Политика: Србија и Америка обележиле 140 година дипломатских односа

Поред америчке заставе са звездама и пругама на врху Беле куће, сунце обасјава још једну - заставу Србије.

„Србије сада нема; мање је Србије, него што има Белгије. Становништво је десетковано, војска у избеглиштву, читав живот је празан и мртав.

Ипак, српска застава вијори се над председничком кућом Сједињених Америчких Држава", објавио је Детроит њуз.

Био је то 28. јул 1918. године.

У Сједињеним Америчким Државама (САД) тог дана је обележена четврта годишњица почетка Великог рата, као и то што је, према речима тадашњег државног секретара САД Роберта Лансинга, „часни српски народ био присиљен да брани земљу и домове од непријатеља који је желео да га уништи".

То је један од најблиставијих тренутака у историји дипломатских односа Србије и Сједињених Држава успостављених пре 140 година.

Веза Београда и Вашингтона једном речју би се описала као „партнерство", каже Марко Дашић, асистент на предмету међународни односи са Факултета политичких наука у Београду.

„Као и свака веза која траје толико дуго, има успоне и падове.

„У овом континуитету од 140 година, падова је било врло мало, али су били веома ниски и болни", сматра Дашић.

Ратови у бившој Југославији деведесетих, санкције уведене режиму Слободана Милошевића, НАТО бомбардовање тадашње Југославије 1999, као и потоње признање и доследна подршка независности Косова пресудно су обојили ставове људи у Србији о Америци.

Скоро половина (49,5 одсто) грађана Србије сматра САД непријатељем Србије, показује истраживање Института за европске послове из марта 2022.

Око 17 одсто људи верује да је Вашингтон пријатељ Београда, а трећина испитаника (33,4 одсто) је навела да не зна одговор.

Односи Америке и Србије „у једном ширем оквиру су врло стабилни" и постоји континуитет без обзира на повремене проблеме и неразрешена питања, оцењује Владимир Матић, професор међународних односа на америчком Универзитету Клемсон у Јужној Каролини који има богату дипломатску каријеру.

„У односима међу државама нема љубави, нема пријатељства, осим у здравицама и свечаним говорима.

„Њихова политика и деловање су увек мотивисани интересима", каже он за ББЦ на српском.

Интерес Србије је да има добре односе са Америком, а Вашингтона да има добре односе са Београдом, „ако ни због чега другог, онда због њиховог интереса да сузбијају продор Русије на Балкан", објашњава Матић.

Како је све почело?

Преговоре о успостављању дипломатских односа су иницирали Американци још у пролеће 1867. године, после тријумфалног повратка тадашњег кнеза Михаила Обреновића из Цариграда са царским ферманом о предаји преосталих утврђених градова под српску управу, после чега је и последњи турски војник напустио Србију, писала је Зорица Јанковић у Времену.

Разговори су трајали 15 година, не само због формалног ослобађања Србије од Турака, већ и зато што се Америка опорављала од Грађанског рата између Севера и Југа који је однео више од пола милиона жртава.

Србија ће пуну независност стећи 1879. на Берлинском конгресу, а три године касније ће постати краљевина на челу са Миланом Обреновићем.

Те 1882. године, потписивањем низа споразума су успостављени и дипломатски односи са САД. Министар спољних послова Србије био је Чедомиљ Мијатовић, о коме је ББЦ раније писао.

Почетак није пуно обећавао, јер је тада Србија тежила успостављању државности, а Америка је била далеко, каже Дашић.

„Они су били више симболичког карактера, јер њихова примена није доносила инстант резултате и није ставила САД на листу ни најважнијих пријатеља, ни најважнијих трговинских партнера", додаје он.

Први светски рат

Однос две државе био је на врхунцу управо у време Првог светског рата.

Марко Дашић верује да то показује и част указана делегацији која је у Америци тражила подршку и средства за српске војнике и владу на Крфу крајем 1917. и „својеврсна наклоност (америчког председника) Вудроа Вилсона за интересе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца".

Српску ратну мисију предводио је дипломата и политичар Миленко Веснић, а чинили су је владика Николај Велимировић, академик Сима Лозанић и генерал Александар Рашић.

На посебној седници, Веснић се обратио представницима оба дома америчког Конгреса.

„То је иста седница на којој је Вудро Вилсон изложио план 14 тачака, наша делегација је била на галерији Конгреса.

„Таква част ни пре, ни после тога није често указивана страним државницима, а никоме од српских и југословенских званичника", каже Дашић.

Вилсонов план од 14 тачака је суштински обликовао читаву Париску мировну конференцију одржану 1919. на којој су установљени мировни споразуми са земљама Централних сила.

У њему је представљена идеја о формирању Друштва народа, претече Уједињених нација, али и праву на самоопредељење народа и удаљавању од тајне дипломатије и договара.

