Израел и Палестинци: Накба - шта се догодило 1948. и зашто Палестинци то зову „Катастрофом“

Петнаестог маја сваке године, Палестинци из читавог света обележавају Накбу, што се преводи као „Катастрофа".

Од последњих месеци 1947. године до ране 1949, неких 750.000 Палестинаца постали су избеглице са територије која је постала Израел.

Већина је протерана силом или отишла из страха за властиту безбедност.

Дан Накбе обележава и период првобитног расељења и више деценија егзила који је уследио за милионе Палестинаца.

То је изузетно наелектрисан повод, а напетости између Палестинаца и Израелаца на тај дан и раније су прерастале у насиље.

Како је, дакле, дошло до ње и зашто Палестинци показују „кључеве повратка" на тај дан?

Успон ционизма и Арапска побуна

Крајем 19. века, у Европи је почео да се јавља ционизам као политички покрет у успону.

Оснивач политичког ционизма Теодор Херцл изјавио је 1896. године да би обезбеђивање Јеврејима њихове властите државе представљало решење за вишевековне антисемитске сентименте и нападе у Европи.

Велика Британија, која је преузела контролу над облашћу познатом као Палестина после распада Отоманског царства, објавила је 1917. Балфорову декларацију.

Овај документ обећао је помоћ у вези са „оснивањем националног дома за јеврејски народ у Палестини".

У њему се каже и да не сме да се уради ништа „што би нарушило грађанска и верска права постојећих нејеврејских заједница у Палестини".

Хиљаде јеврејских миграната похитале су у ову област (Британски мандат над Палестином) да би побегле од све већег прогона, нарочито у источној Европи.

Уз рапидно повећање јеврејске имиграције, избијали су насилни сукоби између Јевреја и Палестинаца током читавих 1920-их и 1930-их.

Рани сукоби однели су стотине живота на обе стране.

Јеврејски имигранти куповали су велике количине земљишта и од малих земљорадника, и од чланова арапске елите.

Међутим, временом су ставови према њима очврснули, нарочито кад су почели да се досељавају на фарме које су сада поседовали, протерујући арапске земљораднике закупце.

Палестински Арапи покренули су 1936. године масовни устанак познат као Арапска побуна против британске владавине, захтевајући арапску независност и окончање политике јеврејске имиграције и куповине земљишта.

Историчари кажу да је убијено више од 5.000 Арапа, а да је 15.000 рањено пре краја устанка 1939. године.

Историчари кажу и да се број британских и јеврејских жртава мерио стотинама.

После Арапске побуне, британска влада је издала Белу књигу из 1939. године, која је строго ограничила јеврејску имиграцију у Палестину у наредних пет година и дефинисала да је даљој јеврејској имиграцији неопходно арапско одобрење.

Белика Британија је такође обећала да ће основати независну палестинску државу у року од десет наредних година, ако се то покаже одрживим, у којој ће и Палестинци и Јевреји делити власт, и предвидела крај британског мандата.

Иако је ово делом представљало победу за арапске преговараче, оно није донело мир, јер су уследили сукоби између јеврејских паравојних група и британских трупа.

У наредним годинама, Британци су увидели да не могу да наставе владавину и да не могу да остваре сарадњу ни са арапским ни са јеврејским представницима.

Нису успели да зауставе масовну имиграцију у област, а неки су сматрали да је британска репутација укаљана јер је британска морнарица понекад насилно покушавала да заустави долазак бродова пуних јеврејских избеглица.

План о подели

Након што је британска влада 1947. године саопштила да планира да оконча мандат у Палестини, земље Уједињених нација (УН) усвојиле су Резолуцију 181.

Резолуција је позвала на поделу Палестине на јеврејску и арапску државу, са Јерусалимом под управом УН-а.

Према документу, план је доделио око 55 одсто територије Јеврејима.

Она је покривала највеће градове са палестинско-арапском већином и важним делом обале од Хаифе до Јафе.

