5. октобар, 2000: Дани кад је Србија стала

„Србија ових дана живи на раскрсницама, трговима, путевима" - тим речима је у листу Време, непосредно после избора 24. септембра 2000. године, описано стање у Србији.

Тог 24. септембра, Слободан Милошевић је изгубио председничке изборе, али је одбио да призна победу, па је широм Србије почео генерални штрајк.

„Србија је стала и то је највише уздрмало режим… То је био увод у 5. октобар", каже за ББЦ на српском Драган Миловановић, директор Асоцијације слободних и независних синдиката и тада један од лидера ДОС-а.

„Једном речју, то је био масовни протест радника Србије који је допринео да дође до 5. октобра", додаје Миловановић, касније министар рада у влади Зорана Ђинђића.

Колубара

Све је почело у петак 29. септембра штрајком рудара у рудницима Колубаре, где се производи електрична енергија за велики део Србије.

„Цео 5. октобар ломио се на Колубари тих дана", каже за ББЦ на српском Миодраг Ранковић, тада председник Синдиката површинских копова Колубаре.

„Било је страшних притисака, долазила је војска, полиција… Нудили су нам шта год хоћемо, виле на Дедињу, само да РТС сними багер како ради".

Наредних дана, штрајку су се придружили људи из читаве Србије, земља је потпуно стала и деловало је да је промена власти близу, али је брзо све могло да се окрене.

„Тешко је било. Баш тешко", присећа се Ранковић, који је био и председник Штрајкачког одбора.

„Најважније је што није пала крв, а могла је… Онда би се то са Колубаре проширило на остатак земље и уместо 5. октобра, дошло би можда до грађанског рата".

Шта се догодило?

Грађани широм Србије изашли су на улице, већина школа, вртића факултета није радила, а посао су у појединим градовима прекинуле и државне службе.

Прогностичари Хидрометеоролошког завода Србије извинили су се грађанима што ових дана неће бити прогнозе - и они су ступили у штрајк, писало је тада Време.

Домаће и стране агенције процениле су да је тих дана грађанску непослушност режиму Слободана Милошевића исказало више од милион људи, додају.

Како наводе, највеће изненађење представљају штрајкови и грађанска непослушност радника по великим државним фабрикама.

„Они су били стуб режима, или боље рећи најдрагоценија маса за манипулацију, а данас готово да и нема велике фабрике у Србији која се није прикључила штрајку", пише Време.

Штрајк је почео и у рудницима Мајданпека и Костолца, у рафинерији у Панчеву, а у коповима Рударског басена Колубара, кичми привредног система, увелико је трајала драма.

„Штрајк је почео у петак и било је тешко преживети суботу и недељу, јер је било мало радника на послу", наводи Ранковић, данас председник Синдиката радника Колубаре.

„У суботу је дошао покојни (полицијски генерал) Бошко Буха, а (начелник Генералштаба, осуђен за ратне злочине на Косову) Небојша Павковић је са војском и Кобрама дошао 3. октобра да нас похапси".

Све је, каже, спречио Небојша Симеуновић, судија Окружног суда у Београду.

„Ту ноћ када је Павковић чекали су да Симеуновић подигне оптужницу и да нас похапсе.

„Међутим, он је то одбио и зато му сваке године идемо на гроб, јер није само спасао наше животе, него можда и грађански рат у Србији".

Припадници војске и полиције били су наоружани, али и поједини грађани који су дошли да подрже раднике, истиче Ранковић.

„Да је покушао да нас хапси било би пуцњаве и вероватно би се то пренело на целу Србију и питање је да ли би дошло до 5. октобра.

„Али када је Павковић видео да је Симеуновић то одбио онда је пришао столу, узео јабуку са ње, загризао је и рекао: 'Момци, издржите'.

„Тих дана се моћ војске и полиције ломила на Колубари. Ваљда је и он тада преломио".

