Психологија: Зашто су нам неки људи на први поглед досадни

Замислите да сте на некој забави и пријатељ вас позове да упознате његову рођаку Барбару.

Ваш пријатељ упознавање покушава да зачини са пар чињеница: Барбара живи у малом граду и ради као аналитичарка за једно осигуравајуће друштво.

Омиљени хоби јој је гледање телевизије.

У себи стењете на саму помисао на састанак са оваквом особом, али таква реакција говори о вама, баш онолико колико и о особи која се бави анализом података и ужива у шунду на телевизији.

Према недавно обављеном истраживању, људи имају разна предубеђења о томе какве особине красе класичног смарача.

Као и у другим случајевима стереотипног просуђивања, овако пристрасно мишљење објективно не мора да буде истинито, али оно готово увек има негативне последице.

Људи тако на груб начин суде о људима који зраче „досадне" стереотипе, сматрају их мање компетентним и пријатним од просечних особа и покушавају да их избегну у разним друштвеним интеракцијама - пре него што они уопште и проговоре.

„Они су маргинализовани", каже Винанд ван Тилбург, експериментални социјални психолог са Универзитета у Есексу, у Великој Британији, који је и водио ово недавно објављено истраживање.

Овакви резултати би могли да нас наведу да поново размотримо сопствена предубеђења пре него што на неком друштвеном догађају упознамо Барбару.

Ако у овакав сусрет уђемо са негативним очекивањима, могло би да нам се деси да пропустимо потенцијално занимљив разговор, док би с друге стране отворенији ум могао да нам помогне да такав сусрет резултира правим пријатељством.

Истраживање нуди и неке савете како и сами себе можете да представите у бољем светлу.

Шокантно истраживање

Ван Тилбургово истраживање је надградња научног занимања за доживљаје људи о досади, које је старо више од две деценије.

Оно нам показује да је то једна од најболнијих емоција са изненађујуће дубоким утицајем на наше понашање.

Тако су, на пример, истраживачи са Универзитета Вирџинија, из Шарлотсвила, затражили од учесника да 15 минута проведу у скромно намештеној соби.

Они нису имали мобилне телефоне, компјутере или било шта за читање, али је ту био уређај који је притиском на дугме производио мали електрични удар.

Без обзира на евидентни бол који је производио, 18 од укупно 42 учесника су одлучили да га притисну макар једанпут, из чисте досаде.

Чини се да је било каква стимулација, па макар и она која је изазивала физичку нелагоду, била боља од потпуног неангажовања у амбијенту у којем су се налазили.

Ако се ипак питате да ли је оваква реакција била специфична само за описану поставку експеримента, требало би знати да је он поновљен и у другим ситуацијама.

У једној каснијој студији, учесници су морали да гледају јако досадан филм у којем се једна сцена дугачка 85 секунди, непрекидно понављала у трајању од једног часа.

Када би добили прилику, многи учесници експеримента су радије бирали да се играју са направом која је производила непријатни струјни удар.

Овакво понашање може да звучи бизарно.

Ипак, према Џејмсу Данкерту, професору когнитивне неуронауке са Универзитета Ватерло у Канади, ове студије показују да досада може да буде толико моћна да је у стању да нас натера да тражимо другу врсту стимулације - нешто што ће нам у великој мери олакшати живот у свакодневници.

Док се пробијамо кроз живот, каже он, константно морамо да бирамо између упражњавања постојећег стања и истраживања других могућности.

Упражњавањем истог понашања у дужем временском периоду без адекватне награде, досада нас тера да променимо ритам, пре него да останемо заглављени у рутини.

Данкертово истраживање нам показује да осећај досаде може нарочито да нас доведе до очаја када смо свесни да постоје и други потенцијални извори стимулације које бисмо могли да упражњавамо.

Људима је много теже да седе у соби и да не раде ништа, ако на столу виде незавршену слагалицу или кутију са лего коцкама које, рецимо, не смеју ни да додирну.

Ово може да објасни зашто је толико неподношљиво када се на забави налазите са неким ко је досадан, док око себе можете да чујете узбудљиве разговоре других људи.

Док сте принуђени да чујете све до у најситнијих детаља о новом послу особе са којом разговарате, пропуштате шансу да остварите дубљу друштвену везу са неким ко много више одговара вашем сензибилитету.

Психолози би рекли да постајемо свесни „цене разговора" у који смо уплетени.

Класични досадњаковић

С обзиром на агонију коју може да произведе досада, природно је да желимо да избегнемо овакве монотоне интеракције.

Нажалост, људи имају ту иритантну тенденцију да о другима суде на основу некомплетних информација.

То значи да често процењујемо да ли је неко досадан или није чак и пре него што та особа добије шансу да нас нечим заинтригира.

У серији истраживања објављених почетком ове године, Ван Тилбург је идентификовао стереотипске одлике које изазивају овакву врсту реакције и оне могу да нас и зауставе следећи пут када се нађемо у ситуацији у којој понекада доносимо исхитрене закључке о некоме.

У сарадњи са Ериком Игоуом са Универзитета у Лимерику и Мер Панџвани са Лондонске школе за економију и политику, Ван Тилбург је прво затражио од групе од 115 држављана Сједињених Држава да опишу најтипичније карактеристике које они повезују са досадним људима.

