Босна и Херцеговина: Случај Добровољачка, једне од најконтроверзнијих епизода рата у Југославији

Тројица војника Југословенске народне армије (ЈНА) ужурбано у задњи део камиона убацују ствари, окружени дрвећем тек процветалих јаркозелених листова.

Тог 3. маја 1992. у Сарајеву је био леп пролећни дан, али тешко да је било ко у њему уживао - први тактови сукоба у Босни и Херцеговини увелико су најављивали добовање ратних бубњева.

Дугачак конвој камиона ЈНА убрзо је кренуо из касарне - војска се повлачила из града.

Међутим, у Добровољачкој улици, колона је нападнута.

Убијено је седам војника ЈНА, а више од 20 рањено, наводи се у подацима Тужилаштва БиХ.

„Сви смо били збуњени... Обећано нам је повлачење кроз град, постојао је договор са муслиманским паравојним формацијама и полицијом", каже за ББЦ на српском један од војника ЈНА који је тог 3. маја био у колони у Добровољачкој, уз жељу да остане анониман.

„А онда, мимо договора, креће напад и хаос", додаје он.

Три деценије касније, Добровољачка је само један у низу случајева око којих су зараћене стране у Босни и Херцеговини сагласне само да су се догодили и ништа више.

Борислав Ђурић, мировни активиста из Мркоњић Града који се годинама бави сукобом у Југославији и питањем помирења, наводи да су војници ЈНА хтели да се повуку и да „нико није имао за право да их убије на правди бога".

„Није уопште спорно шта се касније дешавало, ко је одговоран за шта, да је Војска Републике Српске (ВРС) извршила неке злочине, али не можемо тиме оправдати убиство војника ЈНА у Добровољачкој", сматра.

Нова оптужница је подигнута у априлу 2022, а истрагом је обухваћено 10 људи.

О Добровољачкој је став изнео и Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу, наводећи да је колона ЈНА била легитимна војна мета.

Ивана Марић, политичка аналитичарка из Сарајева, каже да Добровољачка „није изолован случај" и да „све стране скрећу воду на свој историјски млин".

„Одузимају туђе жртве, а своје додају, због чега и даље имамо неколико тема које као отворене ране подсећају на рат, уместо да смо са тиме завршили одавно."

Увод у Добровољачку

„Мир, брате, мир", одјекивало је са антиратних концерата током 1991. и 1992. године у Београду и Сарајеву, али многи то нису могли, или нису желели да чују.

Песме су увелико надјачавали они ратни бубњеви - крвави распад Југославије увелико је био у току.

Словенија и Хрватска током лета 1991. године прве су прогласиле независност.

Рат у Словенији завршен је после десетак дана, али је зато буктао у Хрватској и многи су страховали да ће бити пренет и на мултиетничку Босну и Херцеговину.

А тамо су напетости све више расле.

Опсада Сарајева почела је 5. априла 1992. године. У Босни су још увек биле јединице ЈНА.

Многи ће као један од најважнијих дана издвојити 2. мај 1992. године.

„ЈНА је тада покушала да град стави под своју контролу", изјавио је 2009. за Радио Слободну Европу Јован Дивјак, некадашњи официр ЈНА, па генерал Армије БиХ и један од кључних људи који су учествовали у одбрани Сарајева.

Дивјак је једна од 14 особа које су биле под истрагом Тужилаштва БиХ због Добровољачке, али је она 2012. обустављена.

Он је преминуо 2021. године.

Праћена нападима артиљерије, ЈНА је 2. маја покушала да заузме центар града, зграду Председништва БиХ и остале државне институције.

Међутим, дошло је до жестоког сукоба, а Дивјак сматра да ЈНА то није очекивала.

„Они су играли на карту изненађења, то је требало да буде некакав мали блиц-криг, али чим су наишли на отпор, они су се повукли", рекао је Дивјак.

Зато сматра да се дешавања из Добровољачке 3. маја не могу одвојити од дешавања дан раније.

Током тих сукоба, нападнут је и Дом ЈНА у Сарајеву и неколико других пунктова.

Мухамед Швракић, ветеран Зелених беретки, паравојне формације која је учествовала у нападу на колону у Добровољачкој, а која је касније постала део Армије БиХ, такође сматра да су „2. и 3. мај апсолутно везани".

„Нарочито што је 2. маја ухапшен Алија Изетбеговић, легитимни председник Босне и Херцеговине и врховни командант новоформираних оружаних снага", наводи.

