Од дечака из Зворника до финала Евробаскета на клупи Немачке: Алан Ибрахимагић за ББЦ

Кошаркаше Немачке до великих успеха поново води неко ко се презива на „ић“.

Оно што је пре три деценије урадио Светислав Пешић, доневши прво европско злато немачкој кошарци, покушаће да понови Алан Ибрахимагић на Европском првенству у Летонији.

Тренер пореклом из Зворника, градића на обали Дрине у Босни и Херцеговини, ненадано је добио прилику да води тим од првог кола овогодишњег Евробаскета услед болести селектора Алекса Мумбруа.

Био је то „огроман шок", пре свега због Мумбруовог стања, које је било теже него што је деловало у почетку, каже Ибрахимагић за ББЦ на српском.

„Ишли смо дан за дан. Мислио сам да ћу водити једну утакмицу, па ће се он вратити, онда је била и друга, трећа...

„Срећа у несрећи је била то што немаш много времена да размишљаш, а и невероватно је како су ме играчи прихватили и подржали.

„Ниједног тренутка се нисам питао да ли је то што сам први тренер исправно", каже 47-годишњи стручњак који је нашао времена за разговор за ББЦ уочи финалне утакмице.

Нанизао је свих осам победа, осигурао најмање сребрну медаљу, а у недељу ће имати прилику да постане шампион Европе уколико Немци у финалу савладају Турску.

Три недеље раније, већина љубитеља кошарке није знала његово име.

У интервјуу за ББЦ на српском, дан уочи Евробаскета, испричао је своју причу.

Зворник, Дражен и југословенска школа

Ибрахимагић је рођен 1978. у Београду, престоници тадашње Југославије, али је тамо провео само „три дана", после чега је породица отишла у Зворник.

У граду у Босни и Херцеговини је и почео да се бави кошарком у четвртом разреду основне школе, играо је за подмладак Дрине, локалног клуба.

„Почео сам да се занимам за кошарку крајем 1980-их, загребачка Цибона је тада била најјача, а Дражен Петровић најбољи играч.

„Због тога сам навијао за Цибону, а Дражен ми је био идол", прича Алан, па смирено отпија гутљај кафе.

Које друге него црне.

Одрастање на југословенској школи кошарке, уз велике тренере и играче које је свакодневно гледао, утицало је на његов каснији тренерски развој.

„И даље симпатишем и пратим кошарку бивше Југославије, сигурно да тога данас има доста у мени, иако не бих знао конкретно да кажем шта је то 'нешто'“, додаје.

Али, једну карактеристику недвосмислено везује за југословенску школу.

„Како ми је рекао један колега из Грчке, а мислим да апсолутно важи и за земље бивше Југославије: 'Ми не узимамо много ствари за озбиљно, али кошарку апсолутно узимамо", каже са осмехом.

Рат у бившој Југославији приморао је Алана и његове родитеље да се 1992. одселе из Зворника у Берлин, немачку престоницу.

Те две земље се и данас преплићу у овом кошаркашком тренеру.

Балкански је приступачан и непосредан, али на наш сусрет у кафићу у центру летонске престонице Риге долази тачно у договорено време.

Говори тихо и одмерено, без прејаких речи.

Економиста у спортској опреми

На исти начин је градио и кошаркашку каријеру, степеницу по степеницу, а почетна је био Берлин.

Када је дошао са 14 година, „први циљ" био је да научи језик и уклопи се у друштво, па је убрзо почео да тренира кошарку, што је достизање тих циљева олакшавало, прича Ибрахимагић.

Придружио се локалном нижелигашу Хермсдорфу, где је играо за млађе селекције, а 1996. је прешао у клуб ТуС Лихтерфелде, који се такмичио у другој сениорској лиги Немачке и био је филијала берлинске Албе, коју је тада са клупе предводио Пешић.

„Одиграо сам ту једну годину, завршио средњу школу и са родитељима се преселио у Аустралију, где сам неколико година студирао економију, а кошарку потпуно занемарио", каже Алан.

У Немачку се вратио 2000.

Поново је почео да игра аматерску кошарку за Хермсдорф, а паралелно је завршио студије у Берлину.

Данас је дипломирани економиста.

„Важно ми је да постоји нешто поред кошарке и спорта, иако се никада нисам бавио економијом, али пратим ту област, као и политику, занима ме много ствари", каже.

Тихи војник немачке кошарке

Тренерским послом почео је да се бави у 'његовом' Берлину 2003. године, што, каже, „уопште није био план".

Тадашњи тренер Хермсдорфа питао га је да почне да ради са дечацима и одмах је прихватио.

„Помислио сам: 'Интересантно звучи, пробаћу'.

„После две или три године постали смо најбоља екипа у Берлину, испред подмлатка Албе", сећа се Ибрахимагић две деценије касније.

Убрзо је преузео сениоре, затим је почео да ради у млађим категоријама берлинске Албе.

„То је била велика шанса и прихватио сам је.

