Рат у Босни и Херцеговини, култура и стрип: Како је Џо Сако направио стрипове о рату у Босни

„Овде је хотел. Тамо је линија фронта. Немој никада да идеш пешке", гласи једно од упутстава новинарима за сналажење у ратном Сарајеву 1995. године.

Забележио га је прослављени цртач Џо Сако, током једног од многобројних долазака у ратну Босну, у периоду од 1992. до 1995. године.

Обилазио је ратне зоне, проводио време са мештанима и интервјуисао људе са зараћених страна, а њихове приче би потом преточио у слику и речи - стрипове који му донели светски углед.

„Када би свако на свету прочитао Сакове стрипове, сам народ би сваког политичара који икада спомене ратовање послао у историју", каже стрип критичар Никола Драгомировић за ББЦ на српском.

На језицима бивше Југославије до сада су објављени графички романи Безбедна зона Горажде: Рат у Источној Босни 1992-1995 и Помагач: Прича из Сарајева, док су краћи стрипови Шоба и Божић са Караџићем доступни на енглеском и другим језицима.

И други аутори правили су стрипове засноване на стварним догађајима, а један од најпознатијих је Маус Арта Шпигелмана о Холокаусту из 1980, први стрип награђен Пулицером.

'Збуњени' посматрач

Округла глава са још округлијим наочарима, на којој штрчи носина налик оној на древним статуама са Ускршњих острва - тако Сако црта самог себе, неизоставног јунака његових прича.

„Драгоцено у његовим стриповима је што он није препричавао догађаје о којима је слушао из медија и из удобности свог дома, већ је заврнуо рукаве и сишао у блато", каже Драгомировић.

Када је 1992. почео у рат у Босни, Сако је имао 32 године и барем једно искуство путовања на место где прште гранате, док митраљези грме ра-та-та-та.

Крајем осамдесетих, за време Прве интифаде, устанка Палестинаца против Израела, Сако је боравио је у зони сукоба.

О томе је објавио истоимени графички роман, који се данас може читати и у преводу на српски.

Почетак опсаде Сарајева затекао га је на европској турнеји са америчким рок бендом The Miracle Workers из Портланда, на коју је кренуо као посматрач - да документује путовање које је прерасло у стрип Свиђа ми се(I Like It), посвећен рокенролу.

Ипак, зов адреналина док наоколо одјекују експлозије код Сакоа је био јачи од жеље за уживањем у концертима.

„Суочимо се са чињеницама - док ти отвориш Фанту и бациш лименку, неко се нађе у озбиљном проблему", забележио је стрипаџија у делу Навучен на рат (War Junkie) из 1997. године.

Ко је Џо Сако?

Извор:Encyclopedia

Последње месеце рата у Босни 1995. године Сако проводи у Сарајеву, о чему говори стрип Помагач: Прича из Сарајева.

Овај графички роман приказује „тамну страну окупираног града у којем цвета црно тржиште и кроз који шетају разни опскурни ликови", каже Драгомировић.

***

У ратном Сарајеву упознаје Невена - помагача који га води градом и уговара му интервјуе и одласке на теже доступна места.

Невен је младић из мешовитог брака Бошњакиње и Србина, оличење сарајевског космополитизма.

О свему што се око њега дешава, Џо Сако приповеда из првог лица.

У једној од сцена, видимо га како са Невеном одлази у породични стан, препун шута, са догорелим свећама на столу због нестанака струје, а све делује старо, похабано и разбацано.

Умотана у ћебе, на каучу лежи Невенова мајка са марамом на глави.

Слепа је, каже му Невен, који од почетка рата живи од вођења страних новинарских екипа на терен.

Нешто касније, док седе у кафани, Сако пита Невена да ли се обогатио радећи тај посао у последње три године.

Видео си где живим, каже му Невен. Изгледа ли као да сам се обогатио?

***

Зоран Ђукановић, историчар уметности и стрип критичар, каже да је цртач „из књижевности преузео перспективу непоузданог приповедача".

„Не изиграва никаквог зналца, већ се представља као збуњени посматрач, који поставља разна питања, па на основу тога говори о догађајима које је проживео и људима које је упознао", наводи Ђукановић.

Сако приступа новинарски, али дистанца које се придржавају ратни извештачи неретко ишчезава.

„Не само да интервјуише актере догађаја, већ живи уз њих и тако настаје веома лична приповедачка једначина", додаје критичар.

Ипак, Ђукановић истиче да Сако „ни у једном тренутку не излази из домена проверљиве фактографије" и тако спаја „новинарство и стрип, истраживање и субјективност".

Неки стручњаци, попут америчке теоретичарке стрипа Хилари Шут, кажу да је Сако утемељио нови жанр - такозвано стрип-новинарство.

Међутим, има и другачијих мишљења.

Пол Вилијамс, британски историчар стрипа и професор на Универзитету у Ексетеру, сматра да Сако ствара „у домену жанра који постоји већ стотинама година".

