Насиље над женама у Србији: Кад дом није сигурна кућа

Упозорење: У тексту су детаљи који могу да буду узнемирујући

Оштрим, одсечним и јасним гласом изговара: „Да сам само знао, другачије би се то завршило“.

Уздише, па наставља.

„Тог 24. марта 2022. око девет увече супруга и ја смо их испратили.

„Био је то последњи пут да сам је видео“, каже Мирољуб Милошевић из Крагујевца, града у срцу Шумадије, за ББЦ на српском.

Његову ћерку Милену Милошевић, неколико сати касније, пред зору, убио је њен супруг Владимир Максимовић.

Те 2022. године у Србији је убијено 28 жена, две године касније 18, а 14 од почетка 2025, према подацима Аутономног женског центра (АЖЦ).

Мали број земаља на свету прави разлику између фемицида и убиства.

Светска здравствена организација дефинише фемицид као „убиство жена зато што су жене", а УН као „убиство жена и девојчица повезано са полом".

„Најчешће жртве су жене које живе у дуготрајним насилним односима и то од стране садашњег или бившег партнера.

„У више од 90 одсто случајева починилац је неко ко жртву познаје, а не странац.

„То је један од разлога што оне тешко траже помоћ", каже Хајрија Рамадани, председница Удружења жртава насиља „Хајр" у Београду, за ББЦ на српском.

У Србији је између 2011. и 2024. забележено 424 случаја фемицида, подаци су АЖЦ.

„Дом, који би требало да представља сигурност, и даље је најопасније место за жене које трпе насиље", кажу из ове организације.

Погледајте видео: Фемицид у Србији - десет година у бројкама

Прича прва: Милена

Свака реч коју је Милошевић изговорио док смо причали била је прецизна и јасна, као да покушава да исправи нешто што се више не може исправити.

„Моја Милена је била докторка и како у Србији није могла да нађе посао, запослила се у Немачкој, где је радила три и по године.

„За то време спремали су папире да се он и деца преселе, иако су ћерка и син већ доста времена проводили са њом“, прича.

У ноћи када је требало да се сви заједно преселе у Дрезден, град у Немачкој, он ју је убио на спавању, готово у даху додаје Милошевић.

Каже да су деца била у кући, на спрату, али да ништа нису чула.

„Убица јој је пуцао у главу из непосредне близине, метак је изашао, прошао кроз јастук, душек и заглавио се у поду", цитира налазе истраге.

„Нашли су је да лежи на боку."

Потом је изашао из куће, опалио још један хитац у прозор где му живе родитељи и побегао, тврди Милошевић.

„Његов отац је улетео у кућу и затекао Милену у локви крви како кркља.

„Позвао је хитну помоћ и рекао да дођу због насиља у породици, није ни споменуо да је она погођена“, каже.

Тек када је дошла полиција, звали су хитну са свим информацијама, тврди.

„Шест дана је била у коми пре него што је умрла“, једва изговара.

После пуцњаве, Максимовић је побегао, али се неколико сати касније предао полицији.

„Он је обична кукавица. Какав си ти то човек да убијеш жену на спавању?!“, пита се Миленин отац.

Никада нису приметили да постоји неки проблем, каже Мирољуб, нити се она некоме пожалила.

„Милена и убица су се забављали неке три године, био је код нас у комшилуку.

„Да се она само једном пожалила да нешто није у реду, ја бих био у затвору. Друге деце немам, она ми је била јединица“, каже.

Тек сад, после неколико година, деца спомену да су се мама и тата често ноћу свађали око пресељења, додаје он.

„Питам унука 'је л' тата некад ударио маму', каже он да то никада није видео“, прича несрећни отац и чујем да му се стеже у грлу.

Супруга и за њихове свађе нисмо знали, каже тихо.

За тешко убиство Кривичним закоником Србије предвиђена је казна од 10 година до доживотне робије.

Милошевић наглашава да никад пре није био у суду, а камоли на суђењу.

А онда је добио најстрашнију улогу, у, како каже, разочаравајућем правном поступку.

„Виши суд у Крагујевцу га је осудио на доживотну робију, али је ту казну касније апелација преиначила на 20 година, због, како је суд утврдио, 'олакшавајућих околности'.

„Од пет судија на апелацији, три су биле жене и већином гласова је смањено на 20 година.

„Не морам ништа више да вам кажем“, изговара огорчено.

Адвокати су спремили жалбу на одлуку Апелационог суда, али се „обесио у затворској ћелији“, додаје Милошевић.

Двоје малолетне деце остало је без оба родитеља.

„Деца од почетка знају све и није нам било лако да им кажемо да и њега више нема, ипак им је био отац“, каже.

После три године, Миленини родитељи су добили старатељство над дечаком и девојчицом, који су сада школарци.

Образац од осам корака

Мушкарци који убијају партнерке прате „линију убиства", а њу би могла да прати и полиција, како би их спречила, показује раније истраживање у Великој Британији.

Проучавајући више од 370 убистава, стручњакиња из области криминологије Џејн Монктон Смит открила је образац од осам корака.

Контролисање туђег понашања може да буде главни индикатор нечијег потенцијала да убије партнера, рекла је професорка са Глостешерског универзитета.

Она је открила осам корака карактеристичних код готово сваког убиства:

Прича друга: Софија

У 2024. години регистровано је 27.211 случаја насиља у породици, подаци су АЖЦ.

У 71 одсто жртве су биле жене.

Између насиља у породици и убиства танка је граница.

Софија Вукајловић је преживела.

Није ми било лако да причам са девојком која је скоро 15 година трпела насиље у породици.

