Трамп позива на устанак у Ирану, занемарујући лекцију из Ирака 1991: ББЦ уредник

Знам шта може да се деси кад амерички председник позове на устанак, а потом се не учествује у њему кад овај избије.

То је зато што сам ово већ видео раније.

Петнаестог фебруара 1991. године, да будем прецизнији, председник Џорџ Буш старији одржао је говор због кога је вероватно жалио до краја живота.

Било је то у фабрици у Масачусетсу, где су направљени пресретачи ракета Патриот, који су доживели премијеру као најнапредније оружје тог првог Заливског рата.

Ракете Патриот, које обарају долазеће пројектиле, и даље играју кључну улогу у Украјини, баш као и у актуелном рату са Ираном.

У време кад је Буш посетио фабрику Патриота, у току је била Пустињска олуја, масивна војна операција за протеривање ирачких трупа из Кувајта.

Заједничке ваздухопловне снаге Америке, Велике Британије и њихових савезника тукли су по њима –- баш као и по ирачким градовима.

Десетине хиљада припадника савезничких трупа биле су нагомилане на границама Ирака и Кувајта припремљене за копнени рат, који је још увек био удаљен девет дана.

У том тренутку сам био у Багдаду, потпуно заокупљен извештавањем о рату.

Неколико дана раније, Американци су убили више од 400 цивила у ваздушном нападу на склониште у предграђу Амириџа.

Американци и Британци су тврдили, нетачно, да је то био командни центар, али ја сам видео тела, скоро сва деце, жена и старијих, и видео сам склониште из ког је још куљао дим, тако да сам знао да то није истина.

Ономад нисам запазио Бушов говор.

Али 35 година касније, помислим сваки пут на њега кад год чујем Доналда Трампа и Бенјамина Нетанјахуа како поручују народу Ирана да им се нуди генерацијска прилика да сруше Исламску Републику, а да им успут не нуде никакву директну војну подршку.

Буш је био у фабрици Патриота да би похвалио раднике који праве оно што се доживљавало као чудотворно оружје.

У неколико брзих пасуса, рекао је да ирачки владар мора да се повинује резолуцијама Уједињених нација и напусти Кувајт.

За разлику од актуелног рата са Ираном, први Заливски рат је имао правну потпору Савета безбедности УН-а.

Буш је потом изговорио неколико реченица које су имале огромне последице.

„Постоји још један начин да се крвопролиће прекине... а то је да ирачка војска и ирачки народ преузму ствари у властите руке и присиле Садама Хусеина, диктатора, да се сам повуче...“

Радници су скандирали и аплаудирали, а председник се вратио сакупљању подршке Американаца који су се нашли у првом великом рату од катастрофе у Вијетнаму.

Али неки Ирачани су га схватили озбиљно.

Пошто је ирачка војска протерана из Кувајта, по склопљеном примирју, Хусеин је остао на власти.

Ирачки шиити на југу и Курди на северу земље отпочели су оружану побуну против његовог режима.

Американци, Британци и друге земље које су чиниле коалицију гледали су шта се дешава и нису интервенисали.

Ирачки режим је био гадно уздрман ратом, али му је дозвољено да задржи хеликоптере и повео је контраофанзиву у којој су убијене хиљаде Курда и припадника ирачких шиита који су веровали да њихове побуне имају благослов америчког председника.

Али направили су грешку претпоставивши да ће он интервенисати како би се постарао да тај устанак успе.

У том тренутку сам се већ налазио у леденим, снежним планинама на курдском северу.

Десетине хиљада Курда је побегло тамо - са језивим причама о терору Хусеинових људи.

Свако јутро бих виђао очеве како доносе доле тела сопствене деце, мале замотуљке умотане у ћебад, која су умрла на планинским обронцима током ноћи од хладноће или дизентерије.

Американци, Британци, Французи и други на крају су били довољно посрамљени да изведу велику хуманитарну операцију како би спасли Курде.

На југу, шиити нису били те среће.

Последице тог првог Заливског рата су се осећале годинама.

Обећање о ваздушним патролама како би се наметнула зона без прелетања, сталне америчке базе и у Саудијској Арабији млади Осама Бин Ладен, бесан што су стране трупе нарушиле земљу најславнијих исламских храмова, утицале су на формирање организације која ће постати Ал Каида.

Сваки претходни Заливски рат посејао је семе следећег.

Председник Џорџ Буш млађи је 2003. године свргао с власти Хусеина, завршивши оно што је веровао да је недовршени посао његовог оца.

Иран је био велики добитник тог рата.

Американци су уклонили његовог љутог непријатеља, Садама Хусеина.

Циљ овог трећег Заливског рата је да поништи успон Исламске Републике у регионалну силу који се убрзао после 2003. године.

Намера овог бомбардовања је да разбије његове војне и нуклеарне амбиције, које Израел поготово сматра претњом по његово постојање.