Некадашњег председника Председништва БиХ, а касније и једног од потписника Дејтонског споразума, војска ЈНА заробила је на сарајевском аеродрому по повратку са мировних преговора у Лисабону.

Братислав Ђурић сматра да се код многих питања у Босни, па и код питања Добровољачке, све своди на „легалност и легитимитет".

„ЈНА је била легално у Босни и Југославији, јер је била Југословенска народна армија - штитила је безбедност државе и Устав БиХ, без обзира на референдум", каже Ђурић.

У марту 1992. одржан је референдуму о независности Босне и Херцеговине од Југославије, што је тема око које такође три деценије касније у БиХ и даље постоје сукоби.

Расписивање референдума подржали су Странка демократске акције (СДА) Алије Изетбеговића и Хрватска демократска заједница (ХДЗ) Стјепана Кљуића.

Представници Српске демократске странке (СДА) Радована Караџића напустили су седницу, због чега Срби и даље негирају његов легитимитет.

„Они сматрају да је референдум противан Уставу БиХ из периода Југославије, јер је расписан мимо воље српског народа", наводи Ђурић.

„Устав БиХ, као и постулати ЗАВНОБиХ-а, кажу да се ниједна одлука не може донети без сва три ентитета и да нема прегласавања."

Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Босне и Херцеговине, ЗАВНОБиХ, био је највиши представнички и законодавни орган БиХ у Југославији.

Током првог заседања ЗАВНОБиХ-а, новембра 1943. у Мркоњић Граду, донета је резолуција у којој се наводи да БиХ „није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него и српска и муслиманска и хрватска" и у њој ће бити осигурана „пуна равноправност и једнакост свих Срба, Муслимана и Хрвата".

„Међутим, међународна заједница је исто тако признала Босну, па су постојала два легитимитета - да је Босна и даље саставни део Југославије и да је независна држава", каже Ђурић.

„Дакле, можемо Добровољачку повезивати са 2. мајем, али онда можемо 2. мај са нелегалним референдумом, па онда са убијањем српских цивила у Босни крајем 1991. и почетком 1992, а зашто не и Уставом из 1974, па и Другим светским ратом.

„Ништа у Босни није случајно, све се надовезује кроз историју."

Погледајте видео - породице погинулих у страху од поновног сукоба

Шта се догодило током напада

Улица Хамдије Крешевљаковића, недалеко од десне обале Миљацке, на први поглед делује као једна од обичних сарајевских улица.

Једноставне зграде и куће, оронуле фасаде прошаране понеким графитом најразличитијих боја и нешто зеленила.

Име је добила по чувеном историчару који се током читаве каријере управо бавио историјом Босне и Херцеговине.

А управо његова улица - као и бројни сарајевски сокаци и тргови - има бурну историју.

Раније се звала Добровољачка и те 1992. контролисале су је снаге Територијалне одбране, формација која ће нешто касније прерасти у Армију БиХ.

Стотинак метара низводно била је територија босанских Срба.

Тамо је био циљ конвоја ЈНА.

„Треба и тим војницима дати југословенски карактер - било је тамо и Македонаца, Бошњака, Албанаца", наводи Ђурић.

„На страну да ли неко воли РС, или је хтео Југославију, унитарну Босну - све пада у воду када дођемо до обичног војника и човека, који није знао ни где је, ни шта је, ни где се нашао, нити је имао неку намеру да некоме учини зло."

Посредовањем Унпрофора, мировних снага Уједињених нација, договорена је размена Изетбеговића за извлачење војске и официра ЈНА из команде у центру Сарајева.

Циљ је био да генерал Милутин Кукањац, командант ЈНА у Сарајеву и војници пређу на Лукавицу, насеље у источном делу града, под контролом Срба.

Колона од око четрдесетак возила, махом камиона, у пратњи возила Унпрофора, којима је командовао генерал Луис Мекензи, кренула је око 18 часова.

У Добровољачкој улици колона је пресечена и заустављена.

„Црвени голф је у једном тренутку на раскрсници пресрео конвој и поделио га на два дела", изјавио је раније Мекензи.

Одједном се зачула пуцњава.

„Не пуцај, не пуцај", викао је Дивјак мегафоном, што су забележиле камере.

На питање да ли зна ко је први почео да пуца, Дивјак је у интервјуу за Радио Слободну Европу рекао да не зна.

А зашто се пуцало?