„Прво сам радио са децом до 16 година, па онда за други сениорски тим и на крају постао помоћни тренер у првом тиму", прича он.

У тада најуспешнијем немачком клубу био је помоћник Гордону Херберту, канадском стручњаку који је Немачкој 2023. донео прву титулу првака света у Манили.

Ту почиње Аланова преплетеност са готово сваким репрезентативним успехом немачке кошарке у претходних 15 година, јер ће у међувремену бити асистент Хенрику Редлу, који је водио сениорску репрезентацију од 2017. до 2021, као и актуелном селектору Алексу Мумбруу.

Од 2013. године запослен је искључиво у Кошаркашком савезу Немачке.

Радио је као помоћник и главни тренер мушких селекција до 16, 18, 19 и 20 година.

Претходних десетак година су најуспешније кошаркашко раздобље у немачкој историји, како за сениоре, тако и за млађе категорије, а Ибрахимагић се уградио у готово све освојене медаље у том периоду.

Био је главни тренер немачког тима до 20 година, који је 2018. и 2019. освојио две бронзане медаље на европским првенствима.

Са дечацима узраста до 18 година освојио Европско је првенство 2024, а у јулу 2025. освојио је сребро на Светском првенству, оба пута као селектор.

Данас су медаље нормалност за немачку кошарку, а када је он дошао у ту земљу овај спорт није био популаран, нити је било значајнијих успеха репрезентације.

„Небо и земља".

У тих пар речи, Ибрахимагић пореди стање данас и на прелазу између 20. и 21. века.

„У претходних пар година је велико интересовање за кошарку, што је нормално кад су добри резултати.

„То је добро, јер ће све више деце на кошарку", сматра он.

Па, како је немачка кошарка за две деценије прешла тај пут?

„Увећао се и број играча, побољшали су се услови, уведена правила о броју домаћих играча у немачкој лиги, сви тимови сада морају да имају подмладак, тренери сада морају да буду професионални и имају пристојна примања од кошарке", набраја разлоге системске промене.

Алан наводи пример из Албе, у којој је годинама радио, за који сматра да може да се примени „у читавој Европи".

„Ишли су у школе, чак и у забавишта, само како би се деца заинтересовала, тражила су се деца која су за кошарку.

„Чак су узимали и студенте, који ће сутра постати професори, и покушавали су да им нађу послове у школама, како би се у школама све више играла кошарка.

„Систематски је то фантастично урађено", објашњава 47-годишњак.

Неочекивана прилика

Највећи део каријере и Ибрахимагић радио је са децом и младима, што му је „много природније и ближе" од рада са одраслима.

„Можда је највећа разлика у том професионализму, то је посао и није толико 'моја ствар'.

„Код деце још нема толиких пара и бројних ствари око кошарке, које су веома битне", сматра тренер.

Одаје утисак човека система, који је задовољан улогом коју има, пре свега у развоју играча, иако би многи тренери његових година са толико освојених медаља покушали да брже дођу до самосталне тренерске каријере у сениорским тимовима.

Алан каже да кошарку „не гледа као посао или професију кроз коју ће што брже да се пење".

Али, као и после студија економије, планови су се мењали.

Када се Алекс Мумбру разболео уочи почетка Евробаскета, у рукама му се нашла једна од најбољих репрезентација света.

„Наш тренерски тим је од тада радио на исти начин, улоге су биле исте као и пре Алексове болести.

„Иако је глупо рећи тако, једина разлика је што сам стајао поред терена и водио тајмауте", скромно ће Ибрахимагић.

По резултатима и игри Немаца, одсуство шпанског тренера није се осетило у групној фази у финском Тампереу, где су убедљиво савладали све ривале.

Алан сматра да је један од разлога лаког прелаза у нову улогу коју није очекивао то што добро познаје немачке репрезентативце.

Половину, међу којима су Јустус Холац, Тристан и Оскар да Силва, Андреас Обст, Франц Вагнер и Исак Бонга, тренирао је у млађим селекцијама.

Са осталим, углавном старијим играчима, радио је од када се 2019. придружио стручном штабу А тима, додаје.

„Можда ме је и животни пут учинио прилагодљивим, па ми није тешко пао прелаз у нову улогу", додаје тренер рођен у Београду.

Мумбру се после изласка из болнице вратио на клупу као члан стручног штаба, али је одлучио да препусти Ибрахимагићу вођење тима до краја турнира.

Шпанац је инсистирао да се врати колегама и играчима, иако не би требало да буде ту, „када би се доктори питали", каже Алан.

Тренерски его уме да буде велики, што Мумброву одлуку да се врати, али не на кормило, чини посебно неуобичајеном за европске кошаркашке стандарде.

„Сјајно је што има поверење у мене и све нас, разговарамо стално, али он каже 'ти мораш да доносиш одлуке'.

„То је фантастичан осећај и имам велико поштовање за њега због тога свега", истиче Ибрахимагић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]