Трампова одлука да пође у рат, први заједнички са Израелом, није популарна у Америци, показују најновије анкете, и забрињава савезнике САД, уз изузетак наравно, Израела.

Али шта ако скептици нису у праву?

Можда су аналитичари и коментатори дозволили да њихова гадљивост према Трампу утиче на њихово расуђивање.

Можда није важно то што он вређа савезнике чији су се војници борили и гинули уз Американце у другим блискоисточним ратовима, и што понекад не говори истину.

Тврдио је да је можда Иран испалио 'томахавк' у нападу на школу у Ирану у којој је погинуло више од 165 људи, међу којима је било много ученица.

Иран не поседује 'томахавке'.

Све су то, тврде Трамп и његове присталице, лажне вести.

Погледајте видео: Америчка ракета погодила војну базу у близини школе у Ирану

Они тврде да ће се привремени раст цене горива исплатити, ако овај рат спречи Иран да дође до нуклеарног оружја и балистичких ракета дугог домета које ће угрозити не само заливске државе и Израел, већ и Европу, па чак и Америку.

Амерички министар одбране Пит Хегсет - преименован у министра рата - критиковао је европске скрупуле о употреби силе без дозволе УН-а или убедљивог доказа о самоодбрани.

Хегсет се устремио на „бројне наше традиционалне савезнике који негодују док врте бисерне огрлице, оклевајући и измотавајући се због употребе силе.“

Али већ је очигледно да окончање овог рата неће бити једноставно, а његове последице су у најбољем случају неизвесне, а у најгорем опасне.

Израел има властиту агенду.

Нетанјаху савршено јасно зна шта жели.

Он верује да може да оствари животни сан - уништење Исламске Републике Иран.

У говору другог дана рата, он је рекао да уз 'помоћ' Сједињених Америчких Држава Израел сада може да уради „оно за чим сам жудео четрдесет година: немилосрдно угуши терористички режим. То сам обећао, а то ћемо и урадити.“

Као и Трамп, и он је позвао на народни устанак у Ирану.

Израел као да није брига то што би Иран могао да потоне у насилни хаос.

То би чак по њега могао да буде добар исход.

Америка, Израел и њихови следбеници верују да ће уклањање иранског режима учинити свет безбеднијим местом.

И могли би да буду у праву.

Ради се о поквареном, насилном режиму који је у јануару поубијао хиљаде иранских суграђана на улицама зато што су марширали против репресије, корупције и економске кризе.

Обогатио је уранијум до нивоа који би могао бити претворен у нуклеарну бомбу.

Али они греше ако последице рата буду иоле близу нивоа катастрофе започете инвазијом на Ирак 2003. године.

Свргавање Хусеина, ирачког диктатора, без практичног плана за његову смену довело је до стотине хиљада смрти у годинама верског насиља и убијања, грађанског рата и вакуума моћи који су изродили џихадистичке екстремисте на путу до оснивања Исламске државе, а чији ће наследници тражити начин да искористе нову кризу.

Нетанјаху је до сада много пута разматрао рат са Ираном, али је сваки пут увидео да би Израелу била потребна помоћ америчког председника спремног да такође уђе у рат.

А коначно га је и добио - у виду Трампа.

Претходни председници - међу којима је био и Бил Клинтон, први са којим је Нетанјаху имао посла као премијер пре 30 година - нису желели то да раде.

Задовољили су се зауздавањем и одвраћањем Ирана, држећи га у резерви ако стварно буде покушао да набави нуклеарно оружје.

И у великој мери нису ништа предузимали управо због онога што се дешава сада; иранског одговора америчкој сили, проширивања рата, изазивања огромне економске штете и саботирања пажљиво склопљених савезништава између Америке и Заливских земаља, које су покушале да спрече избијање рата.

Сада их је Иран претворио у мете.

И док Кина чека у прикрајку, они би могли да преиспитају вредност савезништава са Америком и помирења са Израелом, нарочито ако Трамп прогласи победу и остави Саудијску Арабију и друге да почисте за њим.

Трамп, који је обећао Американцима да више неће бити вечних ратова, могао би на крају да задржи снаге на Блиском истоку, које би радије волео да ослободи тако да могу да парирају Кини.

За Израелце је све то много једноставније.

Они виде најбољу прилику коју су икада имали да реорганизују Блиски исток и ојачају властити положај као неприкосновеног војног хегемона.

Они желе да униште либанског савезника Ирана, Хезболах, једном за свагда, што су упорно покушавали и у чему нису успевали још од 1990-их.

И док је пажња света усмерена на Иран, Израел такође предузима кораке ка практичној анексији окупиране Западне обале.

Трамп би могао да научи да је отпочињање ратова много лакше него њихово окончавање.

Тешко је знати када стати ако не знате тачно куда идете.

Још је теже то учинити кад изгледа да су САД, најмоћнија земља на свету, ушле у рат без кохерентне политичке стратегије, под председником који, према свим доказима, смишља наредне кораке у ходу.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk