Напад на Петровачкој цести: Епизода 'Олује' која још чека одговоре

Упозорење: описи и фотографије могу да буду узнемирујући

Возећи се на предњем десном седишту камиона фирме Лика транс из Книна, 35-годишњи Јовица Пиплица пуши 'Мораву' и гледа у непрегледну избегличку колону Срба који напуштају Хрватску.

Август је 1995. на западу Босне и Херцеговине (БиХ), пред крај рата на подручју бивше Југославије.

Цигарета је „љута к'о гуја“, па на препоруку Крстана Вуковића, кума и возача камиона марке мерцедес, Јовица посеже за „штеком 'Класика'“ изнад седишта.

„Ухватим целофан да отворим кутију, не знам ни да ли сам и стигао да је отворим, а онда сам видео плави бљесак, осетио сам пламен и ништа после тога не знам", прича Пиплица за ББЦ на српском.

На Петровачкој цести надомак Босанског Петровца у БиХ, ракета испаљена из авиона хрватске војске погодила је тог 7. августа 1995. године камион у којем су, поред њега, била још двојица мушкараца и троје деце.

Експлозија код села Бравско одбацила је Пиплицу „17 метара" од возила, а уз Обренка Вуковића, оца возача Крстана, једини је преживео.

„Од Крстана, његовог сина Дарка, и још двоје деце - Невенке и Жарка Рајића - остали су само комадићи“, описује Јовица, палећи цигарету за цигаретом.

И 30 година касније сам „тежак пушач", додаје.

„Данас и кад прође авион који прска комарце, ја залегнем и не смем да будем сам - то је остало у мени и нема шансе да изађе", додаје 65-годишњак.

Током бомбардовања колоне Срба 7. августа код Босанског Петровца, пред крај акције „Олуја" Хрватске војске, погинуло је укупно 10 људи, међу којима је било четворо деце, наводи се у извештају Иницијативе младих за људска права у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини.

Дан касније, избегличка колона је поново погођена код села Сводна, између Приједора и Новог Града у западној Босни, а страдало је још троје људи.

Тужилаштво за ратне злочине у Београду подигло је у фебруару 2022. оптужницу против четворице припадника Хрватског ратног зракопловства Владимира Микца, Зденка Радуља, Жељка Јеленића и Данијела Боровића због сумње да су починили ратне злочине против цивилног становништва.

Виши суд у Београду од августа 2024. суди им у одсуству, а поступке и истраге покретали су правосудни ограни у Хрватској и Босни и Херцеговини, као и Међународни суд правде у Хагу.

Нико досад није осуђен.

У ова два и другим нападима на избегличку колону током и после 'Олује', акције хрватске војске и полиције, убијено је 76 људи, утврдио је хрватски Хелсиншки одбор за људска права (ХХО).

Три деценије касније, из Србије и Хрватске другачије гледају на напад на Петровачкој цести, као и на целу операцију.

Недоступност „прворазредних историјских извора" препрека је да би се установило „ко је тачно и када наредио бомбардовање колоне, какав задатак су добили хрватски пилоти и шта им је био најважнији циљ", каже за ББЦ Коста Николић, српски историчар и аутор књиге Крајина 1991-1995.

„Ти догађаји годинама касније постали су предмет, уобичајено политизованог, спора Хрватске и Србије“, наглашава Николић.

Питање је и да ли ракетирање исељеничке колоне може да се сматра ратним злочином.

„Врло је битно нагласити да се у тој колони налазила и војна техника, што потврђују и наводи српских аутора, и то колону чини легитимним ратним циљем Хрватске војске“, каже Дарјан Годић, историчар Хрватског института за историју, за ББЦ на српском.

„Нажалост, колико год ружно звучало, цивили су били колатералне жртве, а најодговорнији су официри Крајине који су наредили да се војска повлачи заједно са њима", сматра Годић, који је докторирао на теми Оружане снаге побуњених Срба на подручју Лике 1990-1995.

