Ментално здравље: Како ненормално постаје нормално и како то да спречимо

Када људи говоре о „нормализацији" нечега 2024. године, то често има позитиван призвук.

На друштвеним мрежама и на другим изворима, видела сам позиве за нормализацију свега, од тела после порођаја до разговора о менталном здрављу на радном месту.

Замисао је, наравно, да се разбију табуи који могу бити бескорисни, чак и опасни.

Али постоји још једна врста нормализације које су многи људи много мање свесни.

Она је мање намерна, опаснија је - и може бити штетна.

То је нормализација трендова, ситуација и догађаја који заиста уопште не би требало да буду „нормални".

Често ћете чути да се то назива „ десензитизација" или „навикавање".

Помислите на ратове у Украјини и Израела и Хамаса у Појасу Газе.

На почетку ових сукоба, страшни догађаји су били нови и неочекивани, и имали су елементе који, како психолози кажу, привлаче пажњу људи.

Медији и даље о њима извештавају, али како време пролази, сада су то ретко ударне вести у земљама попут Сједињених Држава (САД), а и све ређа тема свакодневних разговора.

Нажалост, када рат траје месецима или годинама, истраживања указују да свака следећа недеља борби изазива мање пажње него првог дана.

Ова десензитизација се односи и на свакодневни живот.

На пример, млади у центру града који одрастају уз насиље чешће сматрају да је насиље нормално.

Или, током пандемије корона вируса, људи су били забринутији када је број смртних случајева био мали, него када је достигао стотине хиљада.

Посебно занимљиво новије истраживање показало је да људи који живе у земљама које су више изложене негативним утицајима климатских промена заправо сматрају да су климатске промене мање опасне.

Друго истраживање показује да чак можете да се навикнете на сопствено лоше понашање: пошто су добровољци неколико пута слагали да би добили више новца, њихове лажи су постајале све веће и веће током експеримента, а делови њиховог мозга који су одговорни за осећања су се све мање активирали.

Истраживачи су закључили да што више нешто радимо, чак иако знамо да то није исправно, осећамо мању нелагоду због тога.

Другим речима, ако сте нечему довољно изложени, то ће постати нормално. Чак и ако је лоше.

Наравно, и то има одређене предности, јер људи морају да су у стању да се прилагоде новим околностима и ситуацијама, без обзира колико оне биле страшне.

Људска врста вероватно не би стигла далеко или, барем, не би имала емоционални капацитет да решава проблеме, замишља и ствара, да смо стално били у стању шока и анксиозности.

Али, постоје и очигледне замке.

Као прво, прилагодљивост може бити један од разлога што људи имају потешкоћа да се ухвате у коштац са оним што социолози зову „споро насиље" - са катастрофама које се развијају тако де не изгледа да захтевају хитно решавање, а тек месецима или чак годинама касније се схвати колика штета је учињена.

Неки од примера су вишедеценијско одлагање хемијског отпада које је створило такозвану „алеју рака" у долини реке Мисисипија у САД-у, или пораст штетних емисија у свету.

А због способности прилагођавања, људи могу вечно да остану у зачараном кругу.

Истраживање о насиљу у центру града показало је, на пример, да је већа вероватноћа да насиље изврше они који га сматрају нормалним.

Али ово се односи и на већа, сложенија питања.

Ако неко не верује да су климатске промене велики проблем, зашто би био мотивисан да предузме било шта по том питању?

Ако људи губи свест о хуманитарним катастрофама, да ли ће и даље о проблемима обавештавати њихове изабране представнике или давати новац у добротворне сврхе?

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Како долази до нормализације

Када је реч о читању и гледању вести, постављају се два питања: како медији могу да извештавају о одређеној теми а да не смање осетљивост публике на њу?

И, као паметан, информисан корисник медија, како можете да будете сигурни да не упадате у исту замку док пратите медијски садржај?

Истраживачи испитују како стална изложеност истим вестима утиче на читаоце и гледаоце.

На пример, једна студија је открила да је већа вероватноћа да ће читаоце/гледаоце извештавања о одређеној теми изнервирати када им се чини да се вести понављају, и да ће чак такве извештаје избегавати.