„Ни то не знам", одговорио је кратко.

„Мислим да нико није издао наређење, да је то била самоиницијатива појединаца."

Чињеница је, додао је, да су на улицама Старог града претежно били припадници војне полиције и Зелених беретки, али да се није лако могло препознати ко је ко.

„Свега 10 одсто људи је имало униформу, тог дана на улици су углавном били људи у цивилним оделима", каже Дивјак.

Дивјак додаје да су за Добровољачку криви „појединци који су себи дали за право да одлучују о томе да ли ће некоме скинути главу" и да „појединачно то јесте злочин".

У српским медијима годинама се често цитирају Мекензијеве речи из његове књиге „Чувар мира - пут у Сарајево".

„Могао сам да видим како војници територијалне одбране протурају цеви кроз прозоре цивилних аутомобила, који су били део конвоја", навео је.

„Видео сам како се крв слива низ ветробране кола... Био је то дефинитивно најгори дан у мом животу."

Тридесет година касније и даље постоје бројни опречни подаци када је реч о тачном броју жртава, рањених и заробљених.

Дивјак је у интервјуу за Слободну Европу рекао да је убијено „око седам или осам припадника ЈНА", а генерал Кукањац шест.

„Погинуо је један војник, Томовић Здравко из Хан Пијеска, три пуковника - Сокић Миро, Радуловић Будимир и Михаиловић Бошко, један потпуковник, Јованић Бошко и једна жена, муслиманка Шуко Нурмела...

„Значи, шест особа је страдало од 261."

Српска страна наводи да су у случају Добровољачка, где убрајају и жестоке сукобе у Сарајеву дан раније, укупно убијена 42 припадника ЈНА, и сматрају да се ради о ратном злочину.

МУП Републике Српске наводи и да је рањено 73 људи, а 215 војника заробљено.

„Они то пумпају, у покушају да би се направи што већа фама око Сарајева, питања како је рат почео, а са циљем да се изједначе жртве и агресори", каже Швракић.

„Уосталом, Хашки трибунал је 2003. одбацио случај, наводећи да се ради о легитимном војном циљу, што је и био", додаје.

Аналитичарка Марић сматра да Добровољачку и све сличне случајеве „свако жели да окрене на своју страну", због чега су многи „и даље обавијени велом тајни".

„Чињеница је да су убијени људи и да нико није одговарао за то - неко је то наредио, неко је њих убио и то се мора открити", каже Марић.

„И не само то, већ и сви други злочини и сва друга убиства", додаје.

Опсада Сарајева

Више од 250.000 људи је више од три и по године године живело је уз свакодневно бомбардовање и гранатирање са положаја под контролом војске Срба из Босне.

За то време погинуло је више од 10.000 људи, међу којима и 1.601 дете.

Бивши политички лидер Републике Српске Радован Караџић и војни командант Ратко Младић осуђени су, између осталог и за опсаду Сарајева.

Потрага

Тужилаштво за ратне злочине у Србији још 1992. године покренуло је истрагу и расписало потерницу за 19 осумњичених.

Босна и Херцеговина сматра да је Србија тиме прекршила Римски договор, јер пре подношења истраге није тражила мишљење Међународног суда за ратне злочине.

Случај је потом уступљен Хашком трибуналу, који је током 2002. и 2003. спровео истрагу, закључивши да нема разлога за подизање оптужнице.

До нових напетости дошло је 2010, када је у Лондону, на основу Интерполове потернице, ухапшен Ејуп Ганић, бивши члан Председништва БиХ.

Међутим, британски суд је одлучио да Ганића ослободи, наводећи да је ЈНА била непријатељска војска Босне у рату, а самим тим и легитимна војна мета.

„По том принципу легитимни циљ може да постоји свуда, па и у Сребреници", каже Ђурић.

„ВРС је тамо годинама имала страшне проблеме и легитимно је да ти у једном тренутку интервенишеш, али није да убијаш ратне заробљенике, употребљаваш прекомерну силу...

„У том смислу је ЈНА легитиман циљ, али не можеш тек тако убијати људе, а нарочито не ако не врше никаква војна дејства."

Због масакра који је уследио пошто је Војска Републике Српске заузела Сребреницу, град под заштитом Уједињених нација, 11. јула 1995, када је убијено више од 8.000 Бошњака, до сада је осуђено укупно 47 људи на више од 700 година затвора.

