом, а неколико месеци раније Замуровић је фотографисао једног његовог потписника - Слободана Милошевића.

„Дошла је екипа новинара из Америке и Гама ме је ангажовала да идем са њима - Милошевић, наравно, није имао појма ко сам, мислио је да сам и ја из Америке.

„Не волим да портрет буде само глава, као за личну карту, већ још нешто да се види.

„У једном тренутку је Милошевић узео цигарету да запали и ја таман да сликам, а он ми на енглеском каже 'молим вас да ме не сликате са цигаретом, да не изгледам некултурно'."

Спустио је апарат, али је његов портрет на крају завршио на насловној страни Тајма.

Слободан Милошевић оптужен је пред Хашким трибуналом за ратне злочине током деведесетих, али је 2006. преминуо пре доношења пресуде.

Та насловна Тајма, додаје фотограф, помогла му је и неколико година касније када је Милошевићев син Марко у Пожаревцу отварао забавни парк Бамбиленд.

„Знао сам да ћу унутра моћи само са свим осталим фотографима, а не волим да будем у групи и неколико дана раније одем ја тамо, али понесем Тајм.

„Одем на улаз и кажем 'зовите Марка Милошевића да му покажем слику оца коју сам направио'.

„'Ви мора да се или јако храбар човек или потпуна будала', каже ми Марко."

Пожаревац је родно место Милошевића и током деведесетих је био снажно упориште његових присталица и место на којем је Марко Милошевић посебно био моћан.

„'Добро, ајде сликајте ме кад сте тако храбри', каже ми он на крају."

Међутим, то није дуго трајало.

„После два-три снимка, он каже 'добро, доста, нисам ја (манекенка) Клаудија Шифер'."

Косово и бомбардовање

Ситуација на Косову почела је да се кува већ почетком осамдесетих.

Косовски Албанци, већинско становништво тадашње југословенске покрајине, тражили су већу независност у оквиру СФР Југославије, уз бројне протесте, сукобе и хапшења.

Када је Србија 1989. укинула аутономију Косова - гарантовану Уставом из 1974. - и преузела надлежности и институције покрајине, само су ретки веровали да ће доћи до мирног решења.

Замуровић је први пут на Косову био 1988. и пре свега памти „беду и јад, Титове слике и албанске заставе".

Средином деведесетих, ситуација на Косову се све више заоштрава, да би током 1998. и 1999. дошло до рата између Ослободилачке војске Косова (ОВК) и српских безбедносних снага.

Убрзо почиње и НАТО бомбардовање Југославије, а Замуровић се враћа у Београд.

„Кад год сам видео да је нешто бомбардовано, одмах сам трчао тамо", наводи.

„Познавао сам и жену која је радила у војном прес центру, она ми је јављала шта се догађа, па и место где је пао онај невидљиви."

Реч је о војвођанском селу Буђановци, недалеко од Руме, изнад ког је 1999. оборен амерички војни авион Ф-117.

„Жене су играле на крилу као победнице, а неки су скидали парчиће да носе кући."

Међутим, посебно памти догађај из 1998. године, када је на Косову убијен командант ОВК Адем Јашари, једна од најконтроверзнијих личности косовског сукоба.

За косовске Албанце је симбол отпора режиму Слободана Милошевића, а за Србију вођа „терористичке групе" који је злоупотребио сопствену породицу користећи је као живи штит.

Током напада је убијено више од 50 људи, чланова уже и шире породице Јашари.

'Чији си ти'

Ишао сам да фотографишем ту сахрану, а са мном у колима је био Имре Сабо, пријатељ и фоторепортер.

Полиција није дозвољавала, сви путеви су били блокирани, али смо ми југом преко неке ливаде успели да стигнемо у то село.

Наравно, одмах смо се разишли да свако слика своје.

У једном тренутку ми прилазе тројица Албанаца, питају ме на српском ко сам, ја на енглеском одговарам да сам Арт Замур из париске агенције Гама.

Питају ме за документа.

„Немам, у колима су ми", кажем.

„Идемо до кола."

Мислио сам - готов сам.

Срећом појави се Имре, схвати о чему се ради и каже „hello Art, how are you (здраво Арт, како си)", а они су њега знали пошто је често био на Косову.

„То је мој колега из Париза, гарантујем за њега, све је добро", каже им.

Ту сам избегао чисту смрт, Имре ми је спасао живот.

А најсмешније је што су нам онда дали водича Албанца да нам објашњава се догађа.

Он на српском прича Имреу, а он мени преводи на енглески.

И све је добро дошло док нисам видео колегу фоторепортера из Приштине - Албанца.

Готов сам, помислио сам опет, сад ће рећи „здраво, Драгољубе", или тако нешто.

