О улазницама, политици и помало фудбалу: Иза кулиса дебакла Србије против Албаније

„Сто динара, све по сто динара – кикирики, семенке, сунцокрет, бомбонке“, набраја 68-годишња Милица Китановић из Лесковца производе које нуди, уредно поређане на малој импровизованој тезги испред ње.

Коса јој је седа, лице округло и ведро, а преко црне дуксерице носи бордо прслук.

„Вода је моја, то не продајем“, додаје уз осмех.

До почетка кључног меча квалификација Србије за Светско првенство у фудбалу 2026. године остало је тек нешто више од два сата.

Испред лесковачког стадиона Дубочица махом су само редари у флуоресцентним прслуцима, велики број припадника полиције у разноразној опреми и – бака Милица.

За утакмицу не хаје превише.

„Не знам, не бавим се тиме, боље питај неког ко је више попаметан“, каже кратко.

И добро је да је тако, јер би неколико сати касније, попут већине људи и на стадиону и у земљи, била потпуно шокирана поразом „орлова“ од Албаније 0:1, којим је Србија шансе да избори визу за Америку, Канаду и Мексико свела на домен теорије.

Притом, у даље калкулације и борбе највероватније иде без селектора Драгана Стојковића – понудио је оставку руководству Фудбалског савеза Србије (ФСС) и тешко да ће је они одбити.

Тиме се, после крајње необичне атмосфере и у граду и на стадиону, завршила још једна тужна епизода националног тима, извесно и Стојковићев мандат, али то сте све већ видели.

Оно што нисте, јесте шта се све дешавало у граду пред утакмицу, ко је заправо присуствовао сусрету Србије и Албаније и како је све изгледало на стадиону.

Идемо редом.

На путу до стадиона

Неколико сати пред почетак утакмице, ситуација у центру Лесковца била је потпуно мирна - као да се не игра „меч високог ризика“, како су га надлежни окарактерисали.

Додуше, дуж Булевара ослобођења, једне од централних лесковачких улица, било је неколико комбија и аутомобила пуних припадника полиције.

Ту први пут налећем и на некога ко делује као да је кренуо на стадион – мушкарца у сивој дуксерици са грбом Србије и жену којој испод јакне вири дрес Србије.

Дошли су из Смедерева, кажу.

Међутим, на питање како су дошли до карте заћутали су и на трен се погледали.

„Аплицирали смо преко Фудбалског савеза Србије“, рекао је он кратко и одоше.

Карата за сусрет против Албаније није било у слободној продаји.

Из безбедносних разлога, у договору са Међународном фудбалском федерацијом (ФИФА) и Министарством унутрашњих послова Србије, саопштено је из ФСС-а.

Биће подељене, између осталог, регионалним савезима, клубовима, полазницима школа фудбала, додали су.

Управо је безбедност била тема и после сусрета против Енглеске, такође завршеног дебаклом (0:5), када је на стадиону Црвене звезде било скандирања против председника Србије Александра Вучића, а потом и физичких сукоба.

Убрзо је донета одлука да се меч против Албаније премести на југ, за Лесковац, на стадион Дубочице од тек око 8.000 места, наспрам 50.000 на „Рајку Митићу“.

„Логично размишљање да је требало да буде у Београду“, каже 25-годишњи Предраг Панчић из Лесковца за ББЦ на српском.

Због чега је онда пребачено све овде?

„Немам појма… Вероватно да би било мање скандала, мање публике је лакше контролисати“, одговара младић, седећи на клупи у центру града.

Очекује не само победу, већ „да их одеремо“.

Највише воли нападача Јувентуса Душана Влаховића.

Међутим, као да се више причало о пребацивању у Лесковац и улазницама, него о фудбалу.

Док је 45-годишњој Лесковчанки Драгани Ђорђевић, иако признаје не прати толико фудбал, драго што се меч игра у њеном родном граду, 27-годишњи Никола Даниловић није баш одушевљен: „Беспотребне тензије“, каже кратко.

„Уопште ме не занима… Да није против Албаније навијао бих против“, додаје старији мушкарац у пролазу, док шета пса по Градском тргу.

