Како је 'Монти Пајтон - Свети грал' постао легенда комедије

Пола века од премијере, филм Монти Пајтон и Свети Грал и даље је једна од највећих филмских комедија свих времена.

Независна британска комедија коју је уз помоћ штапа и канапа снимила трупа аутора телевизијских скечева, премијерно је приказана у априлу 1975. године.

Чинило се да је филм осуђен на заборав свега неколико недеља пошто је престао да се приказује у биоскопима под претпоставком да уопште стигне у њих.

Међутим, било је све супротно.

Тери Гилијам, који је режирао филм заједно са Теријем Џонсом, мисли да зна због чега.

„Сваки пут кад га гледам, потпуно сам патосиран колико је невероватно предиван", каже Гилијам за ББЦ.

„И даље је много смешан и просто обожавам све у вези с њим", додаје.

Тим Монтија Пајтона први пут се заједнички појавио на телевизији у ББЦ-јевој серији Летећи циркус Монтија Пајтона 1969. године.

Петорица од шесторице чланова, Тери Џонс, Грејем Чепмен, Џон Клиз, Ерик Ајдл и Мајкл Пелин, избрусили су занат у студентским комичарским друштвима на Универзитетима у Оксфорду и Кембриџу.

Шести, Гилијам, преселио се у Велику Британију из Америке и радио им је анимиране сегменте који су повезивали њихове надреалистичке скечеве.

Неки од скечева су 1971. поново снимлали и сакупљали у филм А сада нешто потпуно другачије, али Пајтоновци су желели да сниме потпуно нов целовечерњи филм или макар неки од њих.

„Ни у ком случају није била једногласна одлука да треба да снимимо филм после телевизијске серије", каже Пелин.

„Џон је радио Фалични пансион, Ерик Ратлендску викенд телевизију, али двојица Терија су желели да режирају филм и волели су филмску уметност тако да је то био једини пут напред - да се не праве три серије Пајтоноваца налепљене једна на другу, већ да буде једно право биоскопско искуство.

„Ниједна друга телевизијска серија, колико знам, није се пребацила на филм, али ми смо желели да то покушамо", присећа се Пелин.

Чепмен и Џонс су умрли (или престали да постоје, да позајмимо реплику из једног од њихових највољенијих скечева), а Клиз и Ајдл нису били у могућности да говоре за ББЦ.

Гилијам и Пелин су се са радошћу присетили Светог грала: Пелин смирено и учтиво, а Гилијам церекајући се одувљено.

Пелин напомиње да су он и Џонс снимили серију историјских скечева пре Пајтона, Потпуна и апсолутна историја Британије, а да ће Џонс касније постати цењени историчар за Средњи век.

Међутим, то није био разлог зашто је тим одабрао да изгради први прави дугометражни филм око краља Артура и витезова Округлог стола.

„Морали смо да урадимо нешто што би ангажовало сву шесторицу и Округли сто је био савршени образац, зато што је сваки од нас могао да глуми по једног витеза.

„За легенду о Светом гралу сви су чули, али нико заправо није знао ништа о њему.

„Могли сте да осмислите било какву врсту причу засновану на потрази за Гралом", објашњава Пелин.

Пет најважнијих културолошких промена по избору Мајкла Пелина

Тхе Гоон Схоw (од 1951. до 1960.)

Тхе Гоон Схоw је оставио дубоког трага на мене, а знам да је исто било и са Џоном Клизом и Теријем Џонсом.

За мене су они представљали прелазак са омиљених ствари мојих родитеља на телевизији и радију.

Била је то напросто ризница идеја: пола сата препуних необичних слика, уврнуте буке, фантастичног звука.

„Хеартбреак Хотел", Елвис Присли (1956)

Била је то за мене права културолошка промена, јер за разлику од већине поп песама које сам тада слушао, ова ме је натерала да помислим да је нешто за моју генерацију а не за претходну.

Љубавник леди Четерли, Д.Х. Лоренс (1928, објављена 1960.)

Ово су прилично лични избори, који говоре о мом односу према мојима родитељима.

Кад су набавили примерак Љубавника леди Четерли, почео сам да имам боље мишљење о њима.

Био је то велики помак за мене зато што сам знао да их једнако занима секс као и мене!

Тхе Роцкy Хоррор Схоw, Ричард О'Брајен (1973)

Џон Клиз ме је позвао да гледам наступ уживо у малом позоришту на Кингс Роуду.

Био сам прилично запањен овом духовитом и урнебесном прославом геј света, а није га било много око нас у то време.

Сећам се како сам помислио: Одрастао сам мало видевши ово.

Церемонија отварања Лондонских Олимпијских игара, Дени Бојл (2012)

Није говорила „добра стара Британија" или „царска Британија", нити било шта слично.

Говорила је о нашем начину живота у Британији данас и била је урађена на креативан, инвентиван начин.

Имати читаву секвенцу о Националној здравственој служби, уместо ватромета, помпезних костима, застава и бескрајних маршева - одавало је почаст на начин који никад не бих очекивао.

