Израел и Палестинци: Шест сати у рукама Хамаса - нова сведочанства о паду израелске базе 7. октобра

Годину дана после напада Хамаса од 7. октобра 2023, у Израелу се и даље постављају неугодна питања о најсмртоноснијем дану у његовој историји, кад је моћна војске ове земље била ухваћена неспремна и врло брзо надјачана.

ББЦ је чуо сведочанства дата породицама о томе шта се десило у једној војној бази која је чувала границу са Газом.

Базу Нахал Оз заузели су борци Хамаса ујутро 7. октобра, а према извештајима у њој је погинуло више од 60 израелских војника - док су други узети за таоце.

Израелска војска тек треба да објави налазе званичне истраге о томе шта се тамо десило тога дана, али је већ обавестила родбину настрадалих, а неки од њих су поделили те детаље са ББЦ-јем.

Ово је најближе што имамо званичном сведочанству израелске војске о томе шта се десило тога дана.

У покушају да додатно повежемо све догађаје, разговарали смо и са преживелима, видели поруке оних који су погинули и послушали гласовне поруке о нападу док је још био у току, што је све помогло да се изгради јаснија слика о брзини и жестини инвазије.

ББЦ је открио:

Детаљи које смо утврдили постављају питања - међу њима и зашто је толико мало војника било наоружано у бази која је толико близу границе, зашто није урађено више да се реагује на обавештајне податке и примљена упозорења, како то да је појачању требало толико дуго да стигне и да ли инфраструктура саме базе није заштитила присутне.

Представили смо наше налазе Израелским одбрамбеним снагама (ИДФ), које су одговориле рекавши да се налазе усред „темељне истраге догађаја од 7. октобра, међу њима и онога што се десило у Нахал Озу, и околностима које су томе претходиле".

Седмог октобра је Шарон - није јој право име - започела смену у Нахал Озу, на око километар од граничне ограде са Газом, у 04:00 сата ујутро.

Она је била део чисто женске војне јединице у бази - познате као Тацпитанијот на хебрејском - а њена улога била је да проучава снимке уживо са камера за надзор ограде.

Жене су радиле у сменама у ратној соби базе, или Хамалу, посматрајући даноноћно Газу преко бројних монитора.

Хамал је соба без прозора заштићена чврстим вратима и зидовима отпорним на експлозије, са строгим безбедносним протоколом.

У данима непосредно пре 7. октобра, међутим, све се умирило.

„Није било ничега и то нас је плашило", присетио се један пешадинац стациониран у бази.

„Сви су осећали да је нешто чудно. Није имало смисла."

ИДФ нису схватиле шта се дешава умногоме због „велике ароганције", каже генерал Зив, из уверења да „Хамас неће напасти, неће се усудити, а чак и да се усуди, није способан за то".

„Отишли смо на спавање шестог мислећи да је тамо напољу мачка, а пробудили смо се седмог на то да је тамо тигар."

У 05:30, припадници Голанске бригаде су се припремали да започну патролу џипом дуж израелске стране ограде - што су радили пре свитања сваког јутра.

Али онда су од надређених добили упутство да одложе ту патролу и да се повуку због претње од противтенковских мина, рекло је троје њих ББЦ-ју.

„Постојало је упозорење. Било је забрањено ићи рутом уз ограду", присећа се један од њих.

Још један припадник Голанске бригаде, 21-годишњи Шимон Малка, рекао је да је такво упозорење необично, али се већ дешавало, тако да нису много размишљали о њему.

ИДФ су рекле породицама људи у бази тога дана да је велики број припадника војске био ненаоружан.

Генерал Израел Зив, бивши шеф Оперативне дивизије ИДФ-а, рекао је за ББЦ да током његове службе никад не би било ненаоружаних војника у пограничним областима.

„То нема никаквог смисла… Смисао војника је у његовом оружју", каже он.

Наоружано особље у Нахал Озу тога дана обухватало је јединицу пешадинаца из ИДФ-ове Голанске бригаде.

ББЦ је раније известио да је Тацпитанијот приметио ескалацију сумњивих активности на другој страни ограде, али смо сада утврдили да су због истих ствари били забринути и други војници у бази из других јединица.

Генерал Зив каже да је стандардни протокол ИДФ-а да повуче људе током сумњивих напада као што је овај да би се „избегло да постану изложени као мете".

Али, каже он, „Хамас је то схватио и преокренуо у властиту корист".

