Србија и Косово: Паралелне институције, историја и контроверзе

Када је Шпетим Гаши пре двадесетак година са Косова отишао у Америку на студије, иза себе је имао средњошколско и факултетско искуство као ретко ко на његовом колеџу.

Уместо у кабинетима окићеним глобусима, математичким задацима и граматичким правилима, Гаши је у средњу школу и на факултет ишао „по старим кућама широм Приштине".

„Услови су били веома лоши... Већину часова нисмо имали, није било довољно наставника, нити смо много тога научили", наводи Гаши у разговору за ББЦ на српском.

Косовски Албанци 1991. године напустили су институције тадашње Југославије и формирали паралелни образовни и здравствени систем.

„Када је Србија 1989. укинула аутономију Косова, фактички су укинута и сва права коју су Албанци имали", каже за ББЦ Азем Власи, дугогодишњи функционер са Косова у СФРЈ.

„Школство на албанском је укинуто, Албанци су отпуштани из јавних служби, репресија полиције и судства је била под пуном применом... Зато је то све урађено."

Паралелне институције косовских Aлбанаца трајале су све до рата 1998. и 1999. између Ослободилачке војске Косова (ОВК) и српских безбедносних снага.

Четврт века касније, а 15 од проглашења независности Косова, косовски Срби у школу и домове здравља иду по засебном, српском систему, док су њихови политички представници, као и припадници полиције, у новембру 2022. напустили косовске институције.

„To што се догађало Албанцима, сада се нама догађа", каже за ББЦ на српском 53-годишњи Небојша Симић из Грачанице, места са већинским српским становништвом.

Међутим, Зоран Анђелковић, током деведесетих председник Привременог Извршног већа Косова и Метохије, сматра да се данашња и некадашња ситуација не могу поредити.

„То је био вид пасивног отпора Албанаца, не треба се фолирати да није, али је и он био могућ због пореза наметнутог сваком Албанцу на свету… Сви су издвајали, није било хоћеш-нећеш.

„За разлику од тога, косовски Срби данас имају званични систем државе Србије и она све финансира легалним порезом грађана", каже Анђелковић за ББЦ на српском.

Иако Србија и даље одбија да призна независност Косовa, у току је дипломатска офанзива Запада да се питање Косова реши, а компликован свакодневни живот његових становника упрости.

Бриселским споразумом из 2013. укинути су српски правосудни органи и формирана је јединствена косовска полиција, када је договорено и формирање Заједнице српских општина (ЗСО), замишљене као механизам заштите косовских Срба, али до формирања и даље није дошло.

Миливоје Михајловић, новинар рођен у Приштини, који са Косова извештавао за бројне медије, зато приче о паралелним институцијама сматра „параваном за притисак над Србима".

„Приштина под њима сматра српске општине које не функционишу и можда постоје само на папиру - немају никакве функције и овлашћења", наводи он за ББЦ.

Српски и албански ђаци у међувремену деценијама иду у одвојене школе што Гаши, данас политички аналитичар, сматра да „није добро ни за једну страну".

„Седе у одвојеним учионицама и уче другачије историје, пуне мржње... То производи нове генерације које само знају да мрзе."

Увод у паралелни свет Косова

Крај осамдесетих година, у Социјалистичку Федеративну Републику Југославију (СФРЈ) донео је ветрове који нису имали толико везе са братством и јединством народа и народности.

У тренутку када је Берлински зид пао и у Југославију донео плурализам, на место једне од централних политичких фигура увелико се пробијао Слободан Милошевић, који ће убрзо постати председник Србије, Савезне Републике Југославије и један од кључних актера рата на простору СФРЈ.

Његов успон кренуо је управо бављењем Косовом, на којем је дуго било тензија због тежњи Албанаца за независном републиком у оквиру СФРЈ, што је значило протесте, сукобе и хапшења.

У марту 1989. године, Србија је укинула аутономију које је Косово имало по Уставу из 1974. године, преузела надлежности, институције, предузећа и установе.

„Свим Албанцима који су радили у јавним службама дат је папир на пола странице да потпишу да прихватају нове мере и власти Србије", наводи Власи, који је убрзо ухапшен због „контрареволуционарних активности", због чега је у затвору био све до пролећа 1990.

„Ако то потпишу - могу да остану на послу, што Албанци нису хтели да прихвате, па су протерани из институционалног система."

На Косову је претходно формиран Демократски савез Косова, чији је дугогодишњи лидер Ибрахим Ругова заговарао пасивни отпор српским властима, па су Албанци масовно бојкотовали било какав вид учешћа у политичком и друштвеном животу Србије.