„У Великој Британији 19. века, цртачи су илустровали црну хронику и пратили суђења, а све је то излазило у новинама", каже Вилијамс за ББЦ на српском.

Међутим, има нешто по чему се Сако издвојио крајем 1980-их када је отпутовао у Палестину.

„Он проводи дуже временске периоде у зараћеним подручјима и ствара дужа дела - графичке романе, који су постали популарни тек почетком двехиљадитих година", додаје професор.

Опсада Сарајева: Сећања преживелих

'Рат као позорница'

Сако није једини аутор стрипова о рату у Босни и Херцеговини деведесетих година прошлог века.

На пример, белгијски цртач Херман Хупен објавио је Танго у Сарајеву (Sarajevo Tango), а Американац Џо Кјуберт стрип под насловом Факс из Сарајева (Fax from Sarajevo).

„Обојица су веома пристрасни и острашћени, а осим ова два стрипа, много је и чисто пропагандних штива која не вреди помињати", сматра критичар Никола Драгомировић.

Џо Сако се „апсолутно издваја" међу свим ауторима који су се бавили овом темом, сматра Зоран Ђукановић.

„Када прочитате било који од његових стрипова, заиста их више не можете заборавити, јер у њима постоји нешто изузетно, у свој трагици догађаја којима присуствује", додаје.

Цртач се највише интересује за људе.

„Географски, политички и национални аспекти ратова су само позорница на којој се одиграва права, људска трагедија", сматра Драгомировић.

Саков први графички роман о Босни је Безбедна зона Горажде: Рат у Источној Босни 1992-1995, који је најпре објављен у Америци 2000. године, а затим преведен на многе светске језике.

***

Говори о бошњачкој енклави Горажде на истоку земље, једној од шест која се нашла под опсадом босанских Срба, уз Сребреницу и Жепу.

Градић бива одсечен од остатка света, нестаје струје, текуће воде и хране.

Цртач проводи неко време у граду и око града, који окружује војска босанских Срба под вођством генерала Ратка Младића, који је у Хагу осуђен на доживотни затвор за злочине против човечности, у које се убраја и геноцид у Сребреници.

Једног дана, Сако упознаје две девојке које нису успеле да побегну на време.

Знају ли за Горажде у Америци? - пита га једна.

„Знају", слагао сам, одговара им Сако.

***

За овај роман, добио је престижну награду Вил Ајзнер.

„Прича показује шта рат чини обичном народу и зато његови графички романи нису ратни стрипови, већ анти-ратни манифести", истиче Драгомировић.

Како додаје, „политичке фигуре у његовим стриповима су недостижне силе, које се маргинално појављују".

Ђукановић сматра да „Сако није штиво за острашћене националисте".

„Он се не бави пропагандом и не нуди дефинитивну идеолошку поруку - у томе и јесте огромна предност његовог дела", наводи.

Блиски сусрет са Радованом Караџићем

У краћем стрипу Божић са Караџићем (Christmas With Karadzic) из 1997. године, Џо Сако описује блиски сусрет са Радованом Караџићем, тадашњим лидером босанских Срба.

Караџић је 2019. године пред Хашким трибуналом правоснажно осуђен на доживотну казну затвора за злочине почињене у Босни и Херцеговини између 1992. и 1995.

Проглашен је кривим за геноцид у Сребреници, нападе на цивиле током опсаде Сарајева, прогон Бошњака и Хрвата из 20 општина и узимање припадника мировних снага Уједињених нација за таоце.

Сако гледа како Караџић у друштву телохранитеља улази у православну цркву на Божић, што га је навело да се присети Караџићеве изјаве да „Сарајлије неће бројати мртве, него ће бројати живе".

„Понављам је изнова и изнова, певушим је, покушавам да пронађем нешто у вези са тим човеком, чиме бих могао да заменим презир који осећам сада, када сам се коначно нашао у његовом присуству", наводи цртач у Божићу са Караџићем.

Да ли је читање стрипова добар начин да се учи историја?

„Стрип не потцењујем и не прецењујем", каже Зоран Ђукановић.

Како сматра, „Сакова дела су добар начин за то, али не може сваки аутор да постигне што и он".

Професор Пол Вилијамс подсећа да је „Маус", графички роман Арта Шпигелмана о Холокаусту из 1980. добио чак и Пулицерову награду и део је школске лектире у неким земљама.

„Предност стрипа је у томе што је на само једној страници могуће приказати слике из различитих периода и направити очигледно поређење, што га чини веома погодним", сматра професор Вилијамс.

Никола Драгомировић истиче да је важно одабрати стрип зато што „као и сви медији, стрип може да буде средство пропаганде".

„Шпигелман и Сако су добар почетак, а после њих ће свако научити да разликује шта вреди а шта не", каже овај критичар.

Мртваре - ципеле страдалих Сребреничана

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]