Како би живот у Србији изгледао после годину дана без друштвених мрежа

Аларм се огласио у 7:15, тешком муком отварате очи, али не устајете одмах из кревета - има времена, прво да се мало изврте друштвене мреже.

Фејсбук нешто неће, виде се само постови од синоћ, изучени пред спавање (90 одсто млађих од 30 година провери мреже чим се пробуди, пре него што устану из кревета, показује истраживање).

Инстаграм такође одбија сарадњу, а ни Твитер нешто не ради, шта ли се дешава?

А прорадиће ускоро, шта сад, мислите се и одлазите на прање зуба.

Е, па, неће.

Замислимо да из ког год разлога - завера негативца из Бонд филмова, квар, хакерски напад, није битно - друштвених мрежа у Србији нема читавих годину дана.

Звучи ужасно, зар не?

Фејсбука и Инстаграма недавно није било само седам сати и многима је било необично.

„Коначно само супруга и ја могли да причамо, а не само да бленемо у телефоне", изјавио је тада уз осмех Горан Рајковић, који је налог на Фејсбуку отворио пре десетак година.

Ако је тада настала права бура широм света, како ли би изгледала Србија после годину дана без свих друштвених мрежа?

Па, последице по политику, привреду, друштво, психичко здравље људи и све друге аспекте живота, могле би да буду велике.

Једноставно, живот више не би био исти.

Привреда - мале фирме, буџет за маркетинг и инфлуенсери

Нестанак друштвених мрежа у Србији знатно би, на пример, утицао на једну Сању.

Има 37 година, a у Београду живи деценију и по.

Од 1. маја прошле године, преко Инстаграм профила Носимсе, продаје винтиџ гардеробу, као и свакодневне предмете за кућу, попут чаша и пепељара.

„Када су пре неколико дана нестале мреже, прихватила сам то смирено и растерећено - знала сам да ће да се врате", каже Сања Николић.

Међутим, како наводи, и она је тада кренула да размишља шта ако оне потпуно нестану.

„Морам да признам да би ми то јако тешко пало, иако ми посао не зависи само од мрежа.

„У профил Носимсе је уложено пуно времена, знања и енергије како би се створио квалитетан однос између жена које ме прате и мене", истиче.

Међутим, Сања није једина која би била угрожена.

Слађана Старчевић, професорка маркетинга са београдског Факултета за економију, финансије и администрацију (ФЕФА), каже да су интернет и мреже „потпуно окренули правила игре".

„Другачији је и начин пословања и оглашавања компанија и понашања потрошача", истиче.

Како наводи, буџети који су потребни за оглашавање на телевизији, билбордима, или новинама, далеко су већи од оних који су намењени за друштвене мреже.

То је довело до процвата малих фирми, од којих су поједине „прерасле у гиганте искључиво на основу интернет пословања и оглашавања", каже.

А онда се појавила још једна новина - инфлуенсери.

„Брендови су некада ангажовали познате личности из, на пример, области спорта и музике, а сада је појам утицајних личности потпуно другачији", каже Старчевић.

„Појавили су се људи који су популарност стекли искључиво на основу личног представљања на друштвеним мрежама, а неки од њих имају невероватан утицај", додаје.

На то су, сматра, посебно слабе млађе генерације које „мреже доживљавају као десну руку".

Економиста Љубодраг Савић управо зато не може ни да замисли како би изгледала Србија без друштвених мрежа годину дана.

„Бојим се да би био много већи лом него што је текућа пандемија", наводи.

Како каже, штета пре свега била по психичко стање људи, што би се потом „одразило и на привреду".

„Многи не би могли баш да саставе дан, па би њихово психичко стање имало велики утицај на посао, а преко тога и на привреду", наводи.

То се, сматра и он, посебно односи на младе, који тамо „почињу и завршавају дан".

И Старчевић и Савић иду још даље и упозоравају на још страшнију алтернативну будућност - без дигиталних медија и интернета.

„Последице би биле јасне - мале фирме више не би имале ни приближно довољан буџет за оглашавање и озбиљно би било доведено питање њиховог опстанка", каже Старчевић.

„Електронска трговина би нестала, а велики број компанија користи само овај облик трговине", додаје.

Николић је у међувремену отворила и продавницу винтиџ робе.

Како каже, њен локал опстаје управо захваљујући мрежама, али и препорукама „од уста до уста, које су можда и најбитније".

План је разрадила - када би нестале друштвене мреже комуникацију би наставила њузлетером путем мејла, преко сајта и организовања догађаја.

