„Черчилово тајно оружје“ у борби против нациста

Аристократкиња, снаја Винстона Черчила и његова сарадница од поверења Памела Хариман сматра се „највећом куртизаном њеног времена“.

Деценијама после њене смрти, спомен њеног имена изазива полемику – да ли је била промоћурна моћна играчица или „бестидна“ и „одбојна“?

Могли бисте да је назовете једним од њених шест имена: Памела Берил Дигби Черчил Хејвуд Хариман – британска аристократкиња која је завршила као моћна играчица у Вашингтону и америчка амбасадорка у Француској, оставивши траг у животима многих значајних људи у политици и култури 20. века.

Кад је имала само 20 година, њен свекар Винстон Черчил ју је користио као „његово најспремније и најпосвећеније тајно оружје“ (како пише у њеној новој биографији), а током Другог светског рата, дружила се са важним Американцима и заводила их, придобијајући их за британску борбу против нациста.

Њен утицај се касније још више проширио, када је долазила у додир са јавним личностима као што су Кенедијеви, Бил Клинтон, Нелсон Мандела и Труман Капоти – који ју је на крају сатиризовао у прози, заједно са другим женама из високог друштва које је назвао „лабудицама“.

Прошло је више од 27 година откако је Памела Хариман доживела фатални излив крви у мозак док је пливала у базену париског хотела Риц.

Она и даље изазива подељена мишљења, што се види по разноврсним реакцијама на нову биографију Соње Пурнел Скривена рука: Фантастични живот моћи, завођења и интрига Памеле Харриман.

За неке је књига посвета утицајном животу, проживљеном врло одважно, промишљено и амбициозно у Великој Британији, по другим земљама Европе и у САД.

Други сматрају да је дело незаслужено похвално према жени која је користила секс да би напредовала у животу и чији је политички утицај, кажу они, преувеличан.

Ћерка је осиромашеног барона, Рођена 1920. године, и одгојена да се „добро уда“.

Памела није успела да пронађе мужа током њене прве лондонске „сезоне“ 1938. године.

Ненси Митфорд, најоштријег језика међу свим славним сестрама Митфорд, описала је тинејџерку Пам као „црвенокосог скакутавог малог створа“.

Године 1929, Рандолф Черчил, син јединац славног британског премијера Винстона, позвао ју је на састанак.

Уверен да ће погинути у управо објављеном рату, Рандолф је жарко желео да добије сина.

За вечером са Памелом, брзо је прешао на ствар.

„Није је волео… али је изгледала довољно здраво да му роди дете", пише Пурнел.

Памела, жељна да побегне од смртно досадног живота са њеним родитељима у забитима Дорсета, прихватила је погодбу.

Ово коцкање се исплатило Памели, мада није имала среће у браку.

Рандолф, пијанац и кавгаџија, понашао се према њој са презиром, пре него што је родила бебу Винстона, али и после тога.

Али чим је њен свекар постао премијер у мају 1940. године, Памела се нашла у просторији у којој су се доносила најважније одлуке.

„Нико никада није имао прилику да види политику изнутра онако као ја“, изјавила је касније.

Велика Британија се у то време борила сама против нацистичке ратне машинерије, а Черчилу је преко била потребна помоћ са друге стране Атлантика, која никако није пристизала.

После пада Париза, анкете су показале да је америчко гласачко тело било још мање спремно него пре да се придружи савезничкој борби.

Памела је била свесна колики су улози у игри.

„Ако и када Американци уђу у рат, онда ће рат постати безбедан. Док год они не учествују у рату, он је неизвестан“, присетила се касније.

Черчил је обожавао веселу снају росног тена.

Успео је да издејствује да упечатљиви портрет Памеле са њеним новорођеним сином (који је направио Сесил Битон, омиљени фотограф краљевске породице) заврши на насловној страни Лајфа, тада најтиражнијег америчког часописа.

Средио је и да његов савезник лорд Бивербрук финансира нову гардеробу за њу.