Он каже да је база требало да буде опремљена положајима са којих је Голанска бригада могла безбедно да одговори на напад.

„Постоје веома просте технике заштите војника тако да буду у заклону, али и даље у ситуацији да делају, да не изгубе преглед ситуације", каже он.

Док су припадници Голанске бригаде чекали удаљени од ограде, Шарон је почела да примећује покрете међу борцима Хамаса.

Али та кретања нису деловала другачије од рутинских - „и они имају смене".

У 06:20, Хамас је почео да испаљује ракете, али Шарон поново каже да то испочетка није деловало забрињавајуће - већ је доживела ракетне нападе раније и база је била добро заштићена од њих.

„Обично се ради о пет минута ватре и онда настане пауза", каже она.

Али овај пут није било паузе.

Око 06:30, Шарон каже да је могла да види како се снаге Хамаса приближавају.

Тацпитанијот је послао радио поруку копненим снагама да их упозори.

„Сви положаји, четворица људи трче ка огради, пријем", рекла је једна млада жена, док јој је глас благо подрхтавао.

„Идентификујем двојицу наоружаних људи како трче ка огради, пријем."

У исто време је Шимон на свом радију чуо шифру за ракетни напад.

Његов командант је издао наређење да искоче из њиховог џипа у Намер - тип израелског оклопног личног транспортера - и крену ка огради.

Али није видео никакве упаде и претпоставио је да се ради само о вежби.

Овај такозвани гвоздени зид су ИДФ и људи широм Израела одавно сматрали непробојним, а опет су базе дуж њега почеле да пријављују упаде.

Свака припадница Тацпитанијота у смени у Нахал Озу видела је између два и пет упада у сектор граничне ограде за чији су надзор биле задужене, каже Шарон.

Оне су гледале како се борци Хамаса пробијају у Израел.

Генерал Зив каже да је лакоћа са којом су борци прешли ограду показало рањивост баријере које су се доживљавале као непробојне.

„Као што сте могли да видите, два натоварена камиона могла су само да дођу и да је пробију. То није било ништа. Чак и да је тамо стајало минско поље од 50-60 метара, задржало би Хамас на неколико сати."

Недуго пре 06:40, извиђачки пункт у Нахал Озу био је погођен ракетом и оштећен, према ИДФ-овим белешкама за брифинг породица подељеним са ББЦ-јем.

Систем за снајперско осматрање је активирано из Хамала - нервног центра базе - а официр је покушао да пуца из даљине на борце који су покушали да пређу границу, рекле су ИДФ породицама.

Официри пешадије такође су се придружили Тацпитанијоту у Хамалу.

Шарон се присећа како је једна командирка дошла у пиџами.

А онда, након што су борци наставили да пуцају у камере за надзор, монитору у Хамалу су почели да се замрачују један за другим.

Операције Хамаса наочиглед ових камера за надзор дуж границе из ранијих недеља биле су тактичне, каже генерал Зив, да би „нормализовале ствари".

Само 100 метара од места на ком су радиле припаднице Тацпитанијота, Алрој - један од пет ИДФ-ових извиђачких балониста на лицу места тога јутра - био је пробуђен ракетама и сиренама, рекао је његов отац Рафи Бен Шитрит за ББЦ.

ИДФ је касније пренео детаље првобитне истраге Алројевој породици о томе шта се десило тога дана.

Балон у Нахал Озу је пружао дубљи поглед у Газу и требало је да буде оперативан 24 часа дневно.

Али 7. октобра он је био један од три дуж границе који су били покварени.

„Балон у Нахал Озу није радио и нико се око тога није нервирао, речено им је да ће бити поправљен у недељу", каже Бен Шитрит.

„Владала је атмосфера: 'Хамас је одвраћен од напада, чак и ако се нешто деси, то ће бити терористичка инфилтрација или у најгорем случају терористички одред."

На њеном месту за надзор, Шарон је наставила махниту комуникацију са војницима на терену.

„Плакала сам и вршила објаве, истовремено", каже она.

Она се сећа како је заповедница повикала „тишина" зато што су неке младе жене почеле да губе присебност усред свеопштег ужаса.

На огради, Шимон каже да је следио упутства за кретање добијене преко радија.

Он још није могао да схвати зашто је глас младе жене који је чуо звучао толико успаничено.

„Могао сам да осетим стрес, али нисам могао ништа да видим."

