'Миротворац', филм о човеку који се борио против рата у Хрватској 1991.

„Имао сам 17 година када сам те 1991. видио Јосипа Рајхла Кира на телевизији и одмах сам га запамтио јер је, за разлику од осталих који су причали о рату, говорио о дијалогу. Убрзо је стигла вијест да су га убили."

Режисер Иван Рамљак ће 34 године касније освојити низ награда на домаћим и међународним фестивалима са документарним филмом „Миротворац", о начелнику полиције Осијека, града на истоку Хрватске, убијеном у покушају да спречи да се рат, који је захватио земљу, прошири и на његову Славонију.

Године 1991. године Југословенска народна армија (ЈНА) и побуњене снаге локалног српског становништва, уз помоћ безбедносних служби из Србије, блокирале су делове Хрватске.

Протерали су већину несрпског становништва и прогласиле такозвану Републику Српску Крајину.

Хрватска и Словенија су у јуну 1991. прогласиле независност и изашле из заједничке државе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Сукоби са хрватском полицијом и Територијалном одбраном били су увод у крвави рат.

Упркос наоружаним групама, Рајхл Кир је преговарао са побуњеничком страном, што је и тада и данас већином било виђено као издаја националних интереса.

„Док сам ја начелник Осјечко-барањске полицијске управе, рата између Срба и Хрвата на овом подручју неће бити", његова је изјава са седнице Скупштине Осијека у јуну 1991. године.

Шокиран његовом судбином, Рамљак каже да био и неугодно изненађен односом службених институција према Киру, који је у јавном простору скоро заборављен.

„Мени је то јако сметало и зато сам направио филм о њему", наглашава за ББЦ на српском, уз премијеру на Фестивалу ауторског филма у Београду, где је освојио награду у категорији „Храбри Балкан".

После „О једној младости" и „Ел Шат - нацрт за утопију", ово је његов трећи документарни филм у којем архива игра најважнију улогу.

„Бавим се стварима, људима и догађајима за које мислим да су неправедно запостављени. То сам си узео за задатак", објашњава.

Склопљен од материјала већином непознатих хрватској јавности, филм говори о последњим месецима Кировог живота, испричаним кроз изјаве сведока, међу којима су његова супруга Јадранка и Гордана Ајдуковић, тадашња посланица у парламенту која је с њим учествовала у преговорима.

Само неколико километара од места где је изрешетан бели стојадин, и у њему четворица осијечких руководилаца, аутор уводи гледаоце у причу кроз разговоре радио и телевизијских репортера који прилазе мештанима у колима и покушавају да добију одговор на питање шта се догодило.

Виде се шокирани људе који су управо сведочили злочину, од којих су неки способни да говоре, док други у нападу панике не успевају да кажу ни реч.

Неколико саговорника рецитује евидентно припремљене изјаве да је аутомобил јурио и да није хтео да стане на контролном пункту, за које ће се на суђењу испоставити да нису тачне, каже за ББЦ на српском Драго Хедл, новинар и косценариста филма.

„Долазе одмах послије убојства, већ дају изјаве ко је крив и шта се догодило.

„То потврђује тезу из нашега филма да убојство Кира није било суманути потез појединца, него да је имало озбиљну логистику и да су га хтјели елиминирати из утицаја функције шефа полиције највеће полицијске станице у Славонији", објашњава Хедл.

Уводна секвенца никада није емитована на Хрватској радио-телевизији.

„Управо та архива коју смо пронашли у једном ћошку ХРТ-а дала је снагу филму, приказала атмосферу у предвечерје ратних збивања у Осијеку", објашњава Хедл који је од почетка рата храбро писао о злочинима тадашњег команданта одбране Осијека, Бранимира Главаша.

Иако је детаљно пратио све догађаје у то време у Осијеку, каже да је само пет одсто архиве коју су добили за филм њему било познато.

Главаш је првостепено осуђен за ратни злочин над српским цивилима у Осијеку током деведесетих година.

