Фудбал и Синиша Михајловић: Ми левоноги, дерби у Угриновцима и уметност слободњака

Да сте је само видели како је летела… Са 25 метара, ма и више, било је чак и тридесет, свега ми.

Не сећам се колико је дуго трајао њен пут до гола, можда две секунде, а можда су и казаљке на сатовима колективно ступиле у штрајк, па се то одужило на два минута.

Не сећам се ни да ли се голман бацио - рецимо да јесте, звучи боље.

Или је можда боље ако је остао укопан у месту и све немоћно испратио погледом, знајући шта му следи и да ништа не може да уради?

Али 15 и кусур година касније и даље се јасно сећам, ма видим тај тренутак пред очима кад год пожелим, како лопта улази у мрежу и како саиграчи скачу на мене.

Скочила би и публика, а стадион експлодирао, да се терен у Угриновцима, селу недалеко од Београда, где смо тог дана гостовали, може назвати стадионом.

Јер тако то ми левоноги, Синиша Михајловић и ја.

Ако имаш крагну, наравно, подигнеш је - као Михајловић.

Ако немаш, онда ништа, може и без крагне.

Е, сад, то што је Михајловић у међувремену слободњаке шутирао по београдској 'Маракани', Олимпику и другим белосветским стадионима, а ја у дресу нижеразредног Милутинца, београдским балонима за фудбал и којекаквим школским теренима, то је друга ствар.

Када је Михајловић преминуо сви су се прво сетили те његове моћне левице, гола против минхенског Бајерна у дресу Црвене звезде оне чувене 1991, хет-трика из слободњака у Италији, гола Ирану на Светском првенству у Француској 1998. и многих других.

„Његова лева нога била је величанствена звер, нешто слично Торовом чекићу", пише портал Бличер рирпот у тексту о најбољим извођачима слободњака у историји.

Деценијама је та левица била страх и трепет за голмане, али Михајловић до тог статуса није лако дошао.

У интервјуу за недељник Време из 2012. године, изјавио је да је одмалена вежбао „и прецизност и технику и снагу шута".

„Специјалиста за слободне ударце се рађа, али се и постаје вежбањем", навео је.

И толико их је навежбао да би навијачи клубова за које је играо - Војводине, Звезде, Роме, Сампдорије, Лација, Интера - и репрезентације Југославије, чим неко њихов пређе пола терена, одмах викали - „падни!".

„Био сам у Београду да преносим меч између Црвене звезде и Бајерна и рекли су ми 'видећеш када судија буде свирао слободни ударац, почеће сви да се грле на трибинама", написао је италијански новинар Бруно Лонги на Твитеру после Михајловићеве смрти.

Јер ту је Михајловић да шутне слободњак, то је већ пола гола.

И толико их је шутирао, да је на питање италијанске Газете дело спорт из 2019. да из првих 50 година живота издвоји три слике, одговорио:

„Први сусрет са Аријаном и како сам се изгубио у њеном осмеху. Долазак на свет моје деце. Залет, левица и лопта у рашљама."

О лепоти шутирања

Нисам ја бог зна какав фудбалер, одмах да се разумемо.

Као тинејџер сам брзо израстао и одмах ме ставили у одбрану, да се рвем са противничким нападачима.

Али једна ствар је увек била ту - та лева нога.

Не знам, некако сам увек могао снажно да опалим по лопти и ништа лепше од тога никада није било.

Растао сам увек као квасац кад голмани вичу „чувај му леву, чувај му леву", као да ће им се не знам ни ја шта догодити.

После тих Угриноваца стално сам изводио слободњаке и пенале, дао и још понеки гол и ништа ми није било тешко када је шутирање у питању.

„'Ајде, иди шутни пар пута", рекао ми је тренер после једног тренинга кад сам га питао да останем мало и вежбам слободњаке, мислећи се вероватно „ајде, бре, дете, хоћу кући, смрзох се са вама овде цео дан".

И шутирао сам на празан гол док ме није отерао у свлачионицу.

Али то је било само једном - више ми није давао, или ми било непријатно да питам.

Зато се у школском могло шутирати у недоглед.

Ако имаш голмана онда на гол (мреже, наравно, никад није било), а ако немаш онда може у било шта довољно тврдо да ти врати лопту.

У дрвени зид кућице коју су користили некакви извиђачи, огромну капију гараже водовода у улици, да све бруји и одјекује, или у зид оближњег вртића, чија је ограда имала стубиће савршене да с времена на време изигравају стативе.

Тако је једне године страдао ретровизор аутомобила човека који је ни крив ни дужан само дошао по дете у вртић - распао се у милион делића.

