Пет разлога зашто и даље волимо „Отписане"

Јун 1941.

Два брата, млађи Чиби и старији Тихи, ходају улицом окупираног Београда носећи вреће и платнени кофер са стварима.

Тишину прекида изненадна пуцњава која тера браћу и групу људи пред њима у бег до оближњег дворишта.

Непознати младић у пролећној јакни и карираној кошуљи са пиштољем у руци, под рафалном паљбом, бежи од немачке патроле.

Меци лете на све стране, а он, окренут леђима, пролази поред капије на којој пише чувај се пса, пуцајући.

Млади илегалац је овог пута прецизан – нациста пада на месту мртав пред капијом на очиглед присутних.

„Шта је ово?", уплашено пита Чиби, док Тихи забринуто гледа у војника, а затим уз улицу.

„Почело је, сине", одговара деда поред.

Тако почињу и легендарни „Отписани", једна од најпопуларнијих југословенских серија, редитеља Александра Ђорђевића, чија је прва епизода емитована пре тачно пола века, 22. децембра 1974.

„Имала је велику подршку државе, али не у смислу идеолошке доктрине.

„Била је то слободарска ствар, као што су сви добри вестерни или кримићи, жанровски уређене ствари где побеђује добро", говори глумац Војислав Воја Брајовић, који тумачи лик Тихог у серији, за ББЦ на српском.

Серија, која је квалитетом и продукцијом вероватно парирала многим страним остварењима тог периода, одвија се у окупираном Београду током Другог светског рата и прати новоформирану групу младих илегалаца, чланова Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

Чине је Тихи (Воја Брајовић), Прле (Драган Николић), Паја Бакшиш (Предраг Мики Манојловић), Зрики (Чедомир Петровић) и Миле (Владан Холец).

Они ће се у наредних 13 епизода, разним акцијама и смицалицама, борити за слободу против немачког окупатора и домаћих колаборационистичких снага, губећи на том путу другове и властите животе.

Више десетина пута је репризирана, а 1978. је добила и наставак - Повратак отписаних, такође емитован на Телевизији Београд, данашњој Радио-телевизији Србије.

Обе сезоне имају филмске верзије и ове године су дигитално обновљене.

Отписани – другачији крај, хонорари и „слободна младост"

Снимање серије је почело средином 1973.

Редитељ Александар Ђорђевић је „трагао за младим људима који ће носити серију".

Међу њима је био и 24-годишњи Воја Брајовић коме је режисер указао поверење доделивши му једну од главних улога.

„Није тражио пиона кога ће вући за руку, лево десно, напротив.

„Давао ми је пуну слободу у игрању, то је велика привилегија била", каже прослављени глумац, који је тумачио Тихог.

Серија се испрва звала „Петорица отписаних" и у првој верзији сценарија сви протагонисти гину, осим Чибија, млађег Тихијевог брата.

„Водиле су се велике дискусије и увидели су да би то била песимистична порука, да борци за слободу нестају, и онда су у последњем тренутку решили да оставе бар двојицу, тројицу", тврди Брајовић.

А хонорари су били такви да су „све паре потрошили још за време снимања".

„Директор серије ми даје уговор да потпишем који је био више него скроман, а ја кажем: 'Зашто тако мали хонорар када је одређено много више за снимање?'

„Он ми одговара: 'Слушај момак, ако хоћеш да потпишеш, ако нећеш има ко оће'", присећа се Брајовић.

Био је то државни пројекат у коме је „продукцији дата пуна подршка и огромна могућност", додаје.

„То су била времена где се назирала нека светлија, демократска будућност, када смо имали осећај да радимо нешто што подстиче младе људе за том жељом за слободом", говори Брајовић.

„Они су били једна слободна младост, као што се данас рађа слободна младост у Србији", додаје глумац, осврћући се на тренутне студентске блокаде и протесте у више градова у земљи.

Каже да млади данас, који ће водити државу кроз неколико деценија, „држе велику пажњу на то да се заиста мора створити једно право демократско друштвено уређење и слобода за све неистомишљенике".

