Док Блиски исток гори, шта треба да се деси да би се окончао сукоб

Пре годину дана, призори су били неиздрживи.

Док се Израел још опорављао од најгорег терористичког напада у његовој историји, а Газа се већ нашла на удару страшног бомбардовања, све је деловало као велика прекретница.

Сукоб Израела и палестинских екстремиста, углавном годинама одсутан са наших екрана, сада је експлодирао.

Затекао је скоро свакога неспремног.

Амерички саветник за националну безбедност Џејк Саливан недељу дана пре напада дао је ову изјаву: „Блиски исток је мирнији данас него што је био у последње две деценије."

Годину дана касније, регион је у пламену.

Више од 41.000 Палестинаца је мртво. Расељено је два милиона становника Газе. На окупираној Западној обали је убијено још 600 Палестинаца.

У Либану је расељено милион људи, а више од 2.000 их је мртво.

Оног првог дана је погинуло више од 1.200 Израелаца.

Од тада је Израел изгубио још 350 војника у Гази.

Две стотине хиљада Израелаца присиљено је да напусти домове близу Газе и дуж нестабилне северне границе са Либаном.

Око 50 војника и цивила погинуло је од Хезболахових ракета.

Широм Блиског истока, други су се укључили у борбу.

Упорни напори САД-а да спрече ескалацију кризе, у које су спадале посете председника, небројене дипломатске мисије и размештање бескрајних војних ресурса, нису уродили плодом.

Ракете се испаљују на даљину из Ирака и Јемена.

Крвни непријатељи Израел и Иран такође су разменили ударце, а скоро сигурно ће их бити још.

Вашингтон је ретко деловао мање утицајно него сад.

Како се сукоб ширио и метастазирао, његови корени су нестајали са видика, као што сцена саобраћајне несреће нестаје у ретровизору огромног камиона који јури ка још већим катастрофама.

Животи становника Газе, пре и после 7. октобра, готово да су заборављени док медији без даха ишчекују „тотални рат" на Блиском истоку.

Неки Израелци чији су се животи окренули наглавачке тог страшног дана осећају се једнако запостављено.

„Гурнути смо у запећак", рекао је Јехуда Коен, отац таоца Нимрода Коена, за израелски Кан њуз прошле недеље.

Коен је изјавио како сматра Нетанјахуа одговорним за „бесмислени рат који је навукао све могуће непријатеље на нас".

„Он чини све што може, и то са великим успехом, да претвори 7. октобар у миноран догађај", каже он.

Не деле сви Израелци Коеново особено виђење ствари.

Многи сада доживљавају напад Хамаса од пре годину дана као уводну баражну ватру израелских непријатеља са намером да униште јеврејску државу.

Чињеница да је Израел узвратио - са експлодирајућим пејџерима, циљаним атентатима, бомбардерским нападима дугог домета и оном врстом обавештајних операција којима се земља одавно поноси - повратила је део самопоуздања које је земља изгубила пре годину дана.

„Не постоји место на Блиском истоку које Израел не може да досегне", самоуверено је објавио Нетанјаху прошле недеље.

Месецима после 7. октобра, проценти подршке Нетанјахуу у Израелу били су на самом дну.

Сада му рејтинг полако расте.

Дозвола, можда, за још смелих дела?

Али, куда све то води?

„Нико од нас не зна када ће музика престати и где ће свако бити у том тренутку", рекао је за ББЦ у четвртак Сајмон Гес, бивши британски амбасадор у Ирану.

САД још учествују у свему, иако посета Израелу америчког главног генерала Централне команде Мајкла Куриле више делује као зауздавање кризе него као истраживање могућих дипломатских излаза.

Са председничким изборима који су сада удаљени свега четири недеље и Блиским истоком који је политички токсичнији него икада пре, ово не делује као тренутак за нове смеле америчке иницијативе.

За сада је непосредан изазов напросто спречити шири регионални пожар.

Влада општа претпоставка, међу његовим савезницима, да Израел има право - па чак и дужност - да одговори на напад балистичким ракетама Ирана из прошле недеље.

Ниједан Израелац није погинуо, а изгледало је као да је Иран намерно гађао војне и обавештајне циљеве, али Нетанјаху је ипак обећао сурови одговор.

После више недеља запањујућих тактичких успеха, израелски премијер делује као да гаји грандиозне амбиције.

У директном обраћању иранском народу, он је наговестио промену режима у Техерану.

„Кад Иран буде био коначно слободан, а тај тренутак ће доћи много раније него што људи мисле, све ће бити другачије", каже он.

За неке посматраче, његова реторика непријатно је подсећала на аргументе америчких неоконзервативаца пред инвазију предвођену Америком на Ирак 2003. године.

Али упркос свим опасностима овог тренутка, крхке заштитне мреже ипак још постоје.

Ирански режим можда сања о свету без Израела, али зна да је сувише слаб да се супротстави јединој регионалној суперсили, нарочито у време кад Хезболах и Хамас - његови савезници и посредници у такозваној Осовини отпора - трпе крупне поразе.

А Израел, који би жарко желео да се реши претње коју представља Иран, такође зна да то не може сам, упркос скорашњим успесима.

Промена режима није на дневном реду Џозефа Бајдена, нити његове потпредседнице Камале Харис.

А што се тиче Доналда Трампа, једини пут кад је деловао решено да нападне Иран - након што је Техеран оборио амерички извиђачки дрон у јуну 2019. године - бивши председник се повукао у последњи час (мада јесте издао наређење за атентат на високог иранског генерала Касима Сулејманија, седам месеци касније).

Мало ко је могао да замисли, пре годину дана, да се Блиски исток упутио ка најопаснијем тренутку у последњих више деценија.

Али кад се погледа у ретровизор истог оног огромног камиона, последњих 12 месеци делује као да је пратило стравичну логику.

Уз толико много рушевина расејаних сада дуж пута, и догађаје који се одвијају забрињавајућом брзином, доносиоци одлука - и ми остали - имају проблема да остану у корак са свиме.

Док сукоб који је избио у Гази наставља да меље и котрља се у другу годину, сва прича о „дану после" - како ће се Газа рехабилитовати и како ће се њоме управљати кад борбе коначно престану - потпуно је престала или је надјачана стравичном буком ширег рата.

Исто као и разумна расправа о решењу израелског сукоба са Палестинцима, сукоба који нас је и довео у ову тачку сада.

У неком тренутку, кад Израел буде сматрао да је нанео довољно штете Хамасу и Хезболаху, а Израел и Иран буду мислили да су рекли све што су имали да кажу - под претпоставком да то не гурне регион у још дубљу кризу - а амерички председнички избори буду прошли, дипломатија ће можда добити још једну шансу.

Али у овом тренутку, то делује као веома далеко.

Погледајте видео: Како је изгледао напад Ирана на Израел

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]