Кад је његова јединица стигла до места на које су га упутиле девојке из Тацпитанијота, видели су како Хамасови камиони пробијају ограду.

„Почели су да пуцају на нас. Било је можда пет камиона."

Војници су узвратили ватру и прегазили људе на мотоциклу.

Мало после 07:00 сати, дошао је моменат ког су се сви плашили, а нико није могао да замисли.

Борци Хамаса нашли су се на вратима Хамала.

„Устај, терористи су на вратима", присећа се Шарон да јој је речено.

Припаднице Тацпитанијота су добиле наређење да напусте положаје и упуте се у канцеларију унутар ратне собе.

Генерал Зив каже да они на вишим положајима у војсци нису ставили довољан нагласак на одбрану самих база, усредсредивши се уместо тога на спољне патроле.

„То је био део читавог тог хаоса, јер једном кад их је непријатељ изненадио и ушао у базу, они за то нису били спремни. Читава ствар се срушила", каже он.

Негде око 07:20, нападнут је објекат познато као штит - бункер против бомбардовања изван Хамала.

Међу онима који су скривали унутра биле су неке припаднице Тацпитанијота које нису биле на дужности, а њих су штитиле „четири ратнице", према поруци са Воцапа коју је у 07:38 послала једна од припадница Тацпитанијота које се скривала унутра и коју је видео ББЦ.

У групи више није било порука од ње.

ИДФ су рекле породицама да су ове „ратнице" биле једини наоружани људи у склоништу - и оне су држале борце Хамаса на одстојању ватром из оружја све док експлозија гранате није убила једну од заповедница и раниле остале унутра.

У том тренутку, десетак војника је успело да побегне из склоништа и закључало се у баракама за смештај.

Сви други у штиту били су или убијени или заробљени од Хамаса.

Шимон и његов командир су се упутили назад у базу, али још нису били свесни размера онога што се дешава.

ИДФ су касније обавестиле породицу једне од жртава у Нахал Озу да је напад на базу започео ударима дронова и деловањем 70 бораца из четири правца, и да им се придружило још много других како је време пролазило.

Дуж читавог Појаса Газе, хиљаде су прешле на израелску територију.

Током његовог повратка у базу, Шимон каже да је почео да схвата размере напада.

„Кад смо стигли у базу, све је било спаљено", каже он.

У канцеларији унутар Хамала, Шарон каже да је група од двадесетак војника покушавала да смири једне друге.

За то време, изнова су покушавали да траже подршку.

„Мислим да је неко рекао: 'Нема појачања, нико не може да дође', а сећам се да је мој официр рекао: 'Нама не треба појачање, нама треба спасавање.'"

Недуго пре 08:00 сати, стигао је израелски дрон познат као Зик, али је имао проблема да разликује израелске војнике од бораца Хамаса, према сведочанству ИДФ-а, што је значило да је био спорији у нападању намењених мета.

Негде у исто време, започео је напад на Хамал, уз много пуцњаве.

Наоружани су се борили на вратима зграде да би спречили Хамас да уђе.

Борбе су се наставиле око четири сата.

У међувремену, Шимон каже да су он и други војници који су се борили у бази били потпуно надјачани.

Није било знакова доласка појачања.

„Све је било врло нејасно."

Негде око 09:00 сати, припадници Голанске бригаде су се упутили у мензу базе где им је Тацпитанијот рекао да се крила већина бораца.

Родбина ће касније сазнати од ИДФ-а да је било 150 бораца на сваких 25 борбених војника који су ушли у Нахал Оз тога дана.

„Оно што је Хамас радио тога јутра било је затрпавање", каже генерал Зив.

„Било је више од 70 различитих упада… више од 3.000 терориста… Знали су да немају квалитет па су морали да иду на квантитет."

На снимку, који су израелски медији направили негде у то време, виде се младе официрке за надзор у Нахал Озу, које је заробио наоружани Хамас.

„Псета једна, прегазићемо вас", може да се чује како говори један мушкарац док су женама руке везане и стоје окренуте према зиду.

Деветнаестогодишња Нама Леви, која је тек почела да ради у бази претходног дана, молила је за милост јер има „пријатеље у Палестини", док јој је лице било прекривено крвљу.

На снимку се види како се жене одвлаче у возило које их чека и одвозе даље.

За Намину мајку то су неиздрживи снимци.