Нарочито када сам знала ко је насилник.

Али она је била прилично смирена и верујем да није приметила моју нервозу и потребу да је загрлим.

„Убиј ме, ја не могу више“, рекла је оцу, стављајући тачку на психичко и физичко злостављање.

„Дуго је трајало и негде се гомилало док сам покушавала да нормализујем живот.

„Градите две личности - једну за јавност, другу која трпи“, крупних бадемастих очију, кристално јасно почиње причу за ББЦ на српском.

Први пут када је добила батине од оца имала је 14 и по година.

То је био први пут када је исказала мишљење и нечему се супротставила.

Да тако поступи, управо ју је учио насилник, испричала је.

„Гајите наду да ће то да прође, да је сплет лоших животних околности, али када се заређа и кад више не можете да трпите, помишљате на свашта. Или само пожелите да нестанете.

„Био је насилник, али повремено и најдивнији отац на свету", каже.

Физичко и психичко злостављање, додаје, трпела је и њена мајка током целог брака.

Софија тога није била свесна све до првих батина које је добила.

Онда је отац наставио да, без скривања, злоставља и туче мајку.

„Када сам му рекла да ће следећи пут бити и последњи, давио је мајку јастуком.

„Стално је говорио да зна како да нас бије, а да се то не види.

„Знао је физички да ме злоставља и да после тога немам модрице или неке трагове", каже Софија.

У таквим тренуцима то је било недоказиво, тужно додаје.

„Мама је једном имала сломљено ребро, а да се то није видело", прича.

Каже да када је оца пријавила полицији, то можда и није био најгори пут када је претрпела злостављање.

„Почело је разговором, који је заличио на психичко, а на крају се завршио физичким злостављањем. Онда сам побегла.

„Утрчала сам у стан код другарице боса и у танкој спаваћици", описује тренутак када је решила да изађе из пакла у којем је живела.

Није имала телефон, документа, ни гардеробу.

Док је бежала, нико од пролазника је није питао да ли је добро, присећа се.

„Отац је позвао мајку и рекао шта сам урадила. Претио је да ће се убити или да ће убити мог пса.

„То је био тренутак када је и мама решила да се избори, после 30 година злостављања.

„Заједно са мном придружила се кривичном гоњењу", прича Софија.

А онда следи мукотрпан поступак за сваку жртву насиља.

Моменат када ју је полиција одвела у станицу да поднесе пријаву јесте онај у којем је схватила да систем одбране жртава породичног насиља не постоји, објашњава.

„Почело је давање исказа, а однос инспектора је био такав као да сам ја некога претукла, а не да сам ја претучена и отечена од суза.

„Говорила сам два сата, трудила сам се да не пропустим ниједан детаљ.

„Све док нисам схватила да тражи да понављам исти детаљ много пута како би се утврдила аутентичност исказа", додаје.

У Ургентном центру је више од 10 пута морала да понови да је жртва породичног насиља и да је пребијена, иако је то у документацији писало.

Ништа лакши није био ни судски поступак, на који је чекала пола године.

„Улазим у узак ходник испред суднице, а на клупи седи насилник и његов адвокат.

„У судници читају моје податке, па и адресу становања.

„Насилник и ја седимо два метра једно од другог, а обезбеђења нема", прича, док јој у гласу осећам горчину због система који не штити жртву.

Њена тужба је одбијена због недовољно доказа, али је надлежни центар за социјални рад понудио један термин код психијатра и медијацију (помирење).

„За суд нисам била довољно мртва да би га казнио", каже.

'Зашто нисте пријавиле насилника?'

Нисам изговорила, али као да је осетила да бих да је питам.

„Људи стално питају што нисмо пријавиле, али то је страх за сопствени живот, нарочито када толико пута чујете да ће да вас убије или вас држи целу ноћ да седите на столици и морате да га слушате.

„Насилници су врхунски манипулатори и развију се страхови за које нисте ни свесни да их имате", каже Софија.

Насиље не мора да има везе са неким статусом жене, па ни материјалним, објашњава Хајрија Рамадани, која је и сама била жртва породичног насиља.

„Емотивна манипулација, претња, осећај кривице, страх за децу, урушавање самопоуздања само су неки од разлога што жртве не пријављују насилнике.

„Психолошко насиље је најопаснији облик, јер жртва почиње да верује да нема снаге да оде", каже Рамадани.

Фемицид је последњи чин дуготрајног насиља, додаје.

Како препознати жртву?

Повлачење из друштва, изненадне промене у понашању, анксиозност, нередован контакт са пријатељима и породицом, као и покушаји да се оправдају повреде или видљив стрес, неки су од знакова за узбуну, набрајају у удружењу „Хајр".

„Породица и пријатељи треба да верују жени, да не осуђују и да јој пруже сигурно окружење", каже Рамадани.

Некада, чак и када гласно то изговоре, најближи се праве „мртви".

„Мајка и ја смо врло гласно причале о томе породици, али смо добијале одговоре да нема жене која не трпи насиље и да преувеличавамо.

„Говорили су нам и да он није такав", прича Софија.

Покушавала је о томе да разговара и са пријатељима, али су они правили неку врсту дистанце, а кад немате неког иза себе, мислите да је то ваша ствар, додаје.

„Разумем жене које никад не скупе храброст да изађу из тога. Потребна су вам леђа или нечија рука да вас извуче из те рупе.

„Издаја је оно што ми је најтеже пало са оцем, теже и од психичког и од физичког злостављања", каже Софија.

Ако трпите насиље или знате неког ко га трпи, позовите:

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]