Извођење напада на територији БиХ било је могуће пошто су хрватски председник Фрањо Туђман и бошњачки лидер Алија Изетбеговић 22. јула потписали Сплитску декларацију о сарадњи у борби против српских снага у обе земље, додаје историчар.

„Хрватска војска је имала право да делује на територији БиХ и није имала потребу да тражи неку посебну дозволу од Сарајева или Изетбеговића", наводи Годић.

Јовичина прича

Два дана уочи напада на Петровачкој цести, Јовица Пиплица је последњи пут носио униформу Српске војске Крајине (СВК) у селу Личка Калдрма, северозападно од Книна, на граници Босне и Хрватске.

До поднева тог 5. августа „није знао да је пала Крајина" све док му старешина није рекао да „оставља све, пронађе фамилију и иде", прича Јовица.

Исте вечери дошао је у Доњи Лапац, место удаљено седам километара од његовог родног села Брезовац.

„Да бациш јабуку у ваздух, нема где да падне, осим на људе, запрегу или трактор“, описује колону у којој је тамо стигао.

Разговарамо три деценије касније у трпезарији његове породичне куће у Апатину, општини на крајњем северозападу Србије, уз границу са Хрватском.

На зиду висе две урамљене фотографије: на једној је са супругом, децом и унуцима, а на другој, помало избледелој, водопади су надомак Книна, који је последњи пут видео 6. августа 1995.

Тог јутра је из Доњег Лапца кренуо ка Брезовцу, али није нашао ниједног члана уже или шире породице.

„Долазим пред моју кућу, где видим само једног старца испред који није желео да оде", присећа се.

„Пустио сам мог шарпланинца Белог и дао му воде, јер сам се плашио да ће га убити када уђу у село", каже Јовица.

Велики пас је скочио на њега и ставио му шапе око врата.

„Плаче он, плачем ја. Мислио сам да ће ме удавити колико ме је стегао.

„Кажем му 'Бели, видимо се ми опет', а он легао, пружио шапе и гледа само за мном док одлазим - памтићу то док ме има".

Истог дана прешао је у Босну и заноћио у Босанском Петровцу, где је пронашао чланове породице.

Наставивши пут ка Бањалуци 7. августа, у колони је угледао познати камион фирме Лика транс из тадашње самопроглашене Републике Српске Крајине (РСК), која је заузимала значајан део териториије Хрватске.

За воланом био је Крстан Вуковић, брат његовог кума.

Камион је „превозио храну у конзервама за Крајину", али пошто се тамо није више могло, услед надирања хрватских снага, био је у колони, тврди Јовица.

„Наставио сам са њим, у међувремену је у камион ушао и његов син Дарко, отац Обренко, као и још двоје деце", присећа се.

Неколико километара после Босанског Петровца, филм сећања који Јовица одмотава је прекинут пошто ракета погађа камион.

Иако су сведоци годинама касније говорили да су уочи ракетирања видели авионе хрватске војске како надлећу колону, а потом се враћају и спроводе напад, Пиплица из кабине камиона 'Лика транс' то није видео.

Није одмах схватао ни каква је судбина његових сапутника, јер га је експлозија бацила на тло изван возила, услед чега је задобио тешке повреде.

„У првом моменту су мислили да сам мртав", каже.

Људи које је познавао касније су се чудили када су га у колони видели на ногама.

„Од тада јако лоше чујем, рука ми и данас отказује, кочи се", објашњава Јовица, говорећи врло гласно.

„Имао сам и друге повреде главе, кичма ми је оштећена, кук ми је потпуно излетео, што су ми санирали одмах у Босанском Петровцу", додаје.

Несрећа кроз објектив

Неколико сати касније настаће фотографија Јовице Пиплице, који са завијеним ухом и носем стоји са цигаретом у руци, док возила избегличке колоне пролазе поред њега и олупине камиона 'Лике транса' у којем је тог јутра био.

Направио ју је Ранко Ћуковић, фотограф из Бањалуке, тадашњи репортер агенције Ројтерс.