Неки од сведока политичких збивања у Хрватској у то време, доводили су га у везу са убиством Кира, али је он те оптужбе одбацивао.

Странице и странице текста написао је Хедл у недељнику Ферал Трибјун током 1990-их о злочинима у Осијеку и околини, међу којима је и убиство Јосипа Рајхла Кира.

Знање и информације са терена претворио је у књигу о Главашу, а сада је са новинаром Хрвојем Зовком и Рамљаком, одлучио да један од најважнијих догађаја у рату у бившој Југославији, добије и место на великом платну.

„Генерација која је рођена послије деведесетих заправо ни не зна ко је Кир.

„Филм је заживио у јавности и постигао ефект који нису могли постићи новински текстови у то вријеме", каже Хедл.

За убиство Кира на 20 година затвора осуђен је Антун Гудељ, у то време хрватски резервни полицајац, али налогодавци никада нису приведени правди.

Он је тог 1. јула 1991. године сачекао делегацију која се враћала са преговора са побуњеном српском страном у Тењи, због подизања контролног пункта.

Испалио је 29 метака у четворицу људи и, уз Кира који је тада имао 36 година, убио локалне политичаре Горана Зобунџију и Милана Кнежевића, а тешко ранио Мирка Тубића.

У филму видимо и снимак давања исказа Тубића, који у тренутку узнемирености, моли за мало времена да се смири.

У месецима после убиства Кира, у том делу Хрватске повремени оружани инциденти претворили су се у рат.

Напади радикалне деснице

У слично време када је добио награду у Пули, на највећем филмском фестивалу у Хрватској, забрањен је у Бенковцу са комплетним програмом фестивала „Носи се".

„У Хрватској је филм имао два живота.

„Људи са људскоправашке сцене мисле да је вриједан, точан и храбар и показује страну приче која није довољно позната, а екипа на десници критизира филм са разних позиција – да је антихрватски, да приказује бранитеље као злочинце", прича Рамљак.

Неки коментари са деснице, каже, долазе од људи који филм нису ни погледали.

Премијерно је приказан на ЗагребДоxу у марту 2025, мало пре концерта екстремно десног певача Марка Перковића Томпсона у Загребу, на којем се величало усташтво.

Месецима после концерта, Хрватска сведочи нападима на догађаје који се не уклапају у националистички поглед на Домовински рат деведесетих и људе који критички говоре о њему.

„Од његовог концерта су се скупине охрабриле да отворено усташују по улицама, саборским расправама и медијима без страха да ће се нешто догодити", каже Рамљак.

Додаје да је у једном тренутку имао осећај да цела држава прича о његовом филму.

„Саборски заступници са лијеве, десне стране, сви су причали о њему.

„Очекивао сам да ће љевица пригрлити филм, да ће се десница љутити, али не да ће да се цијела ситуација завртити на државном нивоу."

Како се Хрватска сећа Јосипа Рајхла Кира

После забрана, продуценти и аутори су донели одлуку да филм објаве онлајн, а за неколико дана погледале су га хиљаде људи.

Јосип Рајхл Кир постхумно је добио одликовање председника Хрватске Зорана Милановића 2025. године.

Улица од Осијека ка Тењи носи његово име, али су покушаји да му се постави биста испред полицијске станице били неуспешни.

О њему се не учи у школи, сем на часовима ликовног једне професорке у Славонији.

С обзиром на то да има обавезу да обради тему Домовинског рата, одлучила је да то уради кроз причу о Јосипу Рајхлу Киру.

Обриси његовог лика у разним бојама, који се у филму назире у дечјим потезима кистом, краткотрајни је споменик човеку који није одустао од мира.

„Кир је и данас и те како потребан овом друштву и регији јер је био несклон конфликту и дијељењу људи по националној основи.

„Био је човјек са другачијом визијом од оне која је превладала и довела до оружаног сукоба на подручју бивше Југославије", закључује Хедл.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]