Србија и посао: Како се запошљавају људи са инвалидитетом, а шта су им највеће препреке на послу

Шест година.

Толико је Николи Ђурђевићу, 35-годишњем економисти из Београда било потребно да пронађе први прави посао, на којем ће се задржати више од неколико месеци, а главни разлог био је његов инвалидитет.

Од рођења се бори са артрогрипозом, стањем које узрокује деформитете зглобова и њихову ограничену покретљивост, користи инвалидска колица, а смањена могућност да покреће руке додатно му отежава живот и рад.

„У Србији није толики проблем да се нађе посао ако имате лакши инвалидитет, за људе у колицима је тешко, а за нас који притом имамо и проблем са рукама - то је на нивоу среће или лутрије", почиње причу за ББЦ на српском овај Београђанин.

„На разговорима за посао су ме због проблема са покретљивошћу руку гледали на другачији начин, видео сам да су скептични да могу да обавим посао за који сам се пријавио, а једном су ме позвали на разговор, да би касније одустали јер зграда у којој је фирма нема лифт", препричава изазове са којима се суочавао.

Никола је један од 571.780 људи са инвалидитетом у Србији, који чини готово осам одсто укупног становништва, према подацима Пописа становништва из 2011. године.

Резултати пописа из 2022. године за ову друштвену групу биће објављени у децембру ове године.

Према евиденцији Националне службе за запошљавање (НСЗ), у коју је ББЦ на српском имао увид, до почетка августа ове године било је 10.980 незапослених са инвалидитетом у Србији, а до 21. августа ове године запослено је укупно 2.140 њих.

Међутим, из НЗС наглашавају да „ниједна институција у Србији не располаже целовитим базама података о особама са инвалидитетом", те да бројке из њихове евиденције нису и коначне.

Радни услови ове групе људи у Србији регулисани су од 2009. године, када је усвојен Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању људи са инвалидитетом.

Овим актом предвиђено је да фирме са 20 до 49 запослених морају да ангажују најмање једно такво лице, као и још једно на сваких наредних 50 радника, јер ће у супротном плаћати пенале у износу половине просечне плате на годишњем нивоу.

Али, упркос увођењу законског оквира, Јована Кривокућа-Миловановић, извршна директорка Форума младих са инвалидитетом, препознаје три главна изазова у запошљавању људи са инвалидитетом.

То су „лоша образовна структура, ниско самопоуздање и неприступачност радног простора", каже она за ББЦ на српском.

„Имамо прилично необразованих и неквалификованих људи са инвалидитетом, који немају шта да понуде на тржишту рада, што је повезано и са неприступачношћу образовних установа.

„То доводи до недостатка самопоуздања, плаше се да изађу на отворено тржиште рада, затворе се у себе, боје се дискриминације, а многи не могу да нађу посао, јер просторије послодавца њима нису приступачне", појашњава она.

Први посао: 'Олакшање, шанса, прекретница и обавеза'

После стицања дипломе на Правном факултету у Београду, за Марка Јовића из Београда излазак на тржиште рада није текао глатко.

Овај 38-годишњак са урођеном церебралном парализом првих годину дана провео је у тражењу било какве пословне прилике.

Његов случај није изузетак, јер посао дуже од 12 месеци тражи 8.113 особа са инвалидитетом, што је 73,9 одсто од укупног броја, док је овај проценат мањи када су у питању сва незапослена лица (67,1 одсто), показују подаци НСЗ.

Преко владиног програма „Прва шанса", Јовић је успео да се запосли у једној невладиној организацији, где је провео више од две године, волонтирао је као адвокат, положио правосудни испит, а затим се запослио „на одређено време".

Тек 2021. године добио је прво стално запослење и постао заменик секретара Скупштине општине Звездара, где и даље ради.

Данас је, каже он за ББЦ, у далеко бољој позицији него пре ове „прекретнице" у његовој каријери.

„Најтеже је било добити шансу и стећи поверење послодавца да инвалидитет нема везе са знањем и компетенцијама које поседујете, а када сам га добио, било је лакше да покажем шта знам и ствари су текле као по лоју", прича Јовић.

Пре више од две године, тај праг прешао је и његов три године млађи суграђанин Никола Ђурђевић.

Иако је дипломирао 2015. године, дуго је био осуђен на стручне праксе и јавне радове, привремене послове уз помоћ Националне службе за запошљавање (НЗС), као и повремене хонорарне ангажмане.

Редовно сам се пријављивао и на друге огласе за посао, али због мог стања послодавци нису имали разумевања, а неретко је било и предрасуда, каже Никола.

