Књижевност, Мађарска и Србија: Шандор Петефи - песник и револуционар уткан у „мађарску душу", који је одбио да „умре у кревету, међ' јастуцима"

Широм Војводине често се могу чути тамбураши како свирају 'Ако си ти пупољак од руже' или 'На крај шора', песме које су деценијама део народне културе на овом простору, иако неретко ни музичари ни публика не би могли да кажу име уметника који их је написао.

Одговор се налази на улицама Новог Сада, Суботице, Бечеја, Панчева или Сенте - на лименој табли, на којој ће знатижељни моћи да прочитају: „Улица Шандора Петефија" или „Основна школа Шандор Петефи".

То је име једног од најзначајнијих мађарских романтичарских песника 19. века.

Одликовао се „готово безобразном, а ипак непоновљивом једноставношћу и музикалношћу", а његова поезија се лако памти, не уклапа се у шаблоне и издвојила се као „нешто најближе 'народном уху'", каже Марко Чудић, шеф катедре за хунгарологију Филолошког факултета у Београду.

„Неки Петефијеви стихови до те мере су постали саставни део 'мађарске душе', до те мере звуче познато чак и необразованим људима, да то нико ни пре ни после њега није успео у Мађарској", објашњава професор Чудић за ББЦ на српском.

Шандор Петефи је био и значајна личност Мађарске револуције из 1848. године, један од симбола тежње овог народа ка самосталности и слободи, чему је посветио велики број песама, наводи се у његовој биографији на сајту енциклопедије Британика.

Мађарска је у то време била део Аустроугарске монархије, са престоницом у Бечу.

Петефијеве песме на српски језик међу првима су преводили Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић и Лаза Костић, неки од најзначајнијих српских песника 19. века.

Они су „најзаслужнији за његов продор у српску и југословенску књижевност", каже Кристијан Варга, хунгаролог и наставник мађарског језика.

„Тада није било много људи који су могли да преводе поезију са мађарског, а Јова Змај се школовао у Пешти за адвоката, морао је да зна мађарски језик и тако је почео да преводи Петефијеве песме.

Ти преводи, према његовим савременицима, нису били много квалитетни, али су „јако важни, јер се од тада овај страни аутор могао читати на српском језику", сматра Варга.

Песник близак 'народном уху'

Петефи је прву песму објавио 1842. године, а прва збирка песама штампана је 1844. године у књижевном магазину Пешти диватлап, где је тада 21-годишњи песник радио као помоћник уредника, наводи се у биографији.

Само пет година касније, живот чувеног мађарског песника ће се окончати, али овај период био је довољан да његове песме остану упамћене, па уз Михаља Верешмартија и Јаноша Арања чини „тријаду" највећих песника мађарског романтизма, каже професор Чудић.

Због једноставности стила и пријемчивости поезије људима који нису морали да буду високо образовани, а често су били радикалних и другачијих идеја, Петефи је истовремено постао популаран и критикован, наводи се на сајту енциклопедије Британика.

„О Петефијевој јединствености и непоновљивости сведочи и чињеница да су многи, који су после њега покушали да пишу у том маниру, мислили да је такву једноставност метра и ритма, такав природан спој звука и значења лако постићи, али су ти покушаји (не)славно пропали", објашњава Чудић.

Шеф катедре за хунгарологију додаје да је на Петефија највише утицао Пјер Жан де Беранже, француски песник и савременик мађарског уметника, али је „знао и Шекспира уздуж и попреко".

Ипак, чињеница да је погинуо борећи се за слободу и самосталност Мађарске, сматра Чудић, још један је значајан фактор.

„Питање је да ли би Петефијев култ био тако снажан да око његове погибије није испреден мит и гомила теорија завера", каже он.

Глас револуције и несуђени војник

Петефи се током ране младости школовао у лицејима широм Мађарске, променио је чак осам школа, а када породица више није имала новца за школовање, са 16 година пријавио се у војску у граду Шопрон.

Као војник аустроугарске војске послат је у Грац, а касније и у Загреб, данашњу престоницу Хрватске, али је због заразе тифусом већи део времена провео у болници, па је већ 1841. године отпуштен из војске и вратио се у Шопрон.

Увертира у рат за независност Мађарске било је формирање патриотски оријентисане омладине у овом делу монархије, која је тежила националном освешћењу и вишем степену независности Мађарске у оквиру царства, наводи се на специјализованом сајту за историју Свет Хабзбурга.

Део овог покрета био је и Шандор Петефи који је идеје пласирао у часописима за које је писао и које је уређивао током последњих пет година живота.

Тамо је објављивао неке од песама које су касније постале симбол револуције која је почела 1848. године.

„У њима доминира искрени сентимент, аутентични револуционарни патос и занос једног људски можда још недовољно зрелог, али песнички генијалног и стасалог младог човека", каже професор Чудић.

У песми Слобода света, још једној која позива на буђење националних осећања Мађара, Петефи се нада да неће „на душеку скончати тек, истина свенути као цвет".

Прижељкује другачији крај: да у борби за слободу „на бојишту остане његов крвави леш".