Хашки трибунал донео је и више пресуда у којима се потврђује геноцид у случају Сребренице.

Годину дана касније у Бечу је ухапшен и Дивјак, али није изручен Србији.

Тужилаштво БиХ је потом 2012. обуставило истрагу против 14 особа осумњичених за Добровољачку, међу којима су били и Ганић и Дивјак.

После жалбе породица убијених војника, истрага је 2018. поново отворена, а нова оптужница је подигнута тек прошле недеље.

Оптужени су Ејуп Ганић, Заим Бацковић, Хамид Бахто, Хасан Ефендић, Фикрет Муслимовић, Јусуф Пушина, Бакир Алиспахић, Енес Бездроб, Исмет Дахић и Махир Жишко.

Говорећи о том случају, Швракић каже да је Тужилаштво БиХ „независно и може да ради шта год хоће и жели", као и да у то „нико не треба да се меша".

„Али сваки случај који се отвори према бранитељима Сарајева је ствар дубљег раздора, а не помирења", сматра Швракић.

Он додаје да надлежни за то време „ништа не раде по питању проналаска људи који су учествовали у опсади Сарајева и убијали толике људе".

Ђурић сматра да је Добровољачка ратни злочин који само због недостатка доказа до сада није санкционисан.

„И они су у Федерацији прихватили да је то злочин, али људи из врха неће дати да се то пласира, јер све води до паравојних формација и сличних ствари којих је било и у РС, као и у Србији са Арканом", наводи.

Жељко Ражнатовић Аркан био је вођа Српске добровољачке гарде, паравојне формације познате и као Арканови тигрови, а који је пред Хашким трибуналом био оптужен за ратне злочине у Бијељини и Зворнику.

Убијен је 2000. године у Београду.

„Наравно, ЈНА није реаговала како би требало и била је у дубокој вези са Србијом, али то важи за људе у команди, не за обичног војника који је страдао у Добровољачкој", каже Ђурић.

„Ја 100 посто тврдим, ти људи који су настрадали су невини."

Погледајте видео - како се сећамо Дејтона?

Добровољачка данас

Од случаја Добровољачка прошле су три деценије, али ране су и даље отворене.

Сукоб у Босни и Херцеговини окончан је Дејтонским споразумом 1995. године, када је земља подељена на два ентитета - Федерацију Босне и Херцеговине и Републику Српску.

Процене су да је током рата у Босни убијено око 100.000 људи, а да је расељено 2,2 милиона.

Добровољачка је и даље једна од најконтроверзнијих епизода тог рата.

Годишњица се обележава сваке године и то два пута - свака страна за себе.

Једна у Хамдије Крешевљаковића, некадашњој Добровољачкој, где се окупљају припадници Зелених беретки, а друга у Источном Сарајеву, на територији Републике Српске.

Швракић каже да они породице убијених већ дуже време зову у Добровољачку „и да се не прави политичка фама", што они одбијају.

„Упетљана је политика и прави се политичка раздвојеност у свакако раздвојеној земљи", каже кратко.

Међутим, Марић као проблем види што се „сви држе своје истине" и „ни са једне стране нема интереса да се случајеви попут Добровољачке реше".

„Сви истичу само оне случајеве у којима мисле да имају право, а у исто време прикривају истину тамо где знају да су они погрешили.

„Нико не жели да пронађе своје кривце, па макар то био један човек и сви желе да се представе као безгрешни хероји, а да су други злочинци."

Како каже, признање да је злочина било не значи ни „изједначавање злочина", као ни „промену карактера рата".

„На свакој страни је било злочина и самим тиме што се прикрива злочин постављамо се као саучесници... А буне се када други исто то раде", наводи Марић.

Ђурић се слаже и каже да ће „сви у својим уџбеницима написати како њима одговара и на томе ће одрастати генерације, а нећемо имати неутралан текст који ће уважити све чињенице".

„Тако би нам деца одрастала уз нешто на шта ћемо објективно гледати и рећи себи 'чекај, није ово једноставно и нико није искључиво ни жртва, ни злочинац'."

Он истиче да „недореченост и необјективно сагледавање остављају простор за нове сукобе и раздоре".

„Једни иду у једну крајност, други у другу, трећи у трећу, а у суштини се удаљавамо од људскости и добронамерности.

„Треба то јасно рећи, тиме се граде нови сукоби... Неко тиме гради нови рат."

Погледајте видео: Шта се догодило у Сребреници пре 25 година

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]