Као један у низу примера успешне и плодоносне сарадње Србије и САД, историчарка Радина Вучетић наводи то да је америчка влада слала помоћ Србији у тада импозантном износу од милион долара месечно од новембра 1917.

„Добре односе, продубљене савезништвом у Првом светском рату, снажно је учврстила и чињеница да су САД, вођене Вилсоновом идејом о праву народа на самоопредељење, биле прва земља која је признала Краљевину СХС 1919. године", наводи Вучетић у писаном одговору за ББЦ на српском.

Други светски рат и савезништво

Озбиљнија сарадња уследиће тек неколико деценија касније, уочи Другог светског рата.

„Мало је познато, на пример, да је амерички генерал Даглас Мекартур, који је касније постао главнокомандујући на Пацифику, тада био у посети Београду.

„Такође је остало непознато да је америчко војно посланство у Београду, пуно агената ОСС-а (Office of Strategic Services, претходница ЦИА), играло важну улогу у организацији пуча и изласку Југославије из Тројног пакта 27. марта 1941, у време када је Америка званично још увек била неутрална у рату који је увелико захватио Европу", писао је Дејан Анастасијевић за Време у тексту Америка и Србија - Од савезништва до сукоба и натраг.

И у Другом светском рату, Америка је била савезник Југославије, каже Радина Вучетић, управница Центра за америчке студије Филозофског факултета.

Силе Осовине бомбардовале су Београд 6. априла 1941, а два дана касније Сједињене Државе су осудиле напад и убрзо одобриле сакупљање помоћи за Југославију, наводи она.

„Прве ратне године је обележило пружање помоћи Краљевској влади и покрету Драже Михајловића, да би од 1943. Америка све отвореније подржавала партизански покрет и Јосипа Броза Тита, што је је кулминирало на Техеранској конференцији договором Рузвелта, Черчила и Стаљина о пружању максималне помоћи југословенским партизанима у опреми и храни.

„Kако се рат ближио крају, америчке испоруке помоћи партизанским јединицама постајале су све веће и, заједно са британским, представљале су око 95 одсто укупних испорука које су партизани добили из свих страних извора", истиче професорка.

Југословени су од 1945. до 1947, док су имали блиске односе са Стаљиновим Совјетским Савезом, примили хуманитарну помоћ Уједињених нација вредну 415,6 милиона долара, што је био највећи износ додељен некој европској привреди - углавном из Америке - додаје Вучетић.

Хладни рат и кока-кола социјализам

По завршетку Другог светског рата, југословенско-амерички односи су се одвијали у позадини ривалства Сједињених Држава и Совјетског Савеза, совјетске доминације источном Европом и могуће совјетске војне претње западној Европи, наводи се у књизи Економски односи Југославије и Америке.

Америчком политиком „одржавања Тита на површини" требало је спречити Југославију да се врати у блок под утицајем Москве, а и стратешки блокирати совјетски приступ Јадранском и Средоземном мору, додаје се у раду Џона Лемпа, Љубише Адамовића и Расела О'Прикета.

Шири циљ, пишу они, био је да се покаже државама источне Европе да је могуће постојати и напредовати ван совјетске сфере утицаја.

Да би се одржала та пукотина између два блока, уложена је велика количина новца, како бесповратне помоћи, тако и кредита који су одобрени Југославији, као и улагањима у железаре и слична постројења.

„Требало је Титу држати нос изнад воде, да преживи, али да не може да плива, тако су дозирали ту помоћ", објашњава Марко Дашић односе током педесетих.

Ни Американци, ни Совјети, међутим, нису благонаклоно гледали на критике Покрета несврстаних у чијем оснивању је Југославија 1961. имала значајну улогу.

Југославија је успела да задржи социјалистичку идеологију и систем, а да прима америчку економску и војну помоћ и да захваљујући томе изгради специфичан кока-кола социјализам, каже Радина Вучетић.

„Деца су одрастала уз Дизнија, гледали су се амерички филмови и серије, у Југославији су излагана дела најсавременијих и најзначајнијих америчких сликара - попут Џексона Полока и Ендија Ворхола, звуци џеза одјекивали са радија, плоча, из клубова и концертних дворана, и у Београду су гостовале највеће џез звезде попут Еле Фицџералд, Луја Армстронга, Мајлса Дејвиса", наводи историчарка.

Београд је имао Музеј савремене уметности, рађен по концепту њујоршког Музеја модерне уметности (МоМА) и постао домаћин БИТЕФ-а, интернационалног позоришног фестивала.

На само да је била снажна културна размена, па је у духу таквог времена у Београду изведена пета светска премијера мјузикла Kоса, већ и научна - Југославија је, после Западне Немачке, имала највише Фулбрајтових стипендиста, што је додатно модернизовало југословенско друштво уз помоћ образовног програма САД владе.