„То је нешто што је било присутно у свима нама и док смо се дружили тих више од три године колико смо радили обе серије", сматра Брајовић.

Повратак отписаних - „Вози балансеро" и падање од смеха на снимању наставка

Прва епизода Повратка отписаних, која је за разлику од првог дела била у боји, емитована је 1. јануара 1978.

После неколико година проведених „по шумама и горама", партизани Прле и Тихи враћају се са старим радио-оператером Јоцом у окупирани Београд, где их дочекује Чиби, са новим надимком – Мрки и Марија (Злата Петковић) комунистичка обавештајка која ради у специјалној полицији и у чијем стану ће живети.

Запажене епизодне улоге у наставку су остварили, између осталих, Драгомир Бојанић Гидра као агент специјалне полиције Микула, Аљоша Вучковић као четнички мајор Гашпар и Ненад Ненадовић који је играо дечака Мољца у једној од његових првих улога, али и стари непријатељ Кригер, злогласни мајор Гестапоа из првог дела кога тумачи Стево Жигон.

Наставак је обележио јединствени хумор проткан бројним репликама и изразима које и дан данас многи љубитељи серије памте и изговарају.

Брајовић каже да су за то најзаслужнији глумци Павле Вуисић и Драган Николић, као и „харзиматичан и поштован" редитељ Александар Ђорђевић.

„И у сценарију, и на сету, увек смо имали неке догодовштине од којих би се зацењивали од смеха и пред сам кадар који смо снимали", присећа се Брајовић.

Драган Николић је био нешто старији од осталих „илегалаца", али духом једнако млад.

„Гага је био такав човек, пожељан у свакој екипи јер је уносио ведру атмосферу и сви су једва чекали да се снима када је он био присутан", додаје његов колега.

У томе није заостајао ни Павле Вуисић „смишљајући разне речи од којих су падали од смеха" и „импровизујући на радост свих".

Међу њима је био и „балансеро", надимак који је у првој епизоди наставка наденуо Прлету, пошто се похвалио како зна да вози немачки мотоцикл са приколицом и да је био „главни балансер на тркама око Калемегдана" пре рата.

„Паја је био невиђени уметник који нам је уливао тај однос према уметности којом се бавимо, да када играте нешто, без обзира какави су ликови, однос и ситуација, да вам се мора веровати", каже Брајовић.

Сценарио - Фикција инспирисана историјским догађајима

Сценарио су писали Синиша Павић и Драган Марковић, партизански борац, илегалац и аутор књиге „Забрањени живот" која се сматра једном од главних инспирација за Отписане.

„Серија и не настоји да буде тачна интерпретација историје тих догађаја, штавише, на почетку сваке епизоде нас информишу да је садржај серије плод фикције њених аутора", говорио је раније историчар Раде Ристановић за ББЦ на српском.

Важно је истаћи ову чињеницу због става који провејава код шире публике како је радња серије „предимензионирана и историја лажно приказивана", додаје виши научни сарадник Института за савремену историју.

„А у ствари, њени аутори нису ни имали намеру да буду историчари него су имали сопствену уметничку слободу".

Више епизода је инспирисано стварним дешавањима, па је тако већ у првој приказано спасавање партизанке са бебом из једне београдске болнице.

Ради се о историјском догађају, готово до танчина пренетом у серији, када је из Опште државне болнице у Београду, јануара 1942, избављена трудна комунистичка курирка Иванка Муачевић Николиш.

Поред „Болнице", историјски догађаји су инспирисали и епизоде „Издајник", „Гаража" и „Штампарија", као и „Мост" из Повратак отписаних.

У потоњој, Стари савски мост спасава Захарије Јовановић, ког глуми Никола Милић, пресецањем жице детонатора.

У реалности, у његовом спасавању је наводно учествовао београдски учитељ Миладин Зарић који је живео у оближњој Карађорђевој улици, чији мурал данас краси један од стубова моста.

