Интерсекс и Балкан: Како је напредовало лечење међуполне деце у Србији

Венсан Гијо из Француске први пут је као 37-годишњак пре две деценије чуо на телевизији за термин интерсекс, иако је од рођења знао да није ни дечак ни девојчица, бар његово тело то није било.

Хиљаду и по километара источно, тих година је млади хирург у Србији Владимир Којовић на Институту за здравствену заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић", чуо реченицу колегинице: „Дете не сме да напусти установу док му се не одреди пол и терапија".

То је значило да ће конзилијум лекара у наредним данима или недељама донети одлуку да ће се беба, која им је дошла са амбивалентним полним карактеристикама, што је медицински израз за интерсекс, операцијама и лековима прилагодити женском или мушком полу, што се данас сматра тортуром и сакаћењем.

Оваква пракса постојала је у већини европских земаља, јер је од педесетих година 20. века важећа медицинска доктрина била „нормализација пола" - хируршким прилагођавањем, што је пацијентима неретко изазивало бројне не само медицинске, већ и психолошке проблеме током одрастања.

Захваљујући разним кампањама и акцијама то се у међувремену значајно променило, како у свету, тако и у Србији.

„После дугих година дошли смо до тачке да последњих година у Институту за мајку и дете нису рађене преурањене операције нормализације пола, то је велики помак.

„Видимо да смо грешили и мењамо се", рекао је доктор Којовић на трибини „Род између медицине и права: интерсекс".

По правилу, деца из целе Србије с одликама интерсекс варијетета шаљу се на Институт за мајку и дете у Београд, како би се њихово стање пажљиво пратило, али одлука је да се не жури са операцијама, ако нема медицинског оправдања, што деценијама није био случај.

Шта је интерсекс?

Интерсекс људи изложени су стигми и дискриминацији у друштву, називају их чудовиштима, приказано је у инсерту из документарног филма о Венсану Гијоу.

Гијо је рођен 1965. и добар део живота је тражио „шта је", јер је знао само шта није, рекао је у једном интервјуу.

„За мене је то било очигледно. Рекли су ми да сам дечак, али нисам дечак, тако ми је говорило моје тело, тако су ми говорила тела моје браће.

„Знао сам и да нисам девојчица, јер сам имао сестре. То је била црна рупа", испричао је Гијо.

Као и многе међуполне особе, и он је био изложен медицинском сакаћењу и већ годинама води кампању да то буде рпрекинуто.

При извођењу операција, лекари су радили и без сагласности родитеља.

Ретко је било писаног пристанка да се изводе захвати, који уместо да помогну, често су имали трајне последице.

Изазивале су не само ожиљке, већ и уринарне инфекције, мигрене и разне психолошке патње.

„Мој живот има елементе правог хорора, као и већине интерсекс људи, али кад се погледа дубље мој живот је такође веома леп, јер имам породицу, пријатеље, а и зато што сам искључен од самог почетка, што пружа много слободе.

„Не морамо да улазимо у друштвене обавезе јер смо од самог почетка избачени из човечанства", рекао је Гијо у интервјуу.

Он је дуго био једини у Француској који се изјашњавао као интерсекс, баш као и Кристиан Ранђеловић на Балкану, који је о томе говорио детаљно за ББЦ.

Данас у Србији, води XY спектрум организацију која је посвећена промоцији права и унапређењу положаја интерсекс и транс људи и њихових породица.

Њих двојица су, између осталих, основали Међународну интерсекс организацију ОИИ да би ови људи постали видљивији, јер се о њима мало зна и ретко говори.

Терен права

Операције су се деценијама радиле у државним установама, о државном трошку, што читаво питање прелива и у област права, истакао је један од учесника трибине из Француске Бенжамен Морон-Пиеш.

„Звали су их монструмима, чудовиштима, а, заправо, не треба њих лечити, већ друштво.

„Потребна је институционална терапија да се заустави унакажавање деце", рекао је ванредни професор на универзитету у Лумије у Лиону и генерални секретар организације Алтер Корпус (Друго тело).

Његова сарадница је говорила о судској пракси у борби за остваривање права, јер су у Француској и даље многе интерсекс бебе подвгрнуте операцијама већ у првим месецима живота.

Када су за једног клијента формално тражили да му се у документима дозволи „неутрални пол", који није ни мушки ни женски, јер поседује медицинску документацију да има гениталије са карактеристикама оба пола, ниједан суд то није прихватио, навела је правница и аквисткиња Мила Петкова.