По америчком моделу настајале су самопослуге и драгстори, амерички аутомобили крстарили су београдским улицама, али се и крагујевачки југо нашао на америчким путевима.

„О срдачности југословенско-америчких сусрета не сведочи само податак да су астронаути Апола 11 шетали по Београду само три месеца после шетње по Месецу, него и српско коло у које су се ухватили у ресторану у Гроцкој", каже Вучетић.

Распад Југославије и болне деведесете

После смрти Јосипа Бриза Тита 1980. Југославија запада у економску кризу, а јачају и националистичке струје у свим некадашњим републикама.

То ће касније утицати и на односе са Вашингтоном.

Током деведесетих су односи на најнижој тачки - Америка уводи низ санкција Савезној Републици Југославији, војно помаже супарничке стране током 1995. у борби против српских снага, а затим предводи НАТО бомбардовање Југославије 1999. због кршења људских права Албанаца на Косову.

Овај период „болног пада" је пресудно утицао на данашњи став становника Србије према Сједињеним Државама пошто је најсвежији у колективном памћењу, али ни те деценије односи нису ишли само низбрдо.

На почетку деведесетих, Американци нису желели распад Југославије, наводе стручњаци.

„Од 1990. до 1992, кад је амерички државни секретар Бејкер долазио на наше просторе, он је имао афирмативне изјаве у погледу опстанка Југославије, али ми као да нисмо чули онај део у вези са демократизацијом и људским правима", наводи Дашић.

Он каже да већ 1992, за време мандата председника Џорџа Буша Старијег, Америка напушта ту политику и третира Србију као кривца и агресора и то траје до потписивања Дејтонског мировног споразума 1995.

Са тим је сагласан и дугогодишњи аналитичар америчке обавештајне агенције ЦИА Дејвид Канин који каже да тада почиње повећан интерес Америке за саму Србију.

Он је деведесетих радио на различитим позицијама у америчкој обавештајној агенцији и често из Вашингтона долазио на Балкан.

У то време, уједињују се две Немачке, уједињује се Европа, расте нада да више неће бити рата, а Југославија креће се распада, описује данас професор Универзитета Џонс Хопкинс у разговору за ББЦ на српском.

Расте национализам, Милошевић преузима све више полуга власти у Југославији и тада Американци губе „поверење у њега, иако је он веровао да ће успети да изађе на крај с њима".

„Он је то веровао током деведесетих и било је тренутака кад је био у праву, али неповерење је расло.

„Посебно доласком Клинтонове администрације 1993. постало је кључно како зауставити ужасни рат", каже Канин.

Американци су редовно гледали на телевизији како се крше људска права и људи гину, додаје.

„Важно је да се присетимо да напредовање Срба у Босни није било захваљујући бројчаној снази, већ ватреном оружју, имали су много наоружања Југословенске народне армије.

„Свако вече је било на телевизији како Срби гранатирају, како Срби убијају људе, било је оптужби за Омарску и друге логоре у Босни и наравно за опсаду Вуковара", наводи Канин.

Петорица српских полицајаца су осуђени на казне у трајању од пет до 25 година затвора за учешће у „пакленој оргији прогона" у Омарској и другим логорима пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију.

Јасно је, додаје Канин, да је било злочина на свим странама, али су највидљивији били они за које су Срби оптужени.

„Тако је то изгледало у Америци."

Потписивање Дејтонског споразума којим су окончани ратови на Балкану, може се сматрати другом пропуштеном шансом за побољшање односе са Америком, јер је тада Милошевић на Западу био „виђен као фактор мира и стабилности на Балкану".

„Милошевић је био виђен као једини који може да контролише Босну и Дејтон је заледио фактичко стање и поделу Босне која је постигнута кроз оружане сукобе.

„Како спречити да поново букне? Милошевић је био виђен као особа која може да контролише српско руководство у Босни", каже професор Владимир Матић, који је у више наврата радио је у амбасади Југославије у Вашингтону, а почетком деведесетих био помоћник министра спољних послова.

Ту функцију је напустио због неслагања са политиком председника Слободана Милошевића.

„Милошевић је био вешт тактичар, међутим није био стратег и највећи његов проблем био је што није разумео да је Хладни рат готов и да нема више две стране.

„Деведесете су биле различите, сарадња Русије и САД је била добра", каже Матић, додајући да је Милошевић тражио подршку на Истоку и међу православним државама, не желећи да продубљује односе са Вашингтоном.

После пада Милошевићевог режима, 2000. био је специјални изасланик председника Војислава Коштунице код америчке Владе.

Врло брзо после Дејтона, Косово долази на дневни ред политичких дискусија, а на Косову почињу оружани сукоби.