Улагивала се Харију Хопкинсу, првом изасланику ког је Рузвелт послао у Велику Британију.

Хопкинс је за Памелу рекао да је „изврсна“.

Кад је имућни Аверел Хариман стигао у Лондон у марту 1941. године да би водио програм помоћи, сламку спаса која је Черчилу била очајнички потребна, Памела је уложила труд да се упозна с њим.

Када се Памела, тада је имала 21 годину, упустила у аферу са ожењеним Хариманом (49), премијер би, жељан да зна шта Хариман говори и ради, добијао извештаје од Памеле током касновечерњих картарошких партија у четири руке.

У приказу Скривене руке за Тајмс, Роџер Луис је одбацио идеју да је Памела преносила њеном свекру виталне обавештајне податке и описује је као „плаћеницу опседнуту сексом“.

„Памела је била од огромне користи за Черчила имајући у виду важност информација у ратно време. Мислити другачије значи непознавати историју и то мирише на мизогонију", каже за ББЦ Френк Костиљола, професор историје на Универзитету у Конектикату и аутор књиге Рузвелтова изгубљена савезништва: Како је лична политика помогла да избије Хладни рат.

Пурнел не оспорава сексуалне авантуре Хариман, присетивши се у Скривеној руци како је постала позната као „најпознатија куртизана њеног времена“.

Новинар Харисон Солзбери славно се присетио како је током Другог светског рата у Лондону, „секс се осећао у ваздуху попут магле“.

Дакле, у том смислу, није било неуобичајено што је Памела завршавала у кревету са другим партнерима, мада се можда истицала по учесталости са којом се то дешавало.

У (делимични) списак њених љубавника спадају Едвард Р. Мароу, емитер ЦБС-а („Ово је Лондон“), генерал-мајор Фред Андерсон, командант америчких бомбардерских снага, пуковник Џок Витни, обавештајац у ОСС-у, и Мароуов шеф у ЦБС-у Бил Пејли, припадник штаба генерала Двајта Д. Ајзенхауера.

Какве информације је Памела прослеђивала Черчилу или шта је он тражио да она говори моћним Американцима са којима је била присна остаје непознаница.

„Њена шапутања на јастуку стизала су до ушију лидера и утицала на политику високог ранга са обе стране Атлантика", пише Пурнел.

У његовом приказу, Луис то назива „хиперболом“, мада је индикативно да је, кад је Рандолф Черчил на крају сазнао за прељубу његове жене са Хариманом, прекорио родитеље због њиховог саучесништва у томе.

Амерички сан

Разведена после рата, Памела се преселила у Париз и постала део космополитског круга, улазећи у афере са мноштвом богатих мушкараца, међу којима су и принц Али Кан, Ђани Ањели и Ели де Ротшилд.

Ови љубавници су финансирали њен луксузни стил живота, али јој ниједан од њих није ставио прстен на руку.

Приближавајући се четрдесетој, убедила је Лиланда Хејворда, успешног бродвејског и холивудског продуцента да остави гламурозну супругу Ненси, која је носила надимак „Слим“ и уда се за њу.

И Памела Хејворд, како је тада била позната и леди Слим Кит, сада удата за британског банкара и аристократу Кенета Кита, припадале су „међународном јату лабудова“ које је први описао писац Труман Капоти у октобру 1959. године у броју часописа Харперс базар.

Лоренс Лимер, аутор књиге „Капотијеве жене: Истинита прича о љубави, издаји и лабудовој песми једне ере", на основу које је снимљена серија ФX ТВ-а „Завада: Капоти против лабудица", назива Памелу „црним лабудом“, делом зато што се на њу у њеним властитим круговима гледало са подозрењем.

„Он је знао да она уме да буде бестидна и уме да преотме и задржи мушкарца“, рекао је Лимер за ББЦ.

„Али је и била занимљива, шармантна и, испоставило се, сјајна супруга", додао је.