Али и он је био паметан, схватио је шта се дешава.

„'Замуре, имаш право што ниси рекао да си из Београда, не би се жив вратио', шапнуо ми је."

Пети октобар и хапшење Милошевића

Када год се протестовало, Замуровић је био ту.

После 9. марта, великих протеста је било и током зиме између 1996. и 1997. године.

Социјалистичка партија Србије (СПС) тада је изгубила изборе у Београду и другим великим градовима, а демонстранти су шетали захтевајући да Милошевић призна пораз.

Милошевић је на улицама Београда организовао и контрамитинг, када је било и сукоба учесника два скупа.

„Тада сам се попео на једну аутобуску станицу код хотела Балкан, лепо сам видео и једне и друге... Неко је желео грађански рат", сматра Замуровић.

Говорећи о 5. октобру 2000, када је Милошевић у револуцији свргнут са власти, Замуровић каже да је тај протест био „другачији него други".

„Било је јако мало полиције, то ми је било чудно, јер увек се Београд плавио од полиције на протестима.

„Разговарали су са људима, шалили се са њима."

Када су почели сукоби и демонстранти улетели у Народну скупштину, Замуровић је ушао са њима, али је брзо изашао јер се „највише тога догађало напољу".

„Видим дим изнад РТС-а, људи беже, телевизија у пламену..."

Три хапшења за један дан

А био је и митинг у Пожаревцу пред 5. октобар, када су ме три пута ухапсили.

Са једне стране су биле присталице СПС-а, а са друге велики број демонстраната.

Почео сам да снимам, приђу полицајци и угурају нас тројицу у марицу.

Срећом имао сам мобилни телефон, позвао жену и рекао да ме хапсе, она је одмах звала слободне медије, попут тадашњег Б92, и они објаве да су ме привели.

Док смо ми стигли до полиције, преко радија већ то преносе и полицајка која ме је тамо сачекала каже „ми вас сада приводимо, а већ чујемо да сте приведени".

„Добро, зашто, када само радим свој посао", питам.

„Ово је технички преглед, дајте филм да га развијемо", кажу они.

Дао им филм и они ми кажу да сам слободан.

„Могу да сликам?"

„Слободно", кажу.

Вратим се на исто место и таман да почнем да сликам, опет ме ухапсе.

„Људи, сад су ме пустили, чак имам и папир да су ми филм узели", кажем им - не вреди.

Узели ми мобилни и све филмове.

Позајмим филмове, наставим да сликам, опет ме ухапсе и узму ми и апарате, са речима да ће ми све вратити после 22 часа.

Увече чекам да узмем апарате, седимо сви новинари за истим столом, а са нама главни полицајац за Пожаревац.

„Добро, на шта је то личило данас, да ме три пута приводите", питам га.

„Господине, то је зато што немате акредитацију СПС-а", одговара.

„Је л' ово", кажем и извадим акредитацију.

„Ех, па такав је живот", каже он.

А кад сам узео апарате и кренуо кући, он добацује: „Пази шта радиш, немој да те четврти пут хапсим данас."

У јуну 2001. године, Милошевић је изручен Хашком трибуналу, што је прошло уз доста драме.

Његове присталице окупиле су се око куће у којој је био и телима блокирале приступ полицији.

„Ту је био и Ивица Дачић (данас српски шеф дипломатије и лидер СПС-а), ено га поред врата", каже Замуровић, показујући на једну од фотографија из те ноћи.

Полиција је у једном тренутку одгурнула људе и упала у кућу.

Дан касније, на Тргу републике окупиле су се Милошевићеве присталице на протесту који је за Замуровића могао да буде кобан.

„Имао сам два фотоапарата на себи, ништа нисам снимао, прилазе ми неки и питају 'за кога ти снимаш', што највише мрзим.

„'За себе и моју децу', кажем.

„Скочили на мене, оборили ме на земљу, почели да ме шутирају, дошли и други чим су видели жртву, успевам да се искобељам, али ме поново оборили...

„Поломљен лакат, рука, објектив поломљен, али шта да се ради."

Живот данас

На питање шта прво помисли када врати филм на све што је прошао, Замуровић из топа одговара „уништена земља, уништени људи".

„Многи на овим просторима су навијачи - навијају за партију, земљу, нацију, веру и не гледају ствари објективно.

„А када волите неки фудбалски клуб, па неко удари вашег играча ви га мрзите, али када ваш удари некога онда кажете 'ништа, то је у жару борбе'.

„Ја кад радим, не навијам ни за кога - желим да истина буде приказана, не сакривам ништа."

Неколико деценија касније, осећа ли бол када се сети патње коју је видео?

„Наравно", одговара кратко.

„Много више него кад сам био тамо."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]