Вест о нападу на колону Срба из Хрватске затекла га је у бањалучком предграђу Залужани, где је било сабирно место избеглица, па је одмах кренуо пут Босанског Петровца.

Тамо стиже неколико сати после инцидента, памти да је било „јако вруће", а не заборавља ни мирис запаљених конзерви са храном.

„Када смо стигли више није било много избеглих, димио се погођени камион, био је запаљен и један аутомобил“, описује фотограф оно што је забележио на „потезу од неких 500 метара".

Погинули су већ били превежени са места напада, као и већина повређених.

„Нашао сам само двојицу рањених - један је лежао у колима хитне помоћи, а други је рањен стајао испред са цигаретом (Јовица Пиплица).

„Нисам ни са ким разговарао, после пола сата смо ишли даље, а данас ми је жао што нисмо бележили имена људи и њихове приче", каже Ћуковић за ББЦ на српском.

Јосипина прича

На неколико стотина метара између Босанског Петровца и Кључа заувек се променио и живот Јосипе Дрче, чија је породица избегла пред хрватском војском из села Бротна.

Како је из мешовитог хрватско-српског брака, „рат и мржња" су њену породицу још више погодили, каже Јосипа за ББЦ на српском.

„Све смо успели да преживимо током рата, све до тог бежања, а када смо прешли у Босну мислили смо да смо се спасили", говори 61-годишњакиња, која већ дуже од деценије живи у Немачкој.

На путу у западној Босни, врелог августовског дана аутомобил у којем су били је „прокувао", па је био привезан за камион испред.

У камиону којим је управљао Дрчин супруг био је и њен петогодишњи син Јовица и свекрва Даринка.

Док се возила са ћерком и девером, видела је авион који долеће са њихове леве стране и одједном је имала осећај да су „упали у неку прашњаву рупу", препричава Дрча.

„По нама је одједном била земља, прашина, камење, а на мене је пао комад нечије косе и коже - испоставиће се сестре мог мужа, која је тада имала 21 годину и била је у другом стању", сећа се.

Када је напад прошао, изашла је из кола и прво угледала супруга, који је тада изгубио око и остао инвалид.

Следећа слика било је тело сина Јовице, који није стигао да напуни шест година.

„Био је плав, имао је плаве очи, када дође лето толико би му побелела коса да бисте помислили да је Скандинавац.

„Од главе су му остале само кости лица", препричава Јосипа.

„То ми је најгора ствар у животу, са којом живим, лежем и будим се сваког дана", додаје.

Убрзо је схватила да јој је убијена и свекрва, као и сестра њеног супруга.

Савова прича

У неколико тренутака на Петровачкој цести без двоје чланова породице остао је и Саво Стијеља, тада осмогодишњи дечак из села Заград надомак Бенковца.

Са бабом, дедом, родитељима и трогодишњом сестром нашао се у приколици камиона у избегличкој колони, а крајње одредиште била је Србија.

„У камиону је било двадесетак људи и деце различите старосне доби, углавном наших комшија", описује Саво за ББЦ на српском.

Неколико минута пре експлозије, његова трогодишња сестра Александра видела је авионе који надлећу пут.

„Затим је уследила детонација и паника.

„По изласку из приколице угледали смо татин ауто у пламену, отац је био обезглављен а деда на сувозачевом месту пресавијен на пола", каже.

Са бабом, мајком и сестром побегао је у оближњу шуму.

„Мајка нас је повукла тамо, јер се бојала да ће се наставити дејство по цивилној колони и нисмо могли да се задржавамо", прича Стијеља.

Трогодишња Александра имала је „ситне гелере по рукама", а мајка Ведрана, која је била „у поодмаклој трудноћи", била је рањена у раме, сећа се данас 38-годишњак.

„Прва медицинска помоћ нам је пружена у Бањалуци, касније смо пребачеени у прихватни центар у Бору, па смо отишли у Илок код родбине", додаје Саво.

Али, до краја августа 1995. његова породица је изгубила још једног члана.