„Ране, крв, оно што говори, шта терористи говоре њима, ужас тих тренутака", каже докторка Ајелет Леви.

Генерал Зив каже да су Тацпитанијот у Нахал Озу „били фантастични - грешка је била у систему, у командатима, а не у њима."

Више од три сата од почетка напада, у 09:45, хеликоптер ИДФ-а почео је да пуца на борце Хамаса, рекли су официри ожалошћеној родбини.

Пуцао је у базу 12 пута.

Шимон и још шесторо, међу њима и њихов командир, одвезли су се из базе и вратили у формацији пешке.

Он каже да се на њих запуцало „са свих страна".

Кроз звуке ватре из аутоматског оружја пристизао је низ појединачних хитаца, које је испаљивао Хамасов снајпериста ког нису могли нигде да виде.

„Сваки пут кад би опалио, један од мојих пријатеља би добио метак у главу", каже он.

Шимон каже да је он био једини од оних који су се борили уз њега ко је преживео, а и он је замало страдао.

„Метак ми је прошао поред главе… Могао сам да чујем метке како ударају у бетон око мене и да осетим њихову врелину."

У том тренутку, каже он, радио више није био функционалан.

Генерал Зив описује тај дан као „савршену олују".

„Појачање није стизало толико много сати јер нико није знао шта се тачно дешава и где да га пошаље", објашњава он.

Шимон је успео да побегне са лица места и да пређе у снајперски положај пре него што се придружио војницима из друге јединица који су пошли да заштите кибуц.

У Хамалу, или ратној соби, дошло је до значајног развоја догађаја око 11:00 сати.

Нестало је струје, што значи да су се браве на вратима, које су биле повезане на електрични систем, откључале.

Врата ратне собе остала су широм отворена, према извештају ИДФ-а поднесеном већем броју породица.

Борци Хамаса почели су да пуцају унутра и да убацују гранате.

Један борац је убијен у борби ножевима лицем у лице са војником Голанске бригаде, рекле су ИДФ породицама.

Генерал Зив је рекао да је, у тренутку кад су се војници ослањали на браве на вратима за њихову безбедност, шири војни систем „већ био заказао".

Током брифинга ИДФ-а породицама, оне су рекле да су „терористи убацили запаљиву супстанцу у Хамал и запалили га".

„Дим је био веома густ. Сви су почели да кашљу и да се гуше. Људи су почели да се руше и падају у несвест", присећа се Шарон.

Једна мајка каже да су јој ИДФ рекле да је Хамас у нападу користио „токсичну супстанцу", мада други нису знали за та детаљ или су рекли да су ИДФ у међувремену промениле причу око тога.

Негде у 12:30, седам људи у Хамалу - међу њима и Шарон - успели су да напипају пут до прозора тоалета и да испужу напоље, према сведочанствима оних који су били присутни тога дана.

Тамо су она и други преживели чекали да дође још неко.

Али нико више није дошао.

Шарон је једина од припадница Тацпитанијота са смене тога дана која је преживела.

Једна друга жена из јединице, која је била у бази али није радила тога јутра, такође је преживела.

До краја дана 7. октобра, војска је повратила контролу, али многи од оних који су били стационирани тамо нису преживели дан.

Седам припадница Тацпитанијота одведено је у Газу као таоци, где је једна убијена, друга спасена, а још пет је и даље тамо.

Широм Израела тога дана убијено је око 1.200 људи - међу њима више од 300 војника - а 251 је узет за таоце.

Од тада је погинуло више од 41.000 Палестинаца као последица израелске војне акције у Гази, тврди Министарство здравља које води Хамас.

У мртве из Нахал Оза спадају и балониста Алрој и четири његова друга, који су се упустили у дугу оружану борбу са Хамасом, каже његов отац, позивајући се на информације које је добио од ИДФ-а.

Они су успели да убију десетак бораца, рекао је он, али њих петорица су били надјачани и сви су пронађени мртви у мобилном склоништу у 14:30.

Ратна соба - која је била замишљена као безбедно место за јединице базе - била је уништена.

Фотографије и видео снимци показују да је спаљена, а екрани које су Тацпитанијот надгледали затамњени.

У пепелу су пронађени коштани фрагменти.

Преживели и породице настрадалих и отетих остали су без одговора на питање како је све могло баш толико да пође по злу.

Додатно извештавање: Џон Донисон и Наоми Шербел-Бол

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]