Међутим, Савић је убеђен да многи у тој ситуацији не би могли да ни замисле живот, а камоли пословање.

„Људи би се вероватно снашли, али би то били такви ломови", каже он.

Психологија - допамин, ФОМО и шта са вишком времена

Како бисмо се онда психички изборили са тиме?

„Првих дана и недеља људи би аутоматски узимали телефоне у руке, узалудно покушавали да отворе апликације и провере апдејте", каже Ирис Жежељ, професорка социјалне психологије на Филозофском факултету у Београду.

„То су снажне моторичке навике којих бисмо на почетку морали да се ослободимо", додаје.

Жежељ наводи да би са нестанком мрежа нестао и читав спектар активности на које рачунамо свакодневно, иако смо их можда несвесни.

„На пример, нестале би повратне информације на садржаје које делимо, допамински циклус краткорочног поткрепљења био би прекинут и људи би привремено били напети и узнемирени", истиче.

Због тога би се, каже, јавио осећај губитка.

„Нестали би и успостављени виртуелни контакти, а осећај изолованости био би појачан код оних који се друштвеним мрежама повезују са удаљеним породицама", наводи.

Колико су мреже свима значајне показује и то што су научници осмислили ФОМО ефекат (fear of missing out/страх од пропуштања информација или прилика).

Касније су почели да ничу нови акроними - ФОЛО (fear of living offline/страх од живота офлајн) и ФОНК (fear of not knowing/страх од незнања).

Које би још биле последице?

„Нешто мање очигледан, а подједнако важан, јесте и губитак информација како наши истомишљеници вреднују догађаје - личне, друштвене или политичке - нестао би тај кључ на који можемо да се ослонимо приликом доношења судова", каже Жежељ.

„А нестанак друштвених мрежа могао би да донесе још радикалнији губитак идентитетске базе, јер за генерације рођене у дигитализованом свету историја на друштвеним мрежама служи као нека врста подсетника на личну историју".

Другачија би нам чак можда била и сећања.

„Ако поделимо пријатну успомену и она не наиђе на одговарајућу реакцију околине - мерену лајковима - она престаје да буде пријатна, показују истраживања", каже Жежељ.

Она сматра да би тај осећај тескобе био снажнији код млађих генерација, код којих су дигитални и физички свет испреплетени више него код старијих.

Вероватно би, додаје, међу генерацијама наступило неразумевање у вези са тим колико је ово важан губитак, због чега би дошло до конфликта.

Ипак, било би и неких предности од таквог живота.

„На пример, каже добили бисмо вишак времена у дану који није безначајан - у просеку проводимо 145 минута дневно на мрежама", каже Жежељ.

Међутим, питање је како бисмо то време искористили.

„Упитани шта би било без друштвених мрежа, људи тврде да би ишли у природу, бавили се физичким активностима, дружили са породицом и пријатељима.

„Ипак, постоје и постојали су и други начини за губљење времена и пре појаве друштвених мрежа, склони смо да идеализујемо своју и друштвену прошлост - људи нису били ни здравији, нити мање усамљени пре десет, двадесет и тридесет година", истиче Жежељ.

На крају људи би урадили нешто у чему су најбољи - прилагодили се.

„Поново бисмо успоставили алтернативне, непосредније канале комуникације у мањим групама, вероватно бисмо били више окренути локалном окружењу", каже Жежељ.

„Навике се мењају и стичу нове ако нас технолошко окружење тако усмери."

Друштво - изоловано острво, убрзање и прилагођавање

Ако бисмо се као појединци навикли, онда би се навикло и друштво, зар не?

„Друштво увек преживљава, упркос свим тегобама, и налази начине да остане друштво", каже социолог Далибор Петровић.

Како наводи, да би друштво опстало морају да постоје конекције и интеракције међу људима.

„У глобалном свету та интеракције не може увек да буде директна и непосредна, али не можемо ни да очекујемо да буде као у друштву од пре 50 или 100 година", сматра Петровић, који се бави дигиталном социологијом.

Он тврди да су људи ушли у другачији модел развоја и битне делове живота - не само пословне, већ и емотивне и друштвене - преселили су се на мреже.

„Купујемо робу преко мрежа, дружимо се преко мрежа, волимо, радимо, лечимо, али не зато што то бирамо, већ је то цена модернизације и развоја", додаје.

Шта би се онда догодило ако мрежа више не би било?

Петровић на то узвраћа питањем - да ли је само Србија без друштвених мрежа или цео свет?