Овај први корак сматра „најважнијим", а тренутак када га је направио данас описује као „велико олакшање".

„Осећаш се сигурније, имаш више самопоуздања, можеш нешто да приуштиш и помогнеш породици, то је потпуно једна друга перцепција свакодневнице", каже.

„После ти се отварају и друге ствари - имаш прилику да добијеш и друге понуде, откријеш шта можеш, а шта не", јасан је овај економиста.

Истиче да је радом у фирми „презадовољан", али да ни послодавци нису зажалили што су га ангажовали, о чему сведочи сада већ дужи стаж у истој компанији.

Ђурђевић сматра да је добијање првог посла и одговорност за све људе са инвалидитетом.

„Доказујеш да си способан и равноправан у послу, сутра ће можда тај послодавац да пренесе другима, па ће им променити мишљење и они ће запослити особу са инвалидитетом", наглашава Никола.

Поред звања економисте, Никола има и диплому тренера за кошарку у колицима, што је посао којим се упоредо бави из ентузијазма.

Ана Вучинић, стручњакиња за професионалну рехабилитацију, која годинама ради са људима попут Николе и Марка, објашњава због чега је прво запослење истовремено и најважнији корак и највећа препрека за људе са инвалидитетом.

„Много њих нема самопоуздања, полазе од става 'нема шансе да ја ту будем примљен, нећу џабе да идем, то ће бити само још један вид дискриминације и показаће да ја нисам ни за шта'", објашњава ова психолошкиња за ББЦ на српском.

Као пример добре праксе, наводи случај запослене у једном шабачком предузећу, где ради већ девет година.

„Она апсолутно ништа није знала да ради, није имала моторичке вештине и када је дошла, у почетку смо помислили да би могла да ради само послове чишћења.

„После шест година у фирми, савладала је рад на свим машинама које имамо", прича Вучинић.

Тај, али и други примери, помогли су јој да спозна да ова група људи „стварно даје 110 одсто од себе" и да процес напретка „уз правилну подршку, може баш брзо да иде", додаје психолошкиња.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Професионална рехабилитација: Пут ка 'откривању правих могућности'

Јавни радови дуго су били једина опција и за Љиљану Вуковић, 32-годишњу Шапчанку са урођеном церебралном парализом.

Национална служба за запошљавање организује јавне радове који могу да трају највише четири месеца са циљем „очувања и унапређења радних способности, односно радно-социјалне интеграције особа са инвалидитетом на тржишту рада", наводи се на сајту те институције.

Још једна мера која је на располагању овој групи људи је стручна пракса, која најдуже траје 12 месеци и подразумева накнаду од 22.000 до 27.000 динара месечно, у зависности од степена образовања.

После неколико искустава у овим пословима, Љиљана је 2017. године одлучила да се обрати Националној служби за запошљавање, која ју је упутила у фирму за паковање хране.

Прошло је месец дана док је нису позвали на разговор, а добро памти тај 20. новембар када јој је живот постао „много другачији него када није радила", присећа се Љиљана у разговору за ББЦ на српском.

„Осећала сам и видела сам да могу, дало ми је ветар у леђа, много сам се осамосталила, а онда сам 2019. године купила и стан у Шапцу - тада сам баш видела плод мог рада", препричава Вуковић.

Фирма у којој ради чланица је Удружења предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом.

Процес запошљавања у овој компанији креће од објављивања огласа у Националној служби за запошљавање, потом и организовања разговора који мора бити усклађен њиховим способностима, каже психолошкиња Ана Вучинић.

„Разговор за посао мора да се прилагоди и културолошким срединама из којих долазе, које су неретко прилично ограничене и морају да им се приближе неке ствари и једноставније објасне.

„Врло тешко им је објаснити када нису примљени, они су емотивно осетљивији, па то могу да доживе као вид дискриминације", прича она.

Следи професионална рехабилитација, а како је за 80 одсто радника ове фирме то било прво запослење на дужи период, она често долази са изазовима.

Мирјана Пантелић, секретарка Удружења предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом, наводи да фирме које су чланице удружења спроводе обуке за „100 послова, односно радних места".

„Наше фирме могу да раде обуке само из своје основне делатности, а институције попут НСЗ могу да обучавају људе и за друге послове", каже Пантелић за ББЦ на српском.

Ово удружење чини више од 40 предузећа, током прошле године се у њима запослило 80 људи са инвалидитетом, додаје она.