Убрзо налећем и на тројицу момака од којих један носи дуксерицу са грбом Србије.

„Лаганих 1:0 полувреме, 2:0 крај, стрелци (Александар) Митровић и Влаховић“, уверен је младић који се представио само као Бобо из Црне Горе.

На питање како је дошао до карте, опет нека чудна тишина.

„Немој то“, каже тихо.

„То је Фудбалском савезу Црне Горе додељено“, додаје потом.

Сличан пут до улазница имао је и 52-годишњи Голуб Игрутиновић из Косовске Митровице, који је у Лесковац дошао са сином Вуканом.

„Тата има друга који ради у Фудбалском савезу Косова, он нам је дао карте“, каже 11-годишњи дечак на наговор оца, који се смеје и слеже раменима.

Реч је о Фудбалском савезу Косова и Метохије, у оквиру ФСС-а, чијем функционисању се противе Фудбалски савез Косова и званична Приштина.

Вукан не само да очекује победу од 3:0 (два гола Митровић, један Влаховић), већ и да „орлови“ на Мундијалу 2026. добију лаку групу и пласирају се у четвртфинале.

Његов тата је мало опрезнији, али и он очекује победу.

Може ли мањи капацитет стадиона у Лесковцу да помогне или одмогне екипи, питам га?

„Па, ако се гледа само на навијаче, мањи број значи и мању подршку, али тако је, како је“, одговара.

На митингу

На Градском тргу убрзо почињу да се скупљају људи.

Неколицина носи заставе Србије, а убрзо шире и транспарент „Грађани против блокада – подршка српском народу на Косову и Метохији“.

Реч је о једном од митинга присталица владајуће Српске напредне странке (СНС), који су током суботе одржани у градовима широм Србије, паралелно са скуповима студената, а уочи локалних избора на Косову.

„Подржавам нашег председника Вучића, који се труди не само за Лесковац, него за целу Србију“, каже ми 46-годишња Сузана Лепојевић, учесница скупа.

„Оно што раде блокадери је стварно срамота… Они руше, то ничему не води“, додаје.

После пада надстрешнице железничке станице 1. новембра 2024. у Новом Саду, када је погинуло 16 људи, почели су велики протести широм земље, које махом предводе студенти, тражећи утврђивање одговорности за трагедију.

„Хтела бих да поздравим председника Вучића и да му поручим да смо сви уз њега, да га сви волимо и поштујемо и Србија треба да иде напред, а не назад, као што блокадери желе“, наставља Лепојевић у даху.

За себе кратко каже да „ради у болници" и показује ми да у њеном друштву има и медицинских сестара.

Питам је да ли има карту за утакмицу?

Наравно, одговара.

„Победићемо 3:0“.

Ту је и Дејан Томашевић, бивши кошаркашки репрезентативац, а данас народни посланик СНС-а и, према писању медија, главни кандидат за новог председника Олимпијског комитета Србије.

„Очекујем победу, немам никакву дилему да ће орлови одиграти добру утакмицу, а сигуран сам и да ће атмосфера бити добра, права празнична и фудбалска“, каже Томашевић за ББЦ на српском.

Хвали локалну самоуправу и „колико се град променио, чему је помогла и изградња новог стадиона“, отвореног 2023. године, на ком се у другој лиги такмичи ФК Дубочица, а чији су фудбалери у септембру ступили у штрајк због неисплаћених плата.

И он има карту.

„Имам пријатеље у Фудбалском савезу“, каже кратко.

„У последње две године чини ми се да сам био на сваком мечу Србије, ниједан нисам пропустио“.

Неколико минута касније, док прекуцавам накупљене изјаве у оближњем кафићу, видим како учесници скупа крећу у шетњу лесковачким улицама.

Дечак за дугачким суседним столом, где као да седи читав разред – и то неки од почетних – одједном је изашао напоље и окупљенима викнуо: „Ћаци!“

Испред стадиона

Мрак се полако спушта на Лесковац, град од око 55.000 становника, некада познат као „српски Манчестер“, због развијене текстилне индустрије.

Док прилазим стадиону, у оближњој улици стаје и неколико међуградских аутобуса, из којих потом излазе људи који иду на утакмицу.