„Ако говоримо само о Србији, онда бисмо били изоловано острво, потпуно искључено из свих глобалних и светских токова", каже.

„А ако говоримо о целом свету, онда би то значило свет без модернизације, а самим тим и повратак у предмодерност... У начин живота који је постојао до Другог светског рата".

То у пракси значи социјални живот базиран на примарним односима, са људима који су физички близу и са којима се срећемо у свакодневној комуникацији.

Често се последњих деценија може чути ламент над новим добом и друштвом у којем су људи отуђени и који, наводно због друштвених мрежа, немају више времена једни за друге.

„Ја бих то обрнуо - људи зато што су отуђени комуницирају преко друштвених мрежа.

„Нису оне створиле овакав свет", каже Петровић.

Петровић наводи да се данас живи у друштву које убрзава последњих 200 или 300 година, а последице тога је да се везе између људи кидају.

„Немамо ни времена, ни простора - градови су загушени и не можете тек тако са Новог Београда да одете до Миријева и видите се са неким", наводи.

„И онда ми бежимо на друштвене мреже, како бисмо сачували делић друштвености и реконструисали друштвени живот".

На крају, додаје, ако би неко укинуо друштвене мреже, људи би нашли други начин да буду у вези једни са другима.

Јер то друштво ради - прилагођава се и навикава.

Политика - твитераши, ботови и пита зељаница

А нестанак друштвених мрежа могао би, на пример, да изазове доста буре и на политичкој сцени.

„Прво ми на памет пада Твитер заједница, као политички острашћена", каже Цвијетин Миливојевић, политички аналитичар.

Међутим, како наводи, активних твитераша нема много, тек неколико десетина хиљада, тако да њихов утицај на политичка дешавања није тако велики као што неки мисле.

„И даље су централни дневник Радио-телевизије Србије (РТС) и Пинк кључни извори политичког информисања грађана Србије", истиче.

Званичне профиле на мрежама имају највиши државни званичници, попут председника Александра Вучића и премијерке Ане Брнабић, а веома су активни и лидери опозиције.

Међутим, Миливојевић каже да се политичке поруке лидера опозиције не мрежама не разликују од оних из традиционалних медија.

„Комуникација је уштогљена, нема оригиналног приступа бирачима", наводи.

„Други проблем је што се обраћају познатом бирачу, што је у реду ако имате велику базу сигурних гласова, али они то немају, тако да треба да се обрате и онима који су до сада гласали за Српску напредну странку (СНС), као и онима који до сада нису хтели да изађу на изборе".

Синиша Атлагић, професор политичког маркетинга на Факултету политичких наука, такође сматра да се одсуство друштвених мрежа не би толико осетило у политичком свету.

Како наводи, њих највише користе млади - и то углавном за забаву - а они су најмање политички ангажовани.

„Свакако да би имало утицаја то што је један од канала комуникације нестао на годину дана, али то не би довело у питање основне начине комуникације политичара са грађанима у Србији", каже Атлагић, додајући да су традиционални медији, пре свега телевизија, и даље доминантни.

Међутим, далеко од тога да нестанак друштвених мрежа не би имао никакав утицај на политику и политичку информисаност.

На пример, интернет портали били би и те како под ударом, зато што им број кликова - а самим тим и зарада од реклама - често зависи од броја пратилаца.

Такође, на мрежама понекад исплива нека вест или догађај од значаја за јавност, па су новинари за многе од њих, попут рушења у Савамали, сазнали управо тамо.

Миливојевић наводи да би, на пример, био и „смањен утицај ботова".

„СНС је у Србији, после доласка на власт 2012, увела тренд масовног коментарисања текстова на медијским порталима и друштвеним мрежама", каже.

„То се углавном користи за спиновање и често може да има велики утицај на бираче."

Један од активиста СНС-а, по имену Милан, објаснио је 2016. за портал Вајс како се у пракси лајкује, шерује и коментарише.

„Углавном и не прочитам вест, само механички пишем коментаре", изјавио је тада.

„На Твитеру треба да лајкујеш и ретвитујеш, углавном Вучићеве твитове - имаш и списак људи које треба да запратиш, а треба и тебе доста људи да запрати", додао је.

Тако је Твитер почетком априла 2020. уклонио 8.558 налога из Србије који су промовисали СНС и председника Вучића.

Званичници СНС-а у последње време активни су и на другим друштвеним мрежама.

На пример, председник Вучић на Инстаграму редовно дели ствари из свакодневног живота.

