Тамара Топаловић Кезз: Од концертних сала и клупских бина, до Гластонберија, највећег британског фестивала

Шта се добије спајањем Кикинде, Велике Британије и изворне музике Балкана?

Одговор на ову питалицу је сасвим једноставан: Тамара Топаловић Кезз на једном од најпознатијих европских фестивала, легендарном Гластонберију, као прва извођачица из Србије.

„Тај наступ ми искрено значи много јер се не бавим комерцијалном музиком, већ тежим да то из мене буде што искреније.

„Увек сам веровала да таква музика може да дође до правих људи", говори Кезз за ББЦ на српском.

Њен спој електронског звука и традиционалних мелодија са ових простора, уз карактеристично, стилизовано етно певање, посетиоци „највећег музичког фестивала на зеленој површини у свету" моћи ће да чују 21. и 23. јуна.

Гластонбери се одржава од 1970, са прекидима, у Пилтону, на југозападу Енглеске.

Ове године ће, од 21. до 25. јуна, између осталог, тамо наступити Елтон Џон, Лана Дел Реј, Фетбој Слим, Guns N' Roses, Arctic Monkeys, Queens of the Stone Age и Maneskin.

Од Београда преко Пољске до Гластонберија

Музика српске продуценткиње, композиторке и извођачице уметничког имена Кезз, која данас живи у Љубљани, пропутовала је пола Европе како би стигла до Гластонберија.

Почетна станица био је Београд, где се на једној музичкој конференцији 2017. обрео пољски менаџер Мачеј Мадејски и набавио њен албум првенац „Кезз".

Временом је њена музика стигла на алтернативне интернет радио станице у Пољској, а неке песме чак и до врха топ-листа.

„Стално постоји неко интересовање, више људи је пробало да ме доведе тамо, али никада није успело.

„А и код мене постоји љубав према пољској музици", каже рођена Кикинђанка.

Прошле године је требало да наступи у овој средњоевропској земљи, али је Мадејски јавио да нису одобрена средства за пројекат.

Уместо наступа у Познању, добила је понуду која се не одбија.

„Нисам се уопште надала, било ми је чудно, па сам га поново питала - Гластонбери?", прича Кезз кроз осмех у видео разговору из стана у Љубљани, где живи са мужем и дететом.

Тамара ће наступити сама 21. јуна на Toad Hall бини, а два дана касније, на истом месту, заједно са ILÆY, турском уметницом која живи у Прагу.

„Сада развијамо заједнички сет, па правимо занимљиве изворне комбинације.

„На пример она песма Русе косе цуро имаш, постоји и на турском, и онда смо урадиле као нову ствар, то ће бити интересантно, вероватно ћемо после и да издамо", додаје 33-годишња Кезз.

Каже да о самом наступу није превише размишљала, већ се усредсредила „на музику, да што боље звучи".

„Планирам да изведем ствари са новог албума Електроизворика, објављеног крајем 2022. јер се то показало најзанимљивије странцима, да кроз музику упознају културу народа", каже она.

Нада се да ће убудуће и други музичари са Балкана наступати на Гластонберију, где је до сада запаженији наступ из региона имала босанскохерцеговачка група Дубиоза колектив.

„Знам да многи музичари о томе сањају, а ја искрено нисам замишљала себе тамо, али када се десило, некако је било - то је то.

„То је нешто што ми је требало, да ипак добијем фидбек, да то што радим, ипак може да прође ок", наглашава Тамара.

'У се и у своје кљусе'

Кезз је до сада објавила три соло албума - први, истоимени 2017, а потом и Светла ме милују 2021. и прошлогодишњи Електроизворика.

„Све сама радим осим мастеринга (последња фаза продукције) јер и мени годи да имам додатно мишљење, неке свеже уши које могу да ми скрену пажњу да се нешто дотера јер те често музика окупира и више не знаш ни сам да ли си превише навикнут на тај звук", објашњава.

Инспирација за песме стално навире, баш као и идеје које бележи у телефон, а затим их развија у песму.

