Судански грађански рат: „За нас нема будућности”, кажу жене које беже из домова

Покрај земљаног пута код Адреа, кључног прелаза на граници између Судана и Чада, 38-годишња Бутаина седи на земљи, окружена другим женама.

Свака од њих има децу уз себе.

Изгледа да нико од њих са собом не носи никакве личне ствари.

Бутаина и њено шесторо деце побегли су из Ел Фашера, града под опасодом у Дарфурској области Судана, више од 480 километара даље, кад су им понестали храна и пиће.

„Отишли смо без ичега, само смо бежали да спасемо животе", каже Бутаина.

„Нисмо желели да одемо - моја деца су била најбоља у генерацији у школи и имали смо добар живот код куће."

Судански грађански рат избио је у априлу прошле године кад су владајућа војска (САФ) и ривалска паравојска Снаге рапидне подршке (РСФ) отпочеле бруталну борбу за превласт, делом око правца у ком треба да пође земља.

Рат, који не показује знаке посустајања, однео је хиљаде живота, раселио милионе људи и гурнуо делове земље у глад.

Агенције за хуманитарну помоћ упозоравају да би Судан могао ускоро да доживи најгору глад било где у свету уколико не стигне значајније више помоћи.

ББЦ се из прве руке уверио у очај суданског народа кад је посетио кампове у Адреу, на западној граници земље, и Порт Судану, који је главни центар за хуманитарну помоћ у земљи, 1.600 километара даље на источној обали.

Адре је постао моћан симбол политичког неуспеха и хуманитарне катастрофе коју је произвео актуелни сукоб.

Све до прошлог месеца, гранични прелаз је био затворен још од јануара, са свега неколико камиона са помоћи који су успели да уђу у земљу.

У међувремену је поново отворен, али агенције за хуманитарну помоћ страхују да су садашње пошиљке премале и да стижу прекасно.

Сваки дан десетине суданских избеглица прелазе границу у Чад - многе од њих жене које на леђима носе гладну и жедну децу.

Истог тренутка кад пристигну, журе до воденог резервоара који је ту поставио Светски програм за храну (ВФП), једна од многих агенција УН-а које покушавају да огласе на узбуну због размера хуманитарних последица сукоба.

Након што смо стигли до Адреа, пробили смо се до приручног кампа, близу границе, који су подигле избеглице, уз помоћ комада дрвета, тканине и пластике како би направиле приручна склоништа.

Почиње да пада киша.

Док одлазимо, она прераста у праву бујицу и питам да ли крхка склоништа могу да преживе пљускове.

„Не могу", каже наш водич Јинг Ху, помоћни службеник за извештавање УНХЦР-а, још једне агенције Уједињених нација.

„Са кишом стиже и читав низ болести", додаје он, „а најгоре је што то такође значи да морају да прођу читави дани пре него што можемо да се вратимо овамо колима, због поплава, а то значи да не може да стигне ни хуманитарна помоћ."

У једној области је проглашена глад - у кампу Замзам у Дарфуру - али то је зато што је она једно од ретких места у ратом захваћеном Судану о ком УН поседује поуздане информације.

ВФП каже да је испоручио више од 200.000 тона хране између априла 2023. и јула 2024. године - много мање него што је потребно - али обе стране су оптужене да блокирају испоруке у области под контролом ривала.

РСФ и друге паравојске оптужене су да краду и оштећују пошиљке, док је САФ оптужен да блокира испоруке у области под контролом РСФ-а, у шта спада и већи део Дарфура.

ББЦ се обратио РСФ-у и САФ-у у вези са оптужбама, али није добио никакав одговор.

Обе фракције су претходно негирале да ометају испоруку хуманитарне помоћи.

Један конвој камиона са помоћи зна да чека и шест или више недеља у Порт Судану, пре него што му САФ одобрио да настави путовање.

Петнаестог августа, САФ је пристао да омогући агенцијама да наставе слање пошиљки преко Адреа, што би требало да омогући да преко потребна хуманитарна помоћ стигне до становништва у Дарфуру.

У мају је Хјуман рајтс воч саопштио да се над етничким Масалитима и неарапским заједницама врше етничко чишћење и злочини против човечности у деловима Дарфура, од РСФ-а и његових арапских савезника.

РСФ то негира и каже да не учествује у, како каже, „племенским сукобима" у региону.

Погледајте и ову причу:

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

'Деца ме сваки дан питају где је тата'

Током наше туре по Порт Судану, посетили смо камп за људе који су били расељени у Судану.

Ходајући од шатора до шатора, слушали смо причу за причом о губицима и ужасима.

У једном, група жена седи у кругу, док неке од њих у загрљају држе бебе.

Све оне деле приче о злостављању, силовању и тортури у затворима РСФ-а.

Једна од жена, коју ББЦ неће именовати, каже да је била заробљена са двогодишњим сином док је бежала из Омдурмана, близу главног града Картума.

„Сваки дан су односили мог сина у собу на крају ходника а ја бих слушала како плаче док су ме силовали", прича ми она.

„То се дешавало толико често да сам покушавала да се усредсредим на његов плач док су то радили."

У кампу сам срела и Сафу, мајку шесторо деце која је такође побегла из Омдурмана.

Упитана где јој је муж, она каже да је остао за њима зато што РСФ узима на зуб сваког мушкарца који покуша да побегне.

„Сваки дан би ме моја деца питала: 'Где је тата? Кад ће доћи?' Али нисам се чула с њим од јануара, када смо отишли, и ја ни не знам да ли је још жив", каже она.

Упитана какву будућност замишља за себе и своју децу, она каже: „Какву будућност? За нас нема будућности - ништа више није преостало. Моја деца су истраумирана."

„Сваког дана мој 10-годишњи син плаче јер жели кући. Од живота у кући и одлажења у школу дошли смо до тога да живимо у шатору."

ББЦ се обратио РСФ-у за коментар о силовањима и другим нападима, али није добио одговор.

Он је претходно саопштио да извештаји о томе како су његови борци одговорни за широко распрострањена злостављања неистинита, али на местима где се догодио мали број изолованих инцидената, њихове трупе су одговарале за то.

Запослени у УНИЦЕФ-у који нас је спровео кроз камп каже да су они који су стигли овамо „имали среће".

„Успели су да побегну од борби и дођу овде… имају склониште и помоћ", каже он.

Криза 'замора'

ББЦ је био у посети Адреу и Порт Судану заједно са заменицом генералног секретара УН-а Амином Мухамед и њеним тимом руководилаца у УН-у, који су посетили владине званичнике и суданског де факто председника Абделфатаха ал Бурана, да би утицали на њих да гранични прелаз Адре остане и даље отворен.

Њен циљ је да врати Судан на дневни ред међународне заједнице у време кад је пажња света усмерена на сукобе у Украјини и Гази.

„Дошло је до замора зато што има толико много разних криза широм света, али то напросто није довољно добро", каже она.

„Дођете овде и сретнете те мајке и њихову децу, и схватите да они нису само бројке.

„Ако се међународна заједница не покрене, људи ће умрети."

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]