Како се разликују степени инвалидитета?

На основу вештачења Фонда за пензионо и здравствено осигурање (ПИО), обавља се процена радне способности људи са инвалидитетом, прописано је Законом о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом.

До доношења закона 2009, они су „радили под општим условима, као и сви други, без икаквих разлика", наглашава Јована Кривокућа-Миловановић. извршна директорка Форума младих са инвалидитетом.

Наводећи да се људи са инвалидитетом деле на три категорије, она каже да се изричито против употребе треће - они који нису радно способни.

„Ако неком дате решење да је потпуно неспособан за рад, осудили сте га да ни на који начин не може да учествује у друштву и остварује приходе, а сматрамо да свако на неки начин може да буде продуктиван", тврди она.

Миодраг Недељковић, генерални секретар Друштвa дефектолога Србије, указује да успех запошљавања често зависи од степена инвалидитета.

„Искуства у запошљавању особа са мањим сметњама у развоју су углавном позитивна и афирмативно потврђују постојећу праксу образовања и стручног оспособљавања.

„У случају оних са сложеним и вишеструким сметњама, након стицања формалних квалификација за рад у помоћним занимањима, запослење је могуће само у предузећима за професионалну рехабилитацију којих у Србији има 56, уз рад у контролисаном и надзираном окружењу.

„У мањим срединама, где не постоје оваква предузећа, запослење особа из ове групе је готово немогуће", појашњава Недељковић у писаном одговору за ББЦ на српском.

Погледајте и ову причу:

'Није исто бити инвалид у Београду и мањој средини'

Мирку Јовићу није било лако да прође пут до стицања високог образовања, али и да пронађе предузеће које ће бити спремно да се пртилагоди и запосли га.

„Не могу да кажем да сам имао неке велике потешкоће током школовања и студирања, јер сам рођен у Београду, где су услови мало бољи", каже он.

За разлику од њега, стазу до самосталности и „сопственог динара", Љиљана Вуковић крчила је неколико десетина километара узводно реком Савом - у Шапцу.

„Мали број људи ради из мог локалног удружења људи са инвалидитетом", прича 32-годишња Шапчанка.

Јована Кривокућа-Миловановић из Форума младих са инвалидитетом, каже да школе у мањим срединама „нису уопште приступачне", предрасуде и стереотипи су „много распрострањенији, а могућности „врло ограничене".

„У Београду има много великих компанија које су спремне на запошљавање инвалида и прилагођавање, док у мањим местима тога нема", каже она.

Помиње примере послодаваца из мањих средина који запошљавају инвалиде само ради форме, а да они уопште не раде или раде као и сви други без икаквих прилагођавања, што може негативно да се одрази на њих.

Ова организација направила је и Платформу за запошљавање особа са инвалидитетом, на коју, поред њих, могу да се пријаве и послодавци који трагају за радницима.

Кривокућа-Миловановић сматра да рад на даљину, у кућним условима, може да буде препрека у том процесу.

Али за људе из мањих средина, ово „апсолутно може да буде решење", указује.

Послодавци и инвалидитет: Од предрасуда и незнања до спремности на прилагођавања

Компаније са више од 20 запослених имају два избора - први је да запосле особу са инвалидитетом, а други да плаћају казну ако то не учине.

Често се одлучују за ово друго, каже Гордана Пушара, председница београдског Удружења особа са инвалидитетом (УОСИ), за ББЦ на српском.

„Необавештеност послодаваца је велики проблем, јер они углавном особе са инвалидитетом виде као некога у колицима, а не схватају да су то људи различитих степена образовања, мана и врлина и степена инвалидитета", појашњава Пушара.

Послодавац који на неодређено време запосли особу са инвалидитетом без радног искуства, у првих годину дана може да рачуна на субвенцију државе у висини до 75 одсто укупних трошкова зараде и доприноса за обавезно социјално осигурање, али не више од износа минималне зараде, наводи се на сајту НЗС.

„Дешава се да послодавци узимају људе са инвалидитетом због законске обавезе, држе их годину дана и онда их мењају као на траци.

„Због тога се залажемо да тај рок буде најкраће три године", напомиње Пушара.

Јована Кривокућа-Миловановић сматра да се у запошљавању људи са инвалидитетом као по правилу осликавају јасне разлике између великих компанија и мањих фирми.

„Корпорације са више хиљада запослених и страним менаџментом већ имају искуства са тим, спремни су на прилагођавања, али то нажалост не можемо да кажемо за огроман број других компанија.