Зоран Ђинђић о почетку штрајка

Из интервјуаВесни Малишић 2003. године

Састали смо се у Симиној улици у седишту ДОС-а (у Београду) и донели одлуку да се све реши до недеље када треба да се одржи други круг избора.

Пред нама је било свега осам дана у којима је требало да падне одлука.

Било је веома тешко смислити шта да радимо. Мој предлог је био генерални штрајк.

Знао сам, ако почнемо са демонстрацијама, оне ће се претворити у шетње, све ће дуго трајати, а већ имамо искуства са сто дана протеста.

Та концепција генералног штрајка била је веома ризична. Нисмо уопште могли бити сигурни у велике колективе.

Добили смо, додуше, најаву да ће штрајковати рудари из Лазаревца.

Рекли смо - супер, рудари плус студенти то је револуција. То је класика у социјализму. Онда смо покушали то да подржимо.

Кључно је било то што је генерални штрајк успео, и то захваљујући унутрашњости Србије.

Фасцинантно је шта су радили људи из Ужица, Ариља, Пожеге.

Зову ме у четири сата ујутро и кажу: 'Ми смо све блокирали, никога не пуштамо'. Генерални штрајк јесте био ризик, али није било избора, ишли смо на све или ништа.

„Као у филму"

Сличних штрајкова као у Колубари било је широм Србије.

„Велики штрајк је био је и у Градском саобраћајном предузећу у Београду", наводи Миловановић, тада и члан председништва ДОС-а

„Блокирали смо превоз аутобусима, па је због тога ухапшен потпредседник нашег синдиката. Био је у затвору месец дана, тако да је слободу 5. октобра дочекао иза решетака".

А где је био Миловановић?

„Био сам задужен за југ - Врање и околину, тако да сам организовао људе и припремао их за долазак за Београд", истиче.

„Целу ноћ сам се јурио са полицијом јер су хтели да ме ухапсе. Бежао из једног краја града у други, као у акционом филму".

Ранковић је у то време имао других, али подједнако филмских брига.

„Највећи проблем ми је био да извучем породицу, што сам успео у последњи час.

„Има добрих људи и са друге стране - неки социјалисти су ми јавили да ће се 3. октобра увече нешто догодили.

„'Мораш да склониш децу да вам не би похватали породицу и уцењивали вас', рекли су ми, па сам то и урадио".

Кад је склонио породицу, онда му је „било свеједно", каже.

„Нисам се плашио јер сам био међу народом. Долазило је у Тамнаву много припадника служби, али је тамо увек било и више хиљада људи.

„Може да ме убије, али би и тај који је то урадио био мртав.

„Кад сам склонио породицу нисам уопште размишљао о свом животу. Животни сан ми је био да се промени тај систем, да падне Милошевић."

О захтевима

Миодраг Ранковић

Током штрајка смо имали страшне притиске и од руководства Колубаре.

Хтели су да да састанче са нама, да се договоримо… Нисам хтео.

Имао сам састанак са генералним директором и рекао му да наши захтеви нису упућени њему. Једноставно, није до већих плата и бољих услова рада.

„Па то је чиста политика", каже он.

„Па нормално, открио си сад рупу на саксији, нормално да је политика".

А ми се у захтевима нисмо ставили ни на једну страну, тражили смо само да се поштује изборна воља грађана.

Ако је победио Милошевић, нек остане… Али није, изгубио је.

Због чега сте се прикључили штрајку?

„Зато што је Милошевић уништио читаву нашу генерацију", кратко одговара Ранковић.

„То је тужна прича целе генерације са ратовима и лудилом, а на крају је довео до тога да нас бомбардује цео свет.

„Кап која је прелила чашу било је бомбардовање 1999, после којег су још причали да смо победили НАТО", истиче.

Миловановић као разлог наводи то што је „политика Милошевића дошла до краја".