У интервјуу за београдски недељник Време, Михајловић је рекао да је у родном Боровом Селу, недалеко од Вуковара, у Хрватској, и он тако шутирао унедоглед.

„Кад су играли одрасли враћао сам лопте иза гола, а код куће шутирао у дворишну капију", навео је Михајловић.

„Било је важно бити прецизан, па сам лопте намештао и прецизно погађао замишљену тачку на капији или голу."

На питање ко је најпресудније утицао на његову спортску каријеру, прво је навео оца Богдана који му је, како је рекао, стално куповао лопте.

„Два пута је, без примедбе, мењао гвоздена врата на дворишној гаражи, која сам демолирао свакодневним ударањем лопте".

Јер то је та „левица јача од игре и живота", како о њој пише Миљенко Јерговић.

„Једном сам лоптом повредио друга, други пут маму", присећао се Михајловић.

„Друг је опростио, а мама ме истукла чим се освестила."

Како шутирати као Синиша?

Међутим, нису само они страдали.

Легенда каже да је 2005, док је играо за милански Интер, на једном од тренинга ударцем сломио зглоб саиграчу Алвару Рекоби, чувеном Уругвајцу.

Посебно се памти и детаљ са утакмице Југославије и Немачке на Светском првенству у Француској 1998. године.

Слободан ударац за „плаве" са око 25 метара, а поред лопте, наравно, Михајловић, који ипак не успева да је пребаци преко живог зида.

Погодио је Јиргена Клинсмана, славног репрезентативца и капитена Немачке.

Који трен касније Клинсман је лежао на трави, борећи се да удахне, јер му је Михајловићева левица избила ваздух из плућа и поломила два ребра.

Међутим, Михајловић каже да није све до силине ударца.

„Шутирао сам у зависности од постављеног живог зида, али и од спознаје какав је ко голман, јер сви имају боље и лошије особине", навео је у интервјуу за Време.

„Дакле, када бих све то проценио, одлучивао бих се да ли ћу пуцати високо, снажно, кроз пукотину зида, крај њега, поред њега и слично."

Некад је, каже, ишао на што јачи, а некад на што прецизнији ударац.

„Лопту сам шутирао и спољним и унутрашњим делом стопала, а постоји и такозвани бразилски шут са три прста", објашњава.

„Тада изгледа да лопта иде преко гола, а она пропадне под пречку".

У свему томе, додао је, битан фактор је била срећа, али и „трудољубивост".

„Током целе фудбалске каријере остајао сам после тренинга и увежбавао извођење слободних удараца."

Једном приликом је открио и да је играо фудбал само због слободних удараца, а да у фудбалу „нешто није претерано ни уживао".

„За мене је слободни ударац фудбал - могао бих сатима да причам сатима о томе како их треба изводити, шта урадити, шта никако не радити. Поприлично је комплексно."

Написао је и аутобиографију - Божја левица.

Две године касније, после Мундијала у Француској, током квалификација за Европско првенство 2000. године, ББЦ спорт је био присутан на једном тренингу Југославије.

Михајловић је тада, наводи се у тексту, извео десет узастопних слободних удараца у горње углове гола, погађајући сваки пут.

Тада је изјавио да воли да шутира са „много фелша, у обе стране гола".

Неки су то могли и да посведоче.

„Ако добро нациља и пребаци лопту преко зида, тешко ју је зауставити", изјавио је за ББЦ Ивица Краљ, некадашњи голман Партизана и репрезентације Југославије.

Како је рекао, Михајловићеве лопте имају „невероватну снагу и фелш".

„Нико не жели да стоји у зиду на тренинзима када Михајловић шутира."

Најпознатији Михајловићеви слободњаци

Михајловићу је његова левица донела култни статус у свету фудбала, а навијачима клубова за које је играо - велике радости.

„Слободан ударац за Црвену звезду, ово је позиција за играча са фантастично јаким ударцем, Синишу Михајловића", каже чувени спортски коментатор РТС-а Милојко Пантић у 27. минуту једног од највећих мечева у историји црвено-белих.

Реч је о реванш мечу полуфинала Купа шампиона против Бајерна из Минхена, те чувене 1991, када се Звезда попела на кров Европе и света.

Није Пантић завршио реченицу, а Михајловић је већ послао торпедо на голу Рајмонда Аумана, голмана Бајерна.

Ухваћен је Ауман на кривој нози - гол.

„Да ли је ово тренутак историје фудбала, да ли је ово тренутак који води Црвену звезду у финале Купа европских шампиона", урла Пантић, док Михајловић у крупном кадру јури по терену, славећи погодак, све док на крају није пао на колена.