„Све креће од клавијатуре и певања, али сам се у последње време више усмерила на ритам што је вероватно последица диџејинга", додаје Тамара која поред концерата, наступа и у клубовима у својеврсној хибридној варијанти где комбинује ди-џеј сет и живо извођење, уз певање.

На песмама ради свакодневно, „без изузетка и потпуно посвећено", од осам сати ујутру, до три послеподне, док је њен двоипогодишњи син у вртићу.

Од рока и рега до етно електронике

Тамара је већ са девет година у родној Кикинди имала први певачки наступ.

Флауту и клавир је учила у нижој музичкој школи, док је у средњошколским рок бендовима свирала клавијатуру и певала.

Упоредо са студијама историје уметности на Филозофском факултету у Београду, уписала је 2008. и музичку школу „Мокрањац", соло певање код професорке Анђелке Обрадовић.

„У првој генерацији је била Беби Дол, а ја у последњој", додаје Тамара уз осмех.

Каже да је отворена рекла професорки да је „не занима оперско певање, и да жели да научи технику" што је она разумела.

Истовремено је певала у народном оркестру и у крушевачком реге бенду Заа, испрва са колегиницом Миленом Дамњановић, сада оперском дивом, а онда са Сањом Вучић, двоструком представницом Србије на Песми Евровизије.

„Волела сам тај бенд и пре него што сам певала у њему, али није то оно што мени 100 одсто лежи.

„Пробала сам и мало да га отворим другим стварима, па смо обрадили једну изворну песму у даб фазону, што је супер звучало, али су били јако одбојни ка певању на српском и мени се чинило да боље да кренем у неком другом смеру", објашњава музичарка.

Соло каријеру под именом Кезз, што је надимак који је добила због карактеристичног осмеха, започела је 2014. објавивши први сингл Мома.

Том ауторском песмом је наговестила којом музичком путањом ће се надаље кретати, спајајући модерно и традиционално уз инструменталну подлогу која се махом ослања на електронске тонове и певање у изворном, етно руху.

Тада је, каже, настала и прва веза са Великом Британијом јер је песму послала на конкурс лондонске издавачке куће World Music Network где се нашла међу три најбоље.

Василиса, Рекс Илусиви и Милан Младеновић

Поред ауторских ствари које се ослањају на овдашњу изворну музику, Тамара обрађује и етно песме различитих балканских народа.

Албум Електроизворика посвећен је у потпуности традиционалној музици Балкана, па су се тако на листи, уз српске, нашле и македонске, бугарске, албанске, босанске и ромске етно нумере.

Неке од њих није бирала сама, попут композиције Ајде Јано, коју је урадила за филм и видео инсталацију Доста, доста (Genug, genug) берлинске уметнице Јулије Новачек, или Aj, чија фрула, за пројекат посвећен „меморијалу страдања југословенских интернираца у (нацистичком) логору Беисфјорд у Норвешкој".

„Изворна музика је била део мог одрастања.

„Деда је јако волео, он ме је учио прве изворне песме да певам, севдалинке, којих се и дан данас сећам, а и родитељи су слушали", објашњава Тамара.

Међутим, као прекретницу наводи тренутак када је први пут чула музику Бранкице Васић Василисе, угледне српске вокалне уметнице, која ју је одушевила.

„Покушавајући да певам њене песме, изашао је глас за који сам мислила да је мој прави, са којим се најбоље осећам када певам те изворне песме.

„И чини ми се да ту једино успем да не размишљам о певању, некако више пустим емоцију и на крају буде смисленије", објашњава музичарка.

Упознале су се, каже, сасвим случајно, у ходнику средње музичке школе.

Када је Василиса позвала да следећег дана дође у Радио Београд да је „чује", запевала је македонску песму Со маки сум се родила.

„Рекла ми је: 'Увек сам желела тако да певам ову песму'", емотивно препричава Тамара.

Каже да је од Василисе потом научила разне технике и мелизме - карактеристичне вокалне украсе, што је разумела као „пренос наслеђа".

Ова композиција је и на актуелном албуму, чије песме, додаје, поједини страни ди-џејеви уживо обрађују и о томе је обавештавају, посебно они са балканским коренима.