Тренутне градске власти су најавиле рушење Старог савског моста за почетак новембра 2024, што је довело до бројних блокада и протеста који још трају.

Утицај – од видео игре, преко стрипова, до навијачке кореографије

Отписани су за пола века зашли у различите поре друштва, поп културе, супкултуре и уметности.

Мотиви и реплике серије штампају се на мајицама, у оквиру „Ратне серије" новосадског Пан стрипа објављено је 14 бројева „Отписаних", а постојао је и албум са самолепљивим сличицама „Повратак отписаних".

Београдски репер Гоша с раскршћа насловио је једну његову ствар „Тихи и Прле", док се непоновљиви двојац нашао и у строфи песме „Грилл 13" новосадског панк састава Атеист реп.

Јунаци Повратка отписаних указали су се на кореографији навијача Партизана на утакмици против немачког Аугзбурга децембра 2015, а и народни певач Ненад Јовановић им је посветио песму.

И ту није крај – Повратак отписаних је 2021. заживео и у форми видео игре, која, нажалост, никада није објављена.

Аутор ове ретро „аркадне, пикселизоване пуцачине" је Дино Брничанин из Новог Пазара који је претходно, у склопу факултетског пројекта, дизајнирао игру „Срећни људи" инспирисану култном серијом.

На идеју је дошао случајно, када му је насумично на Јутјубу засвирала уводна шпица из Отписаних за коју је помислио да би добро послужила као „позадинска музика".

„Када сам је објавио на Instagramу, свидело се многим колегама и професорима са факулетета, и огроман број људи је позитивно реаговао", говори Брничанин за ББЦ на српском.

Не крије да му је „највећи визуелни узор за игру" била јапанска пуцачина из деведесетих – Метал Слуг, што се види и кроз анимацију.

Радња игре одговара првој епизоди Повратака отписаних, док су понуђени карактери уједно и главни јунаци серије – Тихи, Прле и Јоца.

Ипак, све је остало на уводном трејлеру и пар анимација.

„Један од најзанимљивијих коментара које сам добио, био је да ће ми највећа грешка у животу бити, ако не направим игрицу од овога.

„Стварно бих волео да се некад деси, али видећемо", закључује 24-годишњи дизајенер и љубитељ домаће кинематографије.

Музичка тема - Легендарна песма неуобичајена за партизански филм

Звуци легендарне фанк-џез теме из Отписаних и данас одзвањању на протестима, журкама, свадбама и другим весељима широм Србије и региона.

Главни кривац је композитор Миливоје Мића Марковић који је музику за серију написао на молбу редитеља Александра Ђорђевића на почетку снимања серије.

Требало је написати „модерну музику у координатама теме из (америчког) филма Шафт", па је посетио Воју Брајовића и Драгана Николића на снимању.

„Рекли си ми да снимају динамичну серију и на основу тога осмислио сам чувену бас деоницу која је давала ритам играма клинаца широм Југославије", говорио је Марковић.

Музика је снимљена на ручно прављеној миксети и имала је керамичке цеви, па зато и данас грми када се серија емитује на телевизији, додао је.

Ана Ђорђевић, предавачица на Универзитету у Корку (Ирска) на предмету музика и филм, каже да такве теме нису биле уобичајене за партизанске филмове и да је баш зато песма „постала легендарна".

„За дуговечност музике је заслужна првенствено популарност серије и њених ликова.

„Вишеструко је репризирана, те је и музика доста била присутна, а како је тема врло упечатљива, тако је постала препознатљива и популарна", говори музиколошкиња за ББЦ на српском.

Музика Отписаних је, каже, „другачија јер и Миливоје Марковић није био конвенцијалан филмски композитор", већ је „донео другачији и нови звук" са студија џеза у Грацу.

А и сама серија је „била и остала јако популарна баш због тога што су другачији од остатка партизанског филмског наратива".

„Временом су постали симбол побуне, борбе малог човека против окупације сваке врсте, али истрајне борбе која води у победу, што је универзална вредност која прелази временске и идеолошке границе", закључује Ђорђевић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]