„Гори Звездина фудбалска шкољка од весеља, од радости", наставља Пантић поетично.

Али то није био тај тренутак који је црвено-беле одвео у финале.

Он је уследио много касније, у 90. минуту, када су црвено-бели губили 2:1, што је водило меч у продужетке, где ко зна шта би било.

А ту Пантићеву реченицу данас знају сви.

„Михајловић у средину", викнуо је коментатор, Клаус Аугенталер лоше ударио лопту, она отишла увис, а голман Ауман је допринео непријатности немачком тиму и неспретности, нехотице убацивши је у сопствену мрежу.

Небо се, кажу, те вечери отворило.

Погодио је Михајловић из слободњака и годину дана касније у Купу шампиона против Сампдорије, када је Звезда, због рата у Југославији и санкција, домаћин била у Софији.

Титулу није успела да одбрани, а Михајловић се преселио у Италију, прво у Рому.

Тамо није много играо, али је из слободњака погодио у четвртфиналу Купа Уефа 1993. против Борусије из Дортмунда.

Годину дана касније прелази у Сампдорију, где је из слободног ударца погодио у Суперкупу Италије против Милана, али и промашио пенал у пенал серији.

Из периода у Лацију остао је упамћен хет-трик из слободних удараца против Сампдорије 1998. године - први у 29, други у 45. и трећи у 52. минуту.

„Те сезоне сам био веома ефикасан, постигао сам девет голова, а имао сам и 20 асистенција", изјавио је Михајловић за Време.

Овако се Лацио опростио од Синише:

На крају каријере прелази у Интер, где се посебно памти када су он и Адријано, Бразилац такође познат по разорном ударцу левом ногом, после једног фаула играли „камен-папир-маказе" како би одредили ко ће шутирати.

У Италији је провео 14 година и за то време постигао укупно 28 голова из слободних удараца, по чему дели друго место рекордера Серије А, уз чувеног Италијана Андреу Пирла.

Испред њих је само Алесандро Дел Пијеро, такође славни италијански репрезентативац, који их је постигао 43.

Разорна левица Михајловића никада није напустила, што је показао и 2017. као тренер на једном од тренинга у Торину.

Пуцао је тада са ивице шеснаестерца неколико пута и лопта је сваки пут завршила у рашљама.

Вања Милинковић Савић, голман Торина и данас репрезентације Србије, могао је само да се осмехује.

О најбољим извођачима слободњака у историји

Због свега тога Михајловић се увек налази при врху листа најбољих који су икада шутирали слободне ударце.

На првом месту је углавном Жунињо Пернамбукано, славни Бразилац који је већину каријере провео у француском Лиону, и који је заиста тукао одакле је хтео.

У његова ауторска дела често се наводи наклбол (knuckleball), ударац после ког лопта готово да оживи и одједном пропадне у гол.

Голмани тај ударац нимало не воле.

Поред Жуниња, у том друштву су и Роберто Карлос, Метју ле Тисије, Роналд Куман, Дејвид Бекам, Христо Стоичков, Алваро Рекоба, Мишел Платини, Асунсао, Зико, Марадона, Роналдињо, Лионел Меси…

Али Михајловић је увек први врху.

У једном од тих текстова, Гардијан пише да би лопта после Михајловићевих удараца „полетела као возило за истраживање свемира" и онда „невероватно пропала близу гола".

„Нико није био тако немилосрдно ефикасан", наводе.

Бличер рипорт у другом додаје да је Михајловић био „способан за групе ударце чисте бруталности" и „нечувене ударе из даљине."

„Ипак, имао је и дивну свестраност при ударцима, који су имали прелеп облик и лук", пишу.

У бившој Југославији било је такође много великих извођача слободњака.

Бора Костић, најбољи стрелац у историји Звезде је, кажу, за њих био мајстор, док је Ђорђу Миловановићу - који је такође играо за Звезду, као и његов син Дејан Милановић - шут донео надимак Ђока Бомба.

Последњих година као мајстор слободњака издвојили су се Дамир Чакар и Никола Дринчић, бивши фудбалери Партизана.

Овај потоњи је из слободног ударца решио и један дерби са Звездом.

Али ипак ће за све клинце чим проходају, па плишану лопту током игре у дневној соби и шутирања на импровизовани гол направљен од јастука са кауча, шутну мало јаче него што родитељи очекују, сви прво рећи - шутира као Миха.

Па ко има крагну, нек је подигне.

Нек пуцају ретровизори, нек гори стадион у Угриновцима.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]