Видео сам три са београдским таблицама и један из Велике Плане.

Полако улазе на трибине, уз заиста ригорозне провере и личне карте на увид.

Желим и ја да уђем, али ми бака Милица прича како има малу пензију, сина у Словенији, а ћерку удату ту у Лесковцу, а руку ми пружа Зоран Арсић из Бојника.

„Паметна одлука да меч буде овде - биће мање нереда, мање гужве, мање тих скандала“, прича Арсић, стојећи поред ње.

Ипак, очекује да „90 одсто Албанци направе сцену као што је био у Београду“.

Алудира на „случај дрон“ и сусрет из 2014. године, одигран на стадиону Партизана у оквиру квалификација за Европско првенство 2016.

Дрон са заставом такозване „Велике Албаније“, која су припојени делови Косова, Србије, Северне Македоније, Црне Горе и Грчке, тада је летео изнад терена, због чега је дошло до сукоба фудбалера, у који су се укључили и поједини навијачи и напали гостујуће играче.

Србија је жестоко кажњена и није се пласирала на Еуро у Француској.

„Овде су шансе сведене на минимум да се то деси – врло паметно… Не мора да буде 50.000, нек буде 6.000, али да све прође у реду“, наставља старији човек.

„А све је то захваљујући председнику“.

Подржавате га, питам?

Потврдно клима главом.

„Има достојанство, своје ја, не да на нашу земљу, на наш народ, држи до себе, не дозвољава да га газе, уцењују, као што раде други председници.“

А студенти и протести?

„Манипулација са стране - узимају паре, неки су и средовечни, а себе називају студентима, срамота шта се ради“, одговара.

Председник Вучић често изјављује да су протести финансирани из иностранства и помиње наводну умешаност страних безбедносних служби.

„Живимо како нам дозвољавају ти страни моћници, па више не размишљамо главом, него стомаком, зато што немамо добар стандард, добар живот“, наглашава Арсић.

Чиме ви размишљате, постављам још једно питање?

„Ја главом“.

На стадиону

„Молимо вас и за спортско навијање током утакмице – уједињени љубављу према фудбалу, будимо пример спортског духа и поштовања“.

Та је порука ишла са разгласа док се полако пунио стадион капацитета око 8.000 места, умањених на око 6.500, услед казни због инцидената против Енглеске.

И није се напунио до краја, било је ту и тамо празних столица.

Играчи Србије на терен су испраћени аплаузима и тактовима Марша на Дрину, који се пред меч често смењивао са музиком из Отписаних, а гостујући тим звиждуцима.

Са разгласа је прочитано и „десет корака неопходних да меч прође у фер плеју“.

„Навијајмо за Србију“ гласио је први, а могло се чути и „подржимо орлове на прави начин, срцем, фер и спортски“, „поштуј игру, противника, буди џентлмен“, као и „поштовање за противника, љубав за свој тим“.

Химну Албаније извиждао је цео стадион.

Меч је почео, праћен уобичајеним репертоаром са трибина: „Србија, Србија“, „Ајмо, ајде, сви у напад“, „Косово је срце Србије“, а чуло се и скандирање „Република Српска“.

Али то је било само повремено, атмосфера је махом била позоришна.

Навијачи су се будили само после шанси – Влаховић је велике промашио у 26. и 62. минуту – или после корнера, али посебно после гола који је Албанија постигла у надокнади првог полувремена.

Стрелац Реј Манај је током прославе рукама показао албанског двоглавог орла, на шта је велики број људи бурно реаговао.

Чули су се и позиви на убиство, уз погрдан назив за Албанце.

У другом делу игре, како је време све више радило оно што му најбоље иде – неумитно текло – тако је и стрпљење публике нестајало.

„Мењај нешто, Драгане“, викнуо је неко у 59. минуту, што се јасно чуло широм стадиона, имајући у виду потпуни мук на трибинама.

„Мењај Пиксија“, одговорио је други глас.

На крају је, као и током сусрета са Енглеском у Београду, цео стадион скандирао „Пикси, одлази“.

Увреда председнику Вучићу није било.

Седаманест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]