Није да је Монти Пајтон и Свет грал икада замишљен као обична артуријанска авантура.

Једнако вртоглаво апсурдистички као и скечеви који су прославили име групе, филм је могао да се похвали лажним шведским титловима, Гилијамовом моментално препознатљивом анимацијом, Тројанским зецом, Витезовима који кажу: „Ни!", расправом о томе да ли су ласте довољно снажне да носе кокос и савременим историчарем који се појављује да прокоментарише дешавања пре него што га брутално посече витез у пролазу.

Била је, другим речима, јединствена поставка, због чега је вероватно ББЦ одлучио да не уложи у њу.

Уз помоћ позоришног импресарија Мајкла Вајта, Пајтоновци су на крају обезбедили средства од неких врло необичних извора, као што су Лед Цепелин, Пинк Флојд и разне дискографске куће.

„Имам обичај да кажем људима: 'Лед Цепелин су нам дали 50.000 фунти – и погледајте где су сада", прича Пелин.

„Хвала Богу на рокенролу - то је све што имам да кажем", надовезао се Гилијам, додајући да је добра страна овог неконвенционалног низа мецена, што је тим имао потпуну креативну слободу.

„Кад се данас осврнем на те дане, све што смо радили заједно изгледало ми је одувек као нешто врло искрено.

„Желели смо да себе насмејемо, истовремено говорећи занимљиве ствари, озбиљне ствари и није било никаквих спољних сила. Сами смо доносили одлуке и крај приче, а то је врло ретка ствар. Музичарима то све време полази за руком, али не и великом броју филмаџија", препричава Гилијам.

Лоша страна била је да упркос помоћи славних обожаваоца Пајтоноваца „са мало новца", буџет филма је и даље био мањи од 300.000 фунти, указује Пелин.

Погледајте како је пајтоновско „Министарство смешног ходања” преузело енглеско село

Није било много за раскошни фантастични еп смештен у средњевековну Британију, па је тим одлучио да буде креативан.

Нису могли да приуште да витезови јашу коње, на пример, па краљ Артур (Чепмен) и његови људи каскају унаоколо пешке, док слуге иза њих трупкају половинама кокосових љуски да би производили звуке клопарања коњских копита.

Још једно сналажење у решавању проблема уследило је кад је дозвола тиму да снима на локацији неколико шкотских двораца била повучена у последњи час.

Уместо тога, снимали су код замка Дуна близу Стирлинга, у Шкотској, из различитих углова да би изгледало као да је сваки пут неки други замак.

„Оно што обожавам је да је замак Дун на крају извукао корист из свега тога", каже Пелин.

„Он је данас у средишту неке врсте туристичке индустрије Пајтоноваца и једина продавница сувенира у неком замку спремна да вам прода унапред преполовљене љуске кокоса", додаје.

Упркос ограниченом буџету, један кључни разлог зашто је филм истрајао толике године је што изгледа као аутентични историјски еп, са све атмосферичним снимцима насталим на локацији у Шкотској.

„Излуђивале су нас телевизијске серије зато што су имале прилично лошу сценографију, осветљење - све је било лоше", каже Гилијам.

„Џонсон и ја смо били велики обожаваоци Бројгела као сликара и Пазолинија као режисера.

„Желели смо све те текстуре и ту реалност. Оно што је јединствено у вези са филмом јесте што су неки од филмаџија били озбиљни историчари и прави филмски режисери", објашњава.

Нису, међутим, сви Пајтоновци мислили да је нужно постићи све те бројгеловско-пазолинијевске текстуре.

„Једна од радости филма била је потрага за локацијама, историјским местима и покушајима да их учинимо лепим", каже Гилијам.

„Али је било дана кад бих улазио у свађу са остатком тима, кога није занимало дочаравање времена и труд да све изгледа стварно", присећа се.

Неки чланови групе су „непрестано кукали" што морају да снимају напољу, нарочито кад би им шкотска киша натопила тешке вунене тунике, каже Гилијам.

„Мајку и Терију то није сметало, али остали су мрзели да носе те неудобне костиме. Они су само желели да буду смешни.

„Реако сам им: 'Машите поенту. Да бисте били смешни, прво морате да будете реалистични. Све ово мора да буде аутентично.' Веровао сам да ће хумор бити много, много духовитији ако је укорењен у стварности", објашњава.

На крају је било како су хтели двојица Терија и, као што су Гилијам и Пелин сагласни, Чепменова посвећеност реалности поносног, али зловољног краља Артура представљало је савршен контраст шашавости свега око њега.

„Све у вези с њим било је савршено уверљиво", каже Гилијам.

Једини проблем са овим натуралистичким приступом Средњем веку је што је у главама гледалаца почео да асоцира на Монтија Пајтона, додаје.

То је значило да су други филмови са сличном естетиком: блато, дим, сиво небо, оронули замкови, деловали пајтоновски, колико год аутентични да су се трудили да буду.