„Мени је баш то била идеја - да људима који слушају електронику приближим традиционалну музику и обратно", додаје.

Иако је њен препознатљиви стил публика прихватила, испрва није била сигурна да ли је мудро обрађивати изворне песме и често се питала „да ли је то можда некоме смешно".

Уз пријатеље, потпору и потврду пронашла је у раду прерано преминулог Митра Суботића Субе, новосадског новоталасног продуцента познатијег као Rex Ilusivii, нарочито у његовој плочи The Moon Cage.

„Била је то прва плоча коју сам купила још пре него што сам почела да вртим и чини ми се да је највише утицала на мене, у смислу неког одобрења, као неки знак да је то добар смер", истиче Тамара.

Велики утицај на њу је током средњошколских дана имала и група Екатарина Велика (ЕКВ) Милана Младеновића, Субиног пријатеља и колеге са музичког пројекта Angel's Breath.

Тада је, каже, у родној Кикинди свирала у бенду који је обрађивао њихове песме.

„Та поезија Милана Младеновића, али још више његова личност и ставови су ме доста инспирисали - да ти можеш да сачуваш свој интегритет, да не мораш да се предаш неким очекиваним стварима и нечему што мислиш да ниси", додаје Тамара.

На Тамарином репертоару су, између осталог, и бугарске изворне песме, за које се заинтересовала наступајући на једном интернационалном фестивалу фолклора.

А ту је и једна албанска - Јарнане, коју је чула возећи се на наступ у Тирани, главни град Албаније, и на лицу места обрадила.

„Цео тај наступ је био интересантан, нарочито када сам извела ту њихову традиционалну песму, одлично су одреаговали", присећа се Кезз.

На тај начин њене обраде „спајају људе" и појединима откривају делове властите културе, као на пример у Северној Македонији где јој је једном приликом неколико младих људи рекло да „никада нису чули те њихове песме".

„Буквално ми се некад чини да подсећам људе на нешто што нису ни знали да су заборавили, кроз шалу, али има и истине", додаје.

Тамара пред публику излази сама, а коју опрему за рад ће са собом понети зависи од наступа.

„Некада се претрпам што може да буде напорно ако немаш неког да иде са тобом на наступе.

„Тако ми се дешавало, када сам носила велику клавијатуру, да ми дође да је бацим негде", присећа се кроз осмех.

Живот у Љубљани

Тамара Топаловић је Србију заменила Словенијом у првој половини 2020, на почетку пандемије корона вируса, када је њен супруг добио посао у Љубљани.

Недуго потом је постала мајка, те је променила стил живота у потпуности, због чега није стигла да упозна „сва лица Љубљане".

„Познајем то једно - услове за одгајање деце", каже Тамара.

Био је то и главни разлог пресељења јер ни она, ни муж, „себе нису видели да одгајају децу у Београду", где су претходно живели.

Међутим, Љубљана је „мало, а презасићено тржиште" и за разлику од главног града Србије, „не можеш сваке недеље да наступаш на другом месту, већ максимално једном месечно".

„Али за сада нам је овде ок."

Даљи планови

Кезз од наступа на Гластонберију очекује - умрежавање.

„Само ме то сада интересује, не заносим се и знам како ствари функционишу, само је битно направити добре контакте, све се на крају своди на то", наглашава.

По повратку планира да реализује неке старе замисли, на пример да поједине песме са претходних издања сними са бендом, а волела би да одржи и један акапела концерт.

Такође намерава ускоро да се посвети пројекту електронске продукције „жанровски нешто екстремнијег" који још увек не зна како ће потписати.

„Волела бих да не збуним људе који већ прате Кезз, а опет да некако знају да сам то ја", додаје.

До краја године је у плану још један електро-етно-поп албум који је недавно најавила синглом Не дај се, као и самостални концерти, ди-џеј сетови, нови материјал и наступи Тијамаре - музичког пројекта са сестром Тијаном.

„Али немам порив да себе намећем, мени је увек била музика главна и око тога ми се све врти", закључује скромно Кезз.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]