„Иако нисмо тражили да се свима, већ само одређенима пружи могућност трећег пола, рекли су да би то било револуционарно и да бисмо тиме поткопали темеље француског друштва", испричала је ова адвокатица из Париза.

Законске одредбе које препознају интерсекс као засебан пол постоје у Немачкој, Аустрији, Аустралији, Новом Зеланду, Малти, Индији, Канади.

У Француској су покренути и многи спорови против клиника и болница, али је тешко набавити медицинске картоне и пронаћи интерсекс људе које су спремни да се упусте у правне битке да траже кривичну одговорност или накнаду штете.

У овој сложеној теми, за коју у Србији дуго није било ни званичне статистике, потребно је наћи равнотежу између права и медицине, став је Јелене Симић, ванредне професорке на Правном факултету Универзитета Унион у Београду.

„Највећи број земаља ЕУ имају праксу гениталног сакаћења, које уместо да чувају живот и поспешују квалитет, најчешће га уназађују у најранијем детињству.

„С правне тачке гледишта категорије мушко и женско су неопходне како би се знало, на пример, кад неко треба да иде у пензију", рекла је Симић, која предаје Медицинско право.

Први случај који се бави проблемима интерсекс људи стигао је 2021. до Европског суда за људска права у Стразбуру.

Пресуда се још чека.

Подноситељка ове представке, М, рођена је 1977. године.

Она је између 1978. и 1993. године имала пет хируршких интервенција и медицинских третмана (попут кастрације, клиторидопластику, вагинопластику и вулвопластику).

Циљ операција био је да јој полне карактеристике учине „женским", иако њено интерсекс „стање" није шкодило здрављу, наводи се у поднеску.

Србија нема ни судску праксу о овим питањима, али има законе о забрани дискриминације иг родној равноправности.

Која права имају интерсекс особе у Србији?

За сва додатна питања ми помоћ могу се обратити XY спектрум.

Мозак је главни полни орган

Анализа доктора Владимира Којовића, уролога и дечијег хирурга за ББЦ из 2019.

Природа није црно-бела, око себе често видимо пуно нијанси између. Таква је и наша полност.

Нека деца се рађају са гениталијама која имају обележја и једног и другог пола.

Да би особа имала пуно обележје мушког или женског пола, треба да буде у потпуности усклађено оно што је забележено у нашим хромозомима, оно што луче наше полне жлезде и што је наша анатомска грађа.

Ако је један од тих степеника неусклађен, говоримо о различитости у полној диференцијацији или, колоквијално, интерсексу.

О овој области, нажалост, ни многи лекари не знају довољно.

О томе се мало учи и на медицинским факултетима.

Несклад између изгледа гениталија и онога како особа себе доживљава је поремећај полног идентитета.

Мозак је главни полни орган, а не гениталије.

Ми не знамо шта је у мозгу у тренутку рођења, зато родитељима саветујемо да не журе са неким интервенцијама.

На другој страни, родитељи су под огромним притиском од породице, пријатеља, комшија и зато што желе да сазнају пол детета.

Тешко им је да схвате да то некад није лако одгонетнути.

Они, с друге стране, желе јасан одговор: `Шта смо добили - дечака или девојчицу?`.

Важно је да се нагласи да околина и васпитање не одређује полност - облачење детета у розе или плаво и врста играчака које му купујете на то не утиче.

То је научно потврђено.

Притом, у бројним друштвима, попут балканских, није једноставно гајити дете за које се не зна пол.

Претерано одлагање оперативних захвата некад носи ризик од психолошке трауме за дете и родитеље, али с друге стране, прерано извођење неких операција носи ризик од неповратних грешака и искључује одлуку самог пацијента.

Зато ове особе треба пажљиво пратити и операције треба радити правовремено, како би се постигао најбољи исход за пацијента.

Доктор Којовић једини је на трибини говорио у име лекара, нагласивши да се медицина стално развија као и начини лечења.

„Бесмислено је да претимо пресудама и јуримо оне лекаре који су радили по протоколима и сматрали да то чине у најбољем интересу пацијента.

„Како данас лечимо рак дојке - ампутацијом, ако се у будућности развије генска терапија, а надам се да хоће, можда ће неко и то сматрати тортуром", закључио је Којовић.

Погледајте видео: Нигеријски фудбалер Џејмс Џонсон рођен је као интерсекс особа, а каријеру је почео као жена

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]