„То су неке лаганије теме - шта једе када путује, пита заљаница или пуњене лигње…

„Ту се појављује неки други Вучић, што његовом бирачком телу вероватно прија", каже Миливојевић.

А Горан Весић, заменик градоначелника Београда, један је од првих политичара на овом простору који је отворио Тик-ток, где је познат као Сићве011.

„Он се ту обраћа групи младих, потенцијалних бирача, онима који до сада нису гласали и који ће на биралишта први пут изаћи наредне године", сматра Миливојевић.

Атлагић каже да политичари користе све расположиве канале комуникације како би дошло до циљне групе за коју су заинтересовани.

„Међутим, велики број људи ту информацију, коју Вучић или неко други проследи путем Инстаграма, добије путем великих медија који то пренесу, па то добије значај", истиче.

„Дакле, сам Инстаграм или Ток-ток не би имали ту тежину да није традиционалних медија или портала који преносе ту вест", додаје.

А на путу у алтернативну будућност, важна је и алтернативна прошлост.

Постоји теза да револуције 5. октобра 2000. године, када је са власти свргнут Слободан Милошевић, председник Југославије, не би било да су мреже пораниле коју деценију.

„То стоји, апсолутно", изричит је Миливојевић.

„Друштвене мреже су олењиле активизам, многи сматрају да су довољно урадили тиме што пошаљу поруку или шерују нешто", додаје.

Додуше, како каже, те 2000. би се на мреже прилагодила и владајућа странка, па би „и они имали ботове који би одвраћали грађане да изађу на улицу".

Да ли то значи да би у тих годину дана без друштвених мрежа у Србији било више протеста?

„Нисам баш сигуран у то", каже Миливојевић.

„Протеста би можда и било, али не против власти, већ против оних који су укинули друштвене мреже, где год они били".

Будућност - без бриге, биће лајкова

На крају, можете да одахнете.

Саговорници ББЦ-ја готово једногласно су рекли: „Сценарио у којем нема друштвених мрежа није могућ".

„Ако говоримо о нестанку мрежа у целом свету, то није могуће, јер је то онда свет без модернизације генерално", каже Петровић.

„Не можете да искључите један аспект модерности, а да не искључите остале - а ако би нам укинули технологије, укинули би нам модерно друштво…

„Као да нам укину струју", додаје.

Исто сматра и Владан Јолер из Шер фондације, која се бави интернет културом, слободом и људским правима у дигиталном свету.

„Интернет је тако замишљен и прављен да се комуникација, ако се једна ствар оштети, само преспоји на други начин", наводи.

Због тога он не може да замисли да друштвене мреже нестану.

„Може да нестане једна, друга или трећа, али идеја друштвених мрежа тешко", наводи.

То значи да ће се у тој ситуацији створити нека друга форма умрежавања и комуникације, објашњава.

Да друштвене мреже нестану, а интернет опстане, не може да замисли ни Горан Скробоња, писац научне фантастике.

„Ако интернет престао да постоји онда бисмо били у много већем проблему", каже кратко.

Како наводи, он углавном користи Фејсбук, који му доноси „брзу и једноставну комуникацију са сличномислећим људима, познаницима, децом и правим пријатељима".

„Ако годину дана не бисмо имали друштвене мреже, мислим да бисмо се у прошлост вратили много, много више од тих годину дана", истиче.

Међутим, пошто не види начин да интернет нестане, онда не могу ни друштвене мреже.

Уместо нестанка, каже Јолер, може бити редефинисано како мреже изгледају и ко су њихови актери.

„Можда ће бити децентрализованије или транспарентније, можда ће свако од нас моћи да направи сопствену друштвену мрежу.

„Али немогуће је да нестану", истиче.

Он ипак додаје да „интернет јесте рањивији него што мислимо да јесте" и да ће се ситуације попут недавног пада Фејсбука вероватно дешавати и у будућности.

Када се то догодило многи су са сетом причали о некадашњем добу СМС порука, интернет кафеа и дописивања у чет собама.

Или чак о писмима и разгледницама.

Јолер каже да је то „романтичарска утопија о нестанку и повратку у прединтернет доба без друштвених мрежа".

„Вероватно би било здравије и за нас и за природну средину да се више бавимо међуљудским односима, него да толико времена проводимо на мрежама", каже.

„Али то се неће десити због неколико сати нестанка Фејсбука."

Погледајте видео: Тинејџерка јури сан - да постане популарна на Инстаграму

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]