„Понекад се шалимо да би много компанија желело да запосли некога са инвалидитетом, а да нема инвалидитет", каже она.

Директорка Форума младих са инвалидитетом из досадашње праксе у Србији издваја три категорије компанија.

„Прва су оне велике које имају искуства и не беже од тога да запосле ове људе, друга су фирме које то раде искључиво из законске обавезе, а трећа су компаније које сасвим случајно запосле некога са инвалидитетом", прича она.

„Објаве редован конкурс, случајно дође таква особа на интервју, па они тако промене однос према овој групи људи и отворе се за њих."

Међутим, из Уније послодаваца Србије (УПС) за ББЦ на српском указују и на низ проблема који фирмама отежавају процес запошљавања људи са инвалидитетом.

Како кажу, прво је потребно утврдити тачан број ових људи и евидентирати све вештине којима располажу, напомињу.

Додају и да Правилник о процени радне способности особа са инвалидитетом треба да се измени и да, поред навођења шта одређена особа не може да ради, треба истицати и оне послове које може како би добили шансу на тржишту рада.

'Није све до послодаваца'

Део одговорности сносе и људи са инвалидитетом, а не само компаније, што је у родном Шапцу увидела и 32-годишња Љиљана Вуковић.

„Неки не желе, затворили су се, мисле да им је боље да седе код куће", каже она и наводи пример из личног окружења.

„Имам другарицу која каже да не би могла сваки дан да устаје, да се спрема и иде на посао, а мени је досадно када не радим".

Ана Вучинић, која са људима попут Љиљане свакодневно ради већ готово деценију, наглашава да је стварање радних навика и осећаја одговорности и посвећености обавезама на послу „велики изазов" у раду са људима без радног искуства.

„Треба их научити да долазе у тачно одређено време и да знају због чега су ту, а мислим да се тај проблем јавља и код здравих људи који у каснијим годинама почињу да раде", каже она.

„Имала сам случајеве да људи добију посао, дођу на радно место и жале се зато што су видели да се тамо заиста ради, па покушавамо да им објаснимо да морају да зараде плату у складу са њиховим могућностима", додаје она.

Миодраг Недељковић, генерални секретар Друштвa дефектолога Србије, каже да се у средњим стручним школама за децу са инвалидитетом „посебна пажња посвећује развоју социјалних вештина и самосталности у интеракцијама, култури обраћања, разумевању и уважавању потреба других и у развоју тимског духа и осећања заједништва".

Организују се, додаје, и радионице и тренинзи емоционалне контроле.

Школовање: Препрека или предност?

Још као дете, Марко Јовић није имао дилему - завршавање факултета за њега је била обавеза.

„Имао сам тај принцип, јер је моја ситуација специфична: нисам имао право да одустанем, јер нисам имао где", описује он.

Марко каже и да је њему „дефинитивно боље" него другим људима са инвалидитетом који нису стекли високо образовање, јер може лакше да наше посао.

Када је образовање у питању, Јовић припада мањини јер тек 3,4 одсто људи са инвалидитетом који траже посао у Србији има завршену високу четворогодишњу школу.

Чак 38,1 одсто њих је без квалификација или нискоквалификовано, подаци су НЗС.

Бројке одударају од републичког просека за све незапослене, где 13,8 одсто чине високообразовани, а 35,2 одсто они са ниским квалификацијама или без њих.

Дефектолог Миодраг Недељковић наглашава да се у односу на степен и сложеност инвалидитета одређује и програм образовања у средњим стручним школама.

„За ученике са сложенијим и вишеструким сметњама предвиђени су двогодишњи програми образовања и стручног оспособљавања за занимања", каже он.

Ипак, највећи број ученика у средњим „специјалним" школама завршава трогодишње смерове, док они који имају искључиво оштећења слуха или вида имају прилику да заврше четворогодишње школовање, додаје.

„Непосредно по завршетку школовања, они стичу оспособљеност за самосталан рад, али код ученика са сложенијим сметњама то се тешко достиже у планираном трајању школовања.

„После тога, могу да буду ангажовани само у контролисаном радном окружењу уз стручни надзор, понекад и уз асистенте", објашњава Недељковић.

Али, оно што закон прописује је једно, а пут до дипломе у пракси за људе са инвалидитетом нешто сасвим друго, каже Јована Кривокућа-Миловановић.

„Образовне установе су неприступачне, последњих година имамо побољшања, али то је још недовољно", сматра она.

Услед тога, многи „често" уписују школе и факултете које не желе, јер су им само оне биле приступачне, додаје.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]