Арапској држави додељена је трећина обале даље на југ.

Арапско вођство тога времена сматрало је да би им ова подела ускратила директан приступ кључном обрадивом земљишту и морским лукама.

Они нису прихватили план, тврдећи да је он нефер и да нарушава Повељу Уједињених нација о самоопредељењу.

Али су УН ипак гласале за поделу земље и стварање јеврејске државе и арапске државе.

У месецима пред израелско проглашење независности, арапске паравојне групе су нападале и одсецале јеврејска насеља, док су јеврејске паравојне групе вршиле нападе на палестинска села, натеравши многе Палестинце у бег.

Насиље над британском управом такође се појачало.

Почетком 1948. године, јеврејски борци су пооштрили нападе, заузимајући области додељене јеврејској држави, али и освајајући значајне делове територије додељене арапској.

Први Арапско-израелски рат

Британски мандат за Палестину је окончан 14. маја 1948. и Израел је прогласио независност.

Снаге Сирије, Египта, Јордана, Либана, Саудијске Арабије и Ирака извршиле су инвазију, са Египтом и Јорданом који су водили највећи део борби.

Израел је поразио арапске војске и заузео територију која је првобитно била додељена палестинским Арапима према плану о подели из 1947. године.

Борбе су се окончале у јануару 1949. године, кад је потписан споразум о примирју између Израела и Египта, касније обухвативши Либан, Јордан и Сирију.

У време кад су борбе окончане, Израел је контролисао већину територије.

Јордан је заузео земљу која је постала позната као Западна обала, а Египат је окупирао Газу.

Јерусалим је подељен између израелских снага на западу и јорданских снага на истоку.

Зато што никада није дошло до правог мировног споразума, у наредним деценијама је било још ратова и борби

„Право на повратак"

Палестинско „право на повратак" у њихову домовину један је од кључних захтева који тек треба да се разреши.

Палестинско право на повратак или одштету међународно је признато у Резолуцији 194 Генералне скупштине Уједињених нација, усвојеној 11. децембра 1948. године.

Она наводи да „избеглицама које желе да се врате домовима и живе у миру са суседима мора да се дозволи да то учине у најранијем могућем року".

Израел, међутим, тврди да би омогућавање Палестинцима право на повратак окончало његово постојање као јеврејске државе, због броја људи које то погађа.

Израел тврди и да је то питање које може бити решено само у склопу свеобухватног мировног споразума који му признаје право на живот у сигурности и миру.

Погледајте видео: Шта је Западна обала

Данас има око пет милиона Палестинаца регистрованих у УН као избеглице (ова бројка обухвата и прву генерацију избеглица и њихове потомке).

Скоро трећина њих, више од 1,5 милиона људи, живи у 58 признатих палестинских кампова за избеглице у Јордану, Либану, Сирији, Појасу Газе и Западној обали, као и Источном Јерусалиму.

Кључеви повратка: „Симбол наде"

Палестинци који су побегли током овог историјског периода - који се назива Накба - понели су кључеве кућа са собом, убеђени да ће се ускоро вратити домовима.

Они те кључеве преносе са генерације на генерацију, као подсетник на њихове изгубљене домове и као трајне симболе њиховог „права на повратак".

Кључеви остају симбол наде и отпорности палестинских избеглица.

Званично обележавање Накбе

Деценијама Палестинци обележавају оно што називају националном трагедијом њиховог расељења.

Тадашњи вођа Палестинске управе Јасер Арафат званично је 1998. године прогласио 15. мај националним даном сећања.

А 2022. године, први пут у историји УН-а, Генерална скупштина је затражила да се ова годишњица обележи 15. маја 2023. године.

Накба наставља да обликује животе Палестинаца.

Многи кажу да катастрофа из прошлости наставља да проналази начин да се изрази у вековном сукобу који не показује знаке разрешења.

Погледајте видео: Шта је кефија и како је постала палестински симбол

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]