„Организовани су паралелни избори, изабрана је засебна Скупштина Косова, да би у Качанику била проглашена и Република Косово као равноправна јединица у оквиру југословенске федерације или конфедерације, шта год да она буде", каже Власи.

Југославија се распала у крвавом рату, а већина косовских Албанаца све до сукоба 1999. године остала је изван званичног система.

„Прво је организован паралелни систем образовања у приватним објектима и кућама, а према програмима који су били важећи до укидања аутономије", наводи Власи.

„Ти услови били су понижавајући", додаје кратко.

Власти Србије на то се нису много обазирале.

„Зашто бисмо малтретирали 80 одсто људи Косова који организују да њихова деца иду у приватну, а не у државну школу?", присећа се Анђелковић.

Гаши, који је у то време био један од ђака у тим школама, сматра да је једна од идеја паралелног система била и „да се освоје симпатије Запада".

„Више је било политике него образовања... У то време сам студирао енглески језик и књижевност, али је на часовима било више политике него Шекспира", каже Гаши.

„Већину часова смо пропустили - српски је замењен француским, али њега никада нисмо имали јер није било наставника који би нам то предавао, мада смо имали оцене на крају."

То је, како каже, било „најбоље што је косовска елита могла да уради како би избегла рат и подређивање, али нико не жели да њихово дете заправо иде у такве школе".

Образовање је широм света, додаје као политички аналитичар, коришћено као „вид отпора званичним властима и потреба да се сачувају наратив, култура и историја".

Поред образовног, организован је и засебан здравствени систем.

„У домовима здравља и здравственом систему, све је било под српском влашћу - остао је и тамо понеки лекар Албанац, али су углавном направљене приватне амбуланте", наводи Власи.

У њих се, додаје Гаши, ишло уколико је реч о прехладама, али операције није било могуће обавити, тако да је за то „више коришћен косовски систем под српском управом".

„Државне ресурсе који су им одговарали су користили, оно што им није одговарало нису", каже Анђелковић кратко.

Новац за паралелни систем прикупљан је паралелним прикупљањем пореза.

Михајловић и Анђелковић кажу да су ту на мети посебно били албански привредници на Косову и, пре свега, албанска дијаспора.

„Имам пријатеље који су предавали и завршили те школе у подрумима... Шта и како су радили - то сам бог зна, али опстали су", наводи Михајловић, некадашњи уредник Радио Приштине, а касније и директор Радио Београда.

„То је за њих била национална ствар, национална борба."

Здравство и образовање - опет

Рат на Косову завршен је 9. јуна 1999. године потписивањем Кумановског споразума, чиме је окончано и НАТО бомбардовање Југославије.

Према том споразуму, Војска Југославије и српска полиција напустили су територију Косова, а управљање је преузела међународна заједница.

„Људи су почели полако да се враћају на посао, успостављен је званичан здравствени и образовни систем", наводи Власи.

Потом је дошла 2008, када Косово проглашава независност од Србије.

Погледајте видео: Независност Косова, 15 година касније - поделе, нормализација и тајни предлог

Међутим, 15 година касније, на Косову и даље постоје општински органи, јавна предузећа, библиотеке, здравствене установе, основне и средње школе, као и универзитет - укупно више од 70 образовних институција - које раде у систему Србије, а које Косово сматра нелегалним.

Из буџета за 2022. годину, Србија је издвојила око 96 милиона евра за функционисање ових институција, пише Радио Слободна Европа.

Дијалог Косова и Србије о нормализацији односа почео је 2011. године, а један од циљева управо је било укидање паралелних структура, односно њихова интеграција у косовски систем.

„Постигнути су неки споразуми које не треба потцењивати - о интеграцији полицијске службе, а и судски систем је такође интегрисан", каже Власи.

„Све што Срби данас на Косову имају на неки начин је уговорено Бриселским споразумом."

Међутим, Михајловић сматра да засебно образовање и здравство у српским срединама опстају само зато што косовски премијер Аљбин Курти „не жели да их финансира".

„Ипак, очекујем да ускоро на мети буду школе и универзитет, посебно тај Приштински, који је измештен у Косовску Митровицу - он је један од најважнијих стубова опстанка Срба.

„Тамо ради око 700 професора, има на хиљаде студената и север Косова у доброј мери, и у психолошком и у финансијском смислу, живи од тога."

Паралелност живота на Косову посебно се види кроз спорт и причу о Трепчи, клубу названом по косовском руднику чији су рудари одиграли важну улогу у годинама распада Југославије.