Баратајући подацима тих иницијалних одговора, овај тим је направио листу од 45 личних особина, 28 занимања и 19 хобија.

Затим су истраживачи тражили од нове групе испитаника, њих 300, да рангирају једни друге оценама на скали од 1 (нимало досадни) до 7 (екстремно досадни).

Ови резултати су, сами по себи, представљали право откриће.

Према одговорима Ван Тилбургових учесника, радници на обради података, рачуновође и порезници су сматрани за најдосадније професионалце.

Хобији који су означени као досадни су одласци у цркву, гледање телевизије и спавање.

Када гледамо одлике личности, за досадњаковиће се сматрају они ускогруди, са смањеним интересовањима, као и они којима недостаје смисао за хумор или одлучан став на било какве теме.

Таквим се сматрају и они који имају изразито негативне ставове, или они који кукају за сваку ситницу.

Тим је потом пожелео да разуме какве су последице оваквих стереотипа, као и њихов потенцијал да креирају друштвену изолацију.

Да би успели у томе, направили су серију вињета које су се базирале на ономе што је већ било истражено у претходним студијама.

Тако имамо пример некога ко је био описан под именом Брајан, на пример, који је радио на уношењу података у рачуноводственој фирми и чији је главни хоби било гледање телевизије, што је у ствари и био идеалан портрет стереотипског досадњаковића.

Он је био сушта супротност Полу, уметнику из локалног магазина који је је уживао у трчању, уређивању баште и читању.

Оваква комбинација личних детаља је генерално била сматрана значајно мање досадном.

Затим је тим истраживача поставио питање у којој би мери учесницима могли да се допадну ови ликови и да ли би се трудили да избегну виђање или разговор са њима.

Чак им је постављено и питање за колико би новца пристали да са њима проведу недељу дана свог живота.

Према очекивању, измишљени ликови који су испуњавали критеријуме досадног стереотипа, нису прошли добро.

Генерално, људи су били мање заинтересовани да сретну Брајана него Пола.

А да би провели одређено време са тако монотоном особом, учесници су тражили и до три пута више новца.

„Заиста су захтевали компензацију за дружење са таквим људима и то нам говори да постоји и нека врста психолошког трошка за тако нешто", каже Ван Тилбург.

Ако узмемо у обзир студије које нам показују да би људи радије искусили бол него досаду, постаје јасно да је потребна награда као противтежа нелагодности и надокнада за све оне узбудљиве ствари које пропуштате док сте приморани да се досађујете.

Како постати занимљив

Сви можемо нешто да научимо из овог истраживања.

Ваша претпоставка, донесена на прву лопту, да су одређена занимања или хобији суштински досадни, може да вас спречи да ступите у неку дубљу и значајнију везу.

А ако сте у потрази за емотивном везом, негативна предрасуда може да вас заустави у проналажењу љубави свог живота.

Једноставном и већом отвореношћу могли бисте да пронађете занимљивији провод или пријатељство тамо где их иначе не очекујете.

Ван Тилбургово истраживање звучи још горе уколико и сами потпадате под описане критеријуме.

На сву срећу, он има и неке предлоге који би могли да помогну свим Брајанима овог света да избегну овако негативно просуђивање.

Први предлог је да размотрите редефинисање описа сопственог посла. Аналитичар података може, на први поглед, да изгледа као досадна професија, али ви можда доприносите неком вишем циљу, као што је неко научно истраживање.

Генерално, сматра се да су научници мање досадни од аналитичара, тако да истицање тог елемента у опису вашег посла може да помогне у превазилажењу туђих предрасуда.

Уколико то није могуће, можете се отворити по питању вашег приватног живота.

Запамтите, досадњаковићи се, уопштено, сматрају конзервативним људима са мало страсти.

Коначно, скоро сви уживају у гледању телевизије и ако то истичете као свој једини хоби, неминовно ћете изазвати утисак незанимљиве особе.

Али имате ли и неке друге индивидуалне опсесије?

Ствари као што су баштованство, писање дневника, риболов или плетење, гледају се много позитивније.

И што више примера дате, већа је шанса да ћете успети да пронађете заједнички језик са оном другом особом.

„Мислим да је потребно показати читав дијапазон активности", каже Ван Тилбург.

Коначно, можете и да проучите уметност саме конверзације.

Ствари које се тичу вашег посла или које су ваша разонода, ништа неће значити уколико не успете да их уклопите у неки смислен дијалог.

„Досадни људи много причају, али у ствари немају много тога да кажу", каже Ван Тилбург.

„Слободно износите своје вредносне судове, али не заборавите да и другој особи дате шансу да изрази мишљење и потрудите се да поставите много питања којим бисте саговорника охрабрили да говори о себи.

Временом, ваше ново познанство би могло да заборави на властите предрасуде".

Уколико ништа од овог и даље не функционише, немојте све да схватате лично.

Ван Тилбург указује да су људи склони томе да чешће примењују негативне стереотипе ако се осете угроженим.

Када неко без потребе строго суди о вашем послу или хобијима, он можда управо скрива несигурност.

Досада, баш као и лепота, обитава у уму посматрача.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]