То ће довести до низа преговора и „шатл дипломатије" коју ће предводити америчке дипломате, попут Ричарда Холбрука, али без успеха.

Дан пре почетка НАТО бомбардовања Југославије, 23. марта 1999. године, САД су окончале дипломатске односе са СРЈ и затвориле амбасаду у Београду.

Дипломатско признање и поновно успостављање пуних дипломатских односа између две државе уследило је у новембру 2000, после пада режима Слободана Милошевића, а Вилијам Монтгомери именован је за амбасадора САД 26. новембра 2001. године.

Како је данас?

Америка је 2008. одмах признала независност Косова и сматра се најјачим партнером Приштине.

Иако преговоре Београда и Приштине предводе представници Европске уније, у њима учествују и амерички званичници који добро познају Балкан - од Филипа Рикера и Метјуа Палмера, преко Ричарда Гренела до Габријела Ескобара.

Последњих петнаестак година, америчка спољна политика била је заокупљена другим деловима света, попут Авганистана и Ирака, али су увек „једним оком гледали на Балкан", додаје Дашић.

Ове године, у Београд се вратио искусни амерички дипломата Кристофер Хил, који је учествовао у пропалим преговорима Србије и представника косовских Албанаца у француском граду Рамбујеу уочи НАТО бомбардовања.

„Долазак Хила, који је доајен дипломатског кора, враћен из пензије - то је јасна порука да желе да се приближе Србији, шаљу угледну личност.

„Друго, он има недовршени посао из Рамбујеа и можда може да исправи дипломатске грешке из прошлости и заокружи причу на начин који би био прихватљив свима", каже Дашић.

Хил је недавно рекао у интервјуу за Глас Америке да се „разговара се о стратешком партнерству САД и Србије" и да има много ствари на којима Вашингтон жели да ради са Србијом.

Он је додао да питање Косова треба решити у „неком облику".

Говорећи о одбијању Београда да се придружи санкцијама против Москве, које је Европска унија увела због инвазије Русије на Украјину у фебруару, амерички дипломата је изјавио да постоји разумевање за зависност од руских енергената, али да „није добро да Србија седи на огради између добра и зла".

Владимир Матић каже да је амерички интерес за Србију стратешки управо зато што је у функцији укупних односа са Русијом и кризе у Украјини.

„Америци не одговара даље приближавање Србије Русији, не одговарају јој ни ови односи за које они сматрају да су сувише блиски, али свакако не да се то продубљује", каже Матић.

Председник Србије Александар Вучић у више наврата је рекао да су односи са Вашингтоном као један „од приоритета" Београда.

„Данас Србију води вешт политичар који успева да балансира између Руса, Американаца, Европе, Кинеза и то ради врло ефикасно, а нема домаће политичке изазове у смислу неке опозиције", каже Дејвид Канин.

Шта даље?

У периоду од 2001. до 2015, САД су уложиле више од 728 милиона долара за подстицај економског раста, јачање правосудног система и унапређење управе у Србији, подаци су САД амбасаде у Београду.

Војске две државе сарађују кроз НАТО програм Партнерство за мир, али и директно једна са другом кроз програм међудржавног партнерства који предводи Национална гарда Охаја од 2006.

Садашњи председник Сједињених Држава Џо Бајден је највиши амерички званичник који је посетио Србију у 21. веку - он је у августу 2016. био у Београду као тадашњих потпредседник Америке.

Амбасада Сједињених Држава у Београду је пре неколико година покренула кампању „Ви сте свет" објављујући видео спотове о људима из Србије који су били значајни за Америку и већи део западног света, попут Николе Тесле, Михајла Пупина, Борислава Пекића, Михајла Вујића и других.

Ипак, то није много променило слику грађана Србије о Америци.

„Слика српско-америчких односа коју видимо данас у медијима, и различитим анкетама јавног мњења, пре је слика српске пропаганде и актуелне српске власти, него реална слике односа ове две државе.

„Дошло је до својеврсног парадокса да данас једну од наших најзначајнијих савезница видимо као непријатеља, и све посматрамо кроз призму бомбардовања 1999, од којег су прошле 23 године", каже Радина Вучетић.

Ипак, од њиховог успостављања, српско-америчке односе углавном је обележавало савезништво и подршка и помоћ САД Србији и Југославији, додаје.

„Хајде да пробамо да замислимо где бисмо били и ми и Европа да смо рецимо 1968. на тај начин гледали Немачку, или где би био Јапан да је после бацања бомби на Хирошиму и Нагасаки остао у трајном непријатељству с Америком.

„Наша загледаност у прошлост је наша трагедија, јер од 1389. или 1999. ми не видимо садашњост, а немамо ни будућност", закључује професорка Филозофског факултета.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]