Ланселот од Језера (Ланцелот ду Лац) Роберта Бресона имао је премијеру у Великој Британији у августу 1975. присећа се Гилијам.

„Био је смртно озбиљан, а људи су почели да се смеју зато што је био толико озбиљан покушај да се уради права ствар, а није био толико добар као оно што смо ми радили."

Свети грал је оставио озбиљног трага и на саме Пајтоновце.

Успех филма је уверио Гилијама да није само аниматор, већ и режисер, „зато што је тако писало на шпици", и појачао је међународни профил групе, „проширивши нашу контролу над човечанством".

То је навело Пајтоновце да сниме и наставак.

„Владало је уверење, након што смо снимили Свети грал, 'У реду, направили смо овај филм, неку врсту експеримента, али чак и ако успе, сви имамо да радимо наше друге ствари'", каже Пелин.

„Али док смо промовисали филм широм света, проводили смо много времена на аеродромима и идеја која је постала Житије Брајаново рођена је у једним од оних разговора из досаде док смо чекали лет за Даблин или већ негде другде.

„Ерик је смислио наслов, Исус Христ: Жудња за славом, и то нас је усмерило ка библијској причи, а то је значило да смо сви били спремни да посветимо време писању још једног филма – и то је све било на самој ивици. Све је могло само да остане на једном филму и да томе буде крај", присећа се.

Пет најважнијих културолошких промена по избору Терија Гилијама

Протест Розе Паркс (1955)

Каква жена.

Оно што је најинтересантније је да права особа на правом месту може да уради нешто и одједном нормални људи који обично не обраћају пажњу на ствари кажу:

„Зашто ова жена не може да седи у аутобусу као људско биће?"

Те моћне слике уз мало среће успеју да пробуде људе.

„Хеартбреак Хотел", Елвис Присли (1956) и „И Wант то Холд Yоур Ханд" Битлси (1963)

Први пут кад сам чуо „И Wант то Холд Yоур Ханд" била је то огромна промена.

Седео сам у колима на паркингу на универзитету и звук ме је погодио у срце.

Пре тога је то био Елвис, са „Хеартбреак Хотел".

У оба случаја сам био сам, укључио сам радио и свет се променио.

Било је то нешто ново и посебно.

Пилула (1960)

Био сам присутан кад се појавила пилула и одједном је секс подивљао, даме и господо!

Било је дивно и што се повећањем секса, повећавала љубав и тако смо добили Лето љубави.

Савремена политика (2025)

Мислим да тренутно пролазимо кроз највећу културолошку промену коју сам доживео у читавом животу.

Веома је необично гледати колико су брзо сви ти екстремни десничари почели да цветају.

Не само да је Свети грал довео до још два филма Житије Брајаново (1979) и Смисао живота Монтија Пајтона (1983), већ су га Ајдл и Џон Ду През адаптирали у дуговечну бродвејску представу Спемалот, која је освојила награду Тони за најбољи мјузикл 2003. године.

И Пелин и Гилијам имају само речи хвале за представу, а Гилијамова једина замерка је да „није довољно блатњава".

Још невероватније, али многе од реченица из филма ушле су у британски речник, а неки од његових ликова постали су архетипови.

Неуспешни политичари се редовно пореде са Црним витезом, који је чврсто решен да настави да се бори чак и ако су му одсечени сви удови, док се сер Робин „Не толико храбри као сер Ланселот" помиње кад се неко доживи као посебна кукавица.

Ови ликови су толико упечатљиви, сугерише Гилијам, зато што чак и кад је најурнебеснији, хумор Монтија Пајтона говори о „правим људима са правим ставовима", додавши: „Британија све више и више постаје као ликови у Светом гралу!"

Ликови који се највише цитирају Палину су, каже он, Витезови који говоре: „Ни!".

„Изгледа да је Елвис Присли волео да гледа Монти Пајтон и Свети грал пред крај живота.

„Не знам колико је он упијао, али сама помисао на то да Елвис Присли говори 'Ни' ме усрећује у мрачна времена", каже он.

Филм је донео радост многима који су га гледали током мрачних времена.

Пајтоновци нису пошли у мисију проналаска тајне бесмртне комедије, али су некако успели да налете на тај Грал.

„Просто мислим да су Пајтоновци били савршена хемијска равнотежа, нас шесторица", каже Гилијам.

„Сви смо веома различити, али кад ставите ту шесторицу у исту просторију, и кад се у основи они усагласе око онога што раде, то постаје изузетна ствар.

„Не би било исто да је изостао један од нас. Већ је почело да се мења кад је Грејем умро 1989, а кад је Тери Џонс отишао 2020, људи су питали: 'Зар не би било сјајно кад би се Пајтоновци поново окупили?'

„Било би бесмислено поново се окупити! То не би функционисало.

„Била је то магична хемијска равнотежа. Било је то спектакуларно", закључује Гилијам.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]