Шандор Петефи поживео је тек 26 година, пошто је 31. августа 1849. године страдао у бици код Шегешвара, тада града у Аустроугарској монархији, који је данас део Румуније.

Битка је вођена као део мађарског рата за независност (1848-1849), а сукобиле су се се мађарска револуционарна војска и руска армија.

Победу су однели Руси, а историчари верују да је Петефи страдао у бици, иако тело никада није пронађено, према информацијама доступним у енциклопедији Британика.

Како је Петефи ушао у српску књижевност?

Петефију многи извори приписују делимично српско порекло преко оца Иштвана Петровича, месара из места Баја на југу данашње Мађарске, наводи се на сајту Биографија.

Неки сматрају и да је оригинално име његовог оца било Стеван, које је касније промењено у мађарско Иштван, као и да је Шандор Петефи по рођењу носио име Александар Петрович.

Мајка му је била Марија Хруз, пореклом из Словачке, а Шандор је рођен у Кишкерешу у данашњој Мађарској, на око 70 километара од Суботице.

Иако је порекло Петефијевог оца плод нагађања, а данашња сазнања указују да су му родитељи били Словаци евангелистичке вере, не треба одбацити могућност да су тврдње о пореклу допринеле интересовању Срба јужно од Дунава за његова дела, сматра професор Чудић.

Јован Јовановић Змај био је први који је превео једну Петефијеву песму на српски језик, била је то Разорена чарда, која је на том језику објављена 1855, шест година после смрти мађарског уметника.

„Змај се, као човек који се с лакоћом кретао кроз суседну мађарску културу, можда делимично руководио и тим биографским разлозима када је одлучио да преводи Петефија", објашњава.

Српске и мађарске слободарске тежње су, како каже овај хунгаролог, дошле у директан сукоб 1848. и 1849. године, па су револуционарни и ослободилачки мотиви у Петефијевим делима могли имати утицаја на прве преводиоце, Змаја и Ђуру Јакшића.

„Могуће је да је посебно на њих двојицу највише утицала та, у бриљантне стихове преточена правдољубивост и жеља да се збаци јарам, да се одбаце ланци и букагије у којима су исувише дуго 'наши преци били'", додаје Чудић.

Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић и Лаза Костић били су најпознатији српски песници 19. века који су преводили Петефија на српски језик, а утицај мађарског уметника на њих запажа и Иштван Локош, мађарски слависта и професор књижевности, наводи се у публикацији Интеркултурална размишљања о преводима Петефија на српски Универзитета Трансилваније.

Ова тројица песника, „која су подигла српску поезију на висок ниво чак и за европске стандарде", одгојени су на мађарској култури, образовали су се у тој земљи и били су под снажним утицајем мађарске поезије, објаснио је Локош.

Јовановић је заслужан и за свеопште отварање српске књижевности за мађарске ауторе, а у његовим песмама може се уочити „Петефијевска атмосфера и ликови", додаје он.

Утицај Петефија на српске ауторе пре свега се може тражити у револуционарном моменту, а добар пример за то је песма Отаџбина Ђуре Јакшића, наводи Чудић.

„Али се може приметити и у савршеној једноставности стиха, у апсолутној, све време најприроднијој могућој рими - у том контексту, Петефи је био изазов и у преводилачком смислу, као својеврсна ментална вежба и полигон за брушење песничких алата", додаје овај хунгаролог.

Колико је данас важан Петефи?

Кристијан Варга је дипломирао на одсеку за хунгарологију Филолошког факултета у Београду, а током студија увидео је да се Петефију не придаје „ништа већа или мања пажња него другим мађарским песницима".

„Једина је разлика што је био и револуционар, па се помало помињао и на другим предметима поред књижевности", каже овај хунгаролог.

У Културно уметничком друштву „Шандор Петефи" из Панчева Варга предводи секцију за очување мађарског језика, где подучава чланове који су углавном на почетном нивоу учења.

Због тога је, како каже, тешко са њима изучавати дела Шандора Петефија.

„Морају да имају јако велики вокабулар да би могли да разумеју и преводе његову поезију, а ту је и песничка слобода, тако да је са људима са којима радим готово немогуће то применити", додаје Кристијан.

Петефијеве песме део су лектире за основне и средње школе у Србији, али трагови његовог утицаја на српску културу видљиви су и на другим пољима, док се његове песме не изводе само на књижевним вечерима, сматра Варга.

На пример, песма На крај шора, која се често нађе на репертоару тамбураша и других војвођанских и српских музичара, и Ако си ти пупољак од цвета, коју је по стиховима Шандора Петефија препревао војвођански музичар Звонко Богдан.

„Песму На крај шора је Змај превео на свој начин, импровизовао је и направио је интересантну песму за овдашње крајеве", оцењује Варга.

Када треба проценити утицај овог песника реализма на српску поезију данас, професор Марко Чудић каже да „то више није то".

„Можда ће једног дана опет наступити поновно читање Петефија и мимо ових 'обавезних' годишњица, мада некад управо годишњице покрену ново промишљање нечега за шта смо већ мислили да је окамењени класик и део лектире", објашњава он.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]