Хејвордова каријера и здравље доживели су драматичан пад у деценији након што се оженио са Памелом, али му је она остала верна.

Чак и Брук Хејворд, Памелина поћерка, која је у њеним бестселер мемоарима „Хејвајер" оптужила Памелу да је збрисала са породичним накитом (поред других преступа), признаје ово.

„Памела је имала сјајан дар: разумела је мушкарце које је волела.

„Ту је она почињала и завршавала се и то је једини живот који је имала“, написала је Хејворд.

После Лиландове смрти, у пролеће 1971. године, Памелина комшиница новинарка Лели Вејмут видела је да је ова „несрећна“.

Кетрин Грејем, њена мајка и издавачица Вашингтон поста, организовала је журку, а Вејмут је инсистирала да Памела пође уместо ње.

Ту се Памела поново срела са Аверелом Хариманом.

Он је остао удовац годину дана раније и двоје бивших љубавника је брзо оживело стару везу, венчавши се неколико месеци касније.

„Постало је део вашингтонског предања да је Памела радила на томе да добије позивницу као намештаљку да се поново сретне са Аверелом.

„Али, као што је то чест случај, гласине о Памели биле су довољно голицаве да многима не буде битно да ли су истините", пише Пурнел.

Нова госпођа Хариман доживела је неку врсту понижења кад се појавила Капотијева кратка прича „Ла Цôте Басqуе 1965" у часопису Есквајер 1975. године.

У средишту заплета је била бездушна лејди Ина Кулберт, лик састављен од неколико живих људи чији су елементи подсећали на Хариман.

Током последње две деценије живота, Памела је постала моћна играчица у Вашингтону.

Уз помоћ Хариманових милиона, почела је да финансира и подржава кандидате Демократске странке након што је републиканац Роналд Реган однео убедљиву победу на председничким изборима 1980. године.

Међу њеним фаворитима била су двојица будућих председника, Џозеф Бајден, тада сенатор из Делавера, и Бил Клинтон, тада гувернер из Арканзаса.

Овај грандиозни трећи чин кулминирао је кад ју је захвални Клинтон поставио за амбасадорку у Француској.

Иако је била верна и брижна супруга остарелог Харимана, Бен Бредли, дугогодишњи уредник Вашингтон поста, и даље је етикетирао Памелу као неког чија је политика била „међу њеним ногама“, пише Пурнел у књизи.

Томас Мелон, писац историјских романа и есејиста, у приказу Скривене руке за Вашингтон пост, написао је да се књига „није ухватила у коштац са мртвилом у једном тако очигледно живахном субјекту, чија је бескрупулозна и механичка природа још увек чини, чак и са овом временском дистанцом, више одбојном него фасцинантном.“

Пурнел за ББЦ каже да је понекад непријатељски пријем њене књиге значио да је искусила „минијатурни делић онога кроз шта је пролазила Памела“.

Пошто је прочитала све Памелине списе и писма, који се сада чувају у Конгресној библиотеци, Соњи Пурнел је почео све више и више да се допада субјект њене књиге.

Можда је Памелин живот нека врста Роршаховог теста: како се односите према трајној примени двоструких аршина?

„То и даље важи: ако спавате са много људи а жена сте, ви сте 'дроља', али ако сте мушкарац, онда сте 'пастув'", указује Лимер.

И према којим критеријумима смете да судите о жени из једног сасвим другог доба?

Памелу је очигледно привлачила моћ од најранијих дана и уз сопствено скромно образовање, имала је врло мало прилика да дође до ње сама.

Памелина оцена саме себе врло је индикативна.

„Практично, ја сам девојка из позадине. Одувек сам то говорила и веровала у то.

„Волим да погурам и подстичем друге људе, не желим лично да се истичем у први план

„Била сам врло срећна што сам била супруга двојице мужева које сам волела", рекла је Мајклу Гросу из часописа Њујорк 1992. године, што се касније цитирало и у Њујорк тајмсу.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]