„Мајка је 27. или 28. августа отишла у Нови Сад, где се 29. августа породила и преминула, а на свет је донела сестру Тању", каже Стијеља, који је касније са сестрама одрастао у Барајеву, насељу надомак Београда, уз мајчиног брата.

Да ли је у колони било војске?

Не, ако питате Сава и Јовицу.

„Јесу ли она деца од девет, 11 или 13 година били тенкисти?", пита се 65-годишњи становник Апатина.

Али, историчари кажу да документи и сведочења показују другачије, цитирајући различите изворе.

Николић најрелевантнијим сматра извештај Међународног комитета Хелсиншког одбора за људска права из 1996. године.

„У овом извештају је наведено да је Хрватска војска укупно три пута авионима бомбардовала избеглице у збегу, међу којима су били и наоружани борци", додаје.

„Сведоци су изјавили да су српски војници и тешка артиљерија, међу којом и тенкови, били у избегличкој колони или су били близу ње", каже Николић.

Чак су и борци Српске војске Крајине, који су разговарали са истражитељима Хелсиншког одбора, „потврдили да су превозили велике количине оружја и муниције и да су то оружје предали властима Републике Српске одмах по доласку на територију која је била под њиховом контролом“, истиче историчар.

Дарјан Годић цитира српске изворе, пре свих историчара Бојана Димитријевића и његову књигу Ваздушни рат над Републиком Српском и Републиком Српском Крајином.

Јединице 44. ракетне бригаде противваздушне одбране СВК повлачиле су се кроз Републику Српску заједно са цивилима када је дошло до напада хрватских авиона, наводи Димитријевић.

„Погођени су шлепер и једно путничко возило који су ишли иза лансирних оруђа", забележио је историчар.

О томе сведоче и официр СВК Марко Врцељ у мемоарима Рат за српску Крајину, као и генерал те војске Милисав Секулић у књизи Книн је пао у Београду.

Потпуковник Милорад Радић, начелник штаба команде Далматинског корпуса СВК, добија задатак у вези са „извлачењем војске и народа" у Босански Петровац и сазнаје да ће се наоружање и материјално-техничка средства предати Војсци Републике Српске, наводи генерал Секулић.

„Брине га што су у колонама са народом и тенкови и артиљерија, па се, евентуалним дејством Хрвата по њима, не може избећи страдање цивила", записао је Секулић.

Исти аргумент изнео је Мате Гранић, тадашњи министар спољних послова Хрватске, иако је признао да је „наравно било колатералних жртава, као и у операцији 'Олуја'".

Гранић 30 година касније није желео да говори за ББЦ о овој теми.

Било је тврдњи и да су авиони припадали Југословенској народној армији (ЈНА), те да је гранатирање изведено како би хрватска страна била окривљена за злочине над цивилима, али их Годић одбацује јер за то нема доказа.

Али сведочења Секулића и Врцеља доказују да су челници СВК планирали да наоружање предају Војсци Републике Српске.

„Претпостављам да су хрватске снаге желеле да униште ту технику како би избегли да се она употреби у борбама против њих, које ће врло брзо уследити у БиХ", сматра хрватски историчар.

Гранатирање колоне код Босанског Петровца није утицало на исход операције 'Олуја', јер 7. августа више није било организованог отпора Срба на територији Хрватске, истиче.

Али, подсећа да је већ почетком децембра Милан Мартић, председник Републике Српске Крајине, наложио и формирање Ослободилачке војске РСК.

„Наоружање у Босанском Петровцу је могло да послужи за опремање те војске и легитиман је циљ за хрватске снаге", додаје Годић.

Три деценије без осуђујуће пресуде

Истрагу случаја са Петровачке цесте спровео је и Међународни суд правде у Хагу, али за овај напад, као и за дела над цивилима током целе операције 'Олуја', нико није осуђен.

„Очигледно нису нашли доказе који би непобитно упутили на намеру пилота да пуцају директно на цивиле у колони у којој је била ратна техника, што је врло тешко доказиво", каже Годић.