До 1999. и рата, у Косовској Митровици постојао је ФК Трепча - финалиста Купа бивше Југославије у сезони 1977/1978, када је поражен од Ријеке - основан давне 1932. године.

Међутим, после рата, српска и албанска страна су се поделиле и основале одвојене клубове са истим именом.

Клуб из јужног дела града, где већински живе Албанци, такмичи се у косовском првенству, на стадиону Адем Јашари, названом по једном од команданата ОВК.

„Верујем да је један од главних разлога зашто Срби желе сопствени образовни систем страх да ће им по интеграцији у косовски систем нови наставни програм бити наметнут.

„Идеја да би у будућности могли да уче да је Јашари био херој је невероватна", каже Гаши.

За то време се друга Трепча, са седиштем у Северној Митровици, где већински живе Срби, такмичи у шумадијско-рашкој зони, четвртом рангу српског фудбала.

Утакмице играју у Звечану, не у Митровици.

„Када су Албанци напустили институције, сећам се да су и играчи ФК Приштина напустили клуб - то је била директива", наводи Небојша Симић, иначе бивши фудбалер.

Поред Приштине, играо је за Црвену звезду из Гњилана, као и за ФК Рудник Кишница, за који каже да је „тада био гигант" из прве косовске лиге.

„Али играли су они фудбал тада по селима, нико им није бранио, као што смо ми играли по селима", додаје 53-годишњи Симић, који данас ради у Дому културе у Грачаници.

На питање може ли да се живи нормално, одговара: „Не може, али мора".

„Ту смо рођени, не одричемо се своје државе и радимо по систему Републике Србије", наводи.

„На политичарима, председницима и премијерима је да се договоре о нашем статусу - обичан народ не може ништа да промени док се главешине не договоре и нађу заједнички језик."

Последњих година интензивирани су напори Запада о питању Косова, па је постигнут и Споразум о нормализацији односа на основу предлога Европске уније.

Ипак, у пракси се мало тога мења на боље, а одредбе споразума и даље се налазе само на папиру.

Погледајте видео: Могу ли фудбалери из Србије и са Косова да одиграју утакмицу - бар у Немачкој

Будућност

Међутим, током 2022. дошло је до нових тензија које и даље трају.

Срби су прво напустили косовске институције и полицију, да би потом масовно бојкотовали и изборе у четири општине на северу Косова где су већински народ.

На тим изборима излазност је била тек неколико процената, али су и поред тога власти Косова наложиле новоизабраним градоначелницима - етничким Албанцима - да оду на посао, чему су се Срби противили и организовали су протесте испред општинских зграда.

Током протеста је било нереда између Срба и Косовске полиције, а неколико дана касније и Срба са припадницима КФОР-а и косовским специјалцима, када је било и повређених.

Живот се за то време наставља.

„Тешко је, чини ми се да је све теже и теже… Нема перспективе за омладину", наводи Симић.

„Људи уписују децу у школе и факултете у централној Србији, јер овде чак и да заврше нешто, немају где да се запосле, нема јаких фирми да кажеш 'ево, ту ћемо да радимо'.

„У Грачаници има пар маркета, кафаница и то је то, Срба је све мање и мање."

За то време, деценијама траје, како каже, „притисак и тортура од косовских Албанаца".

На питање мисли ли да ће се ситуација некада нормализовати, одговара: „Нисам оптимиста".

Седамдесетчетворогодишњи Азем Власи ипак сматра да је ситуација на Косову „нормална".

„Живи се нормално, али се у Београду, пре свега од Вучића, који се као нешто брине о Косову, ствара представа да косовски Срби малтене живе као у неком паклу", каже.

„То је пропаганда као пре 30 година, то није тачно… Сви имају једнака права на Косову."

До када ће онда трајати паралелни свет Косова?

„Појма немам", одговара Власи кратко.

Гаши сматра да је за промену и било какву интеграцију потребно „мало више разумевања и поштовања према другима", доста компромиса, као и да се једни других не плаше.

„Оно што Албанци сматрају интеграцијом Срба, Срби виде као подређивање систему којим доминирају Албанци.

„Зато је потребно поштовање за прошлост, ставове друге стране и разумевање за будућност."

У оба случаја, каже, главна одговорност је на већини.

„Током деведесетих је неуспех српског друштва као већинског био тај што није направљен компромис са Албанцима.

„Сада мислим да је одговорност на албанској заједници, као већинској, да нађе компромис са Србима."

Петнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Погледајте видео: Од жртве масакра до гласа нове генерације политике на Косову

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]