„Није више било никакве перспективе. Имали сте режим који је веома сличан садашњем, у којем један човек одлучује о свему…

„Привреда је стала, стандард је био на најнижем могућем нивоу, били смо изоловани од света, бензин куповали на улици, санкције…

„То није био живот, то је било животарење".

Он ту наводи да је ДОС нудио перспективу и „нормалан европски живот", што је придобило људе.

О гориву

Време 509

Код Смедеревске Паланке сељаци због покрадених гласова извезли 40 комбајна. Блокирали један од путева. Тамо милиција не кружи већ наређује.

Миломир Лекић, учесник у блокади, пољопривредник, овако за Време описује ситуацију у понедељак 2. октобра, преподне:

„Дошла милиција, каже: 'Уклоните комбајне'.

„Ми нећемо. Они опет наваљују. Ми кажемо 'у реду'.

„Источили смо све гориво на пут, отворили резервоаре и пустили. Комбајни к'о мртви. Онда смо им рекли: 'Изволите, па их ви уклоните'.

„Они не знају шта ће. И сада чекамо. Па, видећемо. Срамота, један човек малтретира цео народ. Нек иде, 'де оће!

„Ево и гориво сам рескир'о. Јес' да кошта, али нема друге..."

Незадовољство

Од петооктобарских дешавања прошло је 20 година, а и даље трају дебате о (не)успесима те промене власти.

Радници су нарочито незадовољни јер су убрзо уследиле спорне приватизације и економска транзиција током које су углавном они извлачили дебљи крај.

„Овде у Колубари је почео пети октобар. У Колубари је ископана револуција, у Колубари је 5. октобар и закопан", изјавио је 2011. године за Политику неименовани радник фабрике.

Даље се наводи да у управној згради Колубаре нема актуелног директора, који је на службеном путовању, да је његов заменик ухапшен, а да је иза браве и бивши директор.

„Очекивања су била велика и наравно да има и незадовољних радника", каже Миловановић, некадашњи министар рада и запошљавања.

„Били смо једна од најбогатијих југоисточних земаља, али онда долазе Милошевић, ратови, санкције и плата од једне марке.

„Многи су очекивали да ће се све вратити на старо кад се промени власт, али то није било могуће, јер је све било разорено", сматра.

Он ипак истиче да је за три и по године њихове власти постигнуто много тога и да је просечна плата са 40 подигнута на 300 евра.

Ранковић истиче да је „одмах месец-два" после 5. октобра видео да ствари не иду како треба јер „Ђинђић и Коштуница нису имали исту политику".

„Један је вукао на запад, други на исток", каже.

Како наводи, после 20 година сви су разочарани 5. октобром, али је он донео нешто битно - мирну промену власти.

„Тадић је 2012. изгубио за 50.000 гласова од Томе Николића и предао му је власт. Тако и треба, а не да народ пресуђује. Изгубио си и то је то.

„Смо сви очекивали да ће нам живот бити бољи и споро то иде, баш споро, али зло и наопако да се није десио тај 5. октобар.

„Нас би побили као зечеве, али би од земље направили Северну Кореју… Не могу ни да замислим шта би било са народом".

Крај и почетак

Штрајк је трајао све до тог 5. октобра, једног од најпознатијих дана у историји Србије.

„Успели смо се организујемо људе и колоне су кренуле", прича Миловановић.

„Код Сурдулице нас сачекале јаке полицијске снаге, ватрогасци са воденим топовима… Али успели смо да се пробијемо, спојимо са колоном из Ниша и заједно кренемо за Београд.

Полиција је, каже, и код Лазаревца покушала да направи блокаду.

„И то смо успели да пробијемо и расклонимо полицијска возила. Тада смо се пробили у Колубару, где су рудари били у штрајку…"

А онда је дошао 5. октобар, вишесатни сукоби са полицијом, а грађани из свих делова земље упадају у Скупштину Србије.

Али то је већ нека друга прича.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]