Адвокат Александар Оленик, који по службеној дужности заступа Дамира Микца, пред Вишим судом у Београду потврдио је за ББЦ да од почетка процеса није у контакту са пилотом, као да ни други адвокати са преосталом тројицом.

Пензионисани бригадир Жељко Јеленић из Пуле, заповедник 22. ескадриле ловачких авиона, изјавио је да је поступак у Србији покренут у светлу геополитичке ситуације и рата у Украјини, рекао је за портал Истра 24.

„Моје деловање у акцији 'Олуја' било је усмерено искључиво на војне циљеве", рекао је кратко 2022.

ББЦ није успео да ступи у контакт са некадашњим пилотима Хрватске војске.

Душан Братић, адвокат који заступа породице жртава, од суда очекује да најпре да утврди да ли је почињен ратни злочин, каже за ББЦ на српском.

„Потом и да ли су оптужени команданти Хрватског ратног зракопловства и криви за тај злочин чиме би се остваривала генерална превенција оваквих дела, што је и основна идеја суђења за ратне злочине", оцењује Братић.

Из хрватског Министарства правосуђа саопштили су да се ради о „грубом непоштовању права на поштено суђење“ четворици пилота, уз обећање да ће „све предузети да заштите своје држављане ".

Породице страдалих на Петровачкој цести покренуле су и низ судских процеса у Хрватској.

Пред Општинским грађанским судом у Загребу захтевају накнаду штете од Хрватске, али досад није покренута „службена, учинковита и непристрана истрага", каже за ББЦ Снежана Чанковић, адвокаткиња породица жртава.

Страдале на Петровачкој цести, међу којима су и деца, хрватско правосуђе „не признаје као цивилне жртве рада", каже адвокаткиња.

Разлози су то што се напад није догодио на територији Хрватске и што су настрадали или њихове породице „припадници, помагачи или сарадници" непријатељских војски и паравојски које су вршиле агесију на Хрватску, додаје.

„Из наведеног обрзложења разлози се одбијају као да се у конкретном случају не ради о детету жртви“, сматра Чанковић.

Одбијен је и захтев Европском суду за људска права против Босне и Херцеговине, на чијој је територији дошло до страдања, као и Државном одвјетништву Републике Хрватске за мирно решавање спора, додаје она.

Тужилаштво Босне и Херцеговине отворило је предмет против непознатог починитеља у Посебном одјелу за ратне злочине због гранатирања на Петровачкој цести, потврдили су у мају 2022.

„Потешкоћу у процесуирању овог предмета представља недоступност институцијама БиХ, како доказа и потенцијалних починитеља, који се налазе у Хрватској, тако и оштећених, који се налазе у Србији", рекли су тада.

Нису одговорили на питања ББЦ новинара о томе у којој фази је поступак.

Погледајте видео: Операција 'Олуја' - Огњенова прича о повратку у Книн

Живот у колони

На одговоре 30 година чекају и Јовица Пиплица, Јосипа Дрча и Саво Стијеља.

Најмлађи међу њима, 38-годишњи Стијеља, нада се да ће пресуда Вишег суда у Београду бити „правична“.

Јосипа Дрча огорчена је због чињенице да њен петогодишњи син није препознат као жртва рата у Хрватској, нити је досад било ко осуђен због његове смрти.

„То је све поражавајуће, не могу да верујем да се судски процеси не померају са мртве тачке, али у правду сам одавно престала да верујем", каже Дрча.

Пиплица је сведочио пред више судова и током више истрага, као и у документима хашког суда.

Док Дрча и Стијеља редовно посећују родна места у Хрватској, Јовица у његов Брезовац није крочио од 6. августа 1995, иако му деца редовно тамо одлазе.

„Нисам ратни злочинац, смем да идем у Хрватску, али досад нисам могао да се вратим у моје село", каже.

Није посетио ни Босански Петровац.

„Звали су ме да идем на обележавање три деценије од напада, али док је мене, тамо нећу отићи", закључује Пиплица, гасећи цигарету.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]