Не ради се само о томе да читаоци/гледаоци жуде за новостима, пишу истраживачи.

Људи се посебно нервирају када примете да се ништа не мења или не побољшава.

„Поједини имају посебно негативан став према дуготрајном извештавању о одређеној теми које не садржи добре вести о напретку или побољшању, што је делом и због политичара који су део таквих извештаја", сматрају истраживачи.

Ту долазимо до забрињавајућег дела.

Постоје различите теме чијим занемаривањем се подржава статус кво и они који су за њих одговорни.

Замислите колико би било вероватно да предузећа и власти предузму активности у вези са, на пример, климатским променама, да о томе нико никада није говорио.

Иронично, ово би могло да значи да што више власти остварују минималне напретке у решавању неког питања, то је људима досадније да о томе слушају.

Могућа последица, теоретски, је да се о овом питању све мање извештава и да престане притисак да се оно реши.

Затим, ту је и други проблем, посебно уобичајен за извештавање о људима који пате: ако нас превише узрујава оно што видимо или чујемо, можемо да сагоримо и пожелимо да о томе више ништа не сазнамо.

Како да не огугламо

Дакле, шта можемо да урадимо?

Како да останете информисани а да вас то не преоптерети и да не огуглате?

Како да будемо обавештени о догађајима у свету, а да притом одбијамо да их прихватимо као „нормалне", а не реагујемо превише емотивно?

Истраживачи предлажу да се вести гледају и читају промишљеније, на пример у одређеним временима када сте преплављени вестима о некој кризи.

С обзиром на важност вести, да бисте били добро информисани треба да користите различите изворе.

Чак и ако се ради о одређеној теми или кризи која вас много занима, трудите се да читате и неке друге медије, друге текстове, а не увек исте.

Ако пратите рат Хамаса и Израела, немојте само да тражите ударне вести; прочитајте спољнополитичке анализе, чланке писане у првом лицу, гледајте документарне филмове, слушајте аудио књиге, читајте поезију.

И, оно што је најважније, сазнајте ставове обе стране у рату.

Важно је и да се подсећате да је битна суштина, а не детаљи.

За почетак, имајте на уму да другачији поглед на садашњост подразумева размишљање на дуже стазе.

Можда, да освртом на прошлост покушате да схватите како смо дошли довде, тако што ћете уместо медија које дневно пратите прочитати неку историјску књигу или погледати документарац.

Или, можда да погледате унапред - шта би ово могло да значи за сутрашњицу?

Рецимо, да потражите анализа о томе шта би наше тренутне одлуке могле да значе за једну, 100, па чак и 1.000 година.

А шта је са нашом склоношћу да се прилагођавамо околностима које најнепосредније утичу на нас, чак и онима које не би требало да прихватимо само као „нормалне"?

Први корак је да препознамо да нам се такво навикавање уопште дешава.

Одвојите тренутак да размислите: на које ствари се навикавате, било у вашем дому, заједници или земљи, а заправо не бисте желели да се навикнете?

Тек тада можете да планирате да нешто урадите.

Поједини истраживачи предлажу да се на „споро насиље" одговара „спорим отпором", или „спорим ненасиљем", као што је рецимо свакодневно дељење информација о тој теми.

Стручњаци који су спровели истраживање о навикавању на лагање зарад добијања више новца предлажу да на околности треба погледати очима других, без много осећања.

Ако нешто што вам се не свиђа у вашој земљи почне да вам постаје „нормално", можете, на пример, да разговарате са неким ко живи у другој земљи, прочитати како се проблем решава негде другде или (за оне који имају могућности) чак отпутујете у иностранство.

Ако постоји неко питање које вам је важно, немојте да размишљате о томе како ће вас за месец или годину дана то емотивно узрујавати као сада.

Уместо тога, нека вам предузимање акције постане навика.

На пример, убележите у роковник да ћете редовно одвојити пет минута да пишете вашим политичким представницима.

Или, уместо повремених, вршите месечне уплате добротворној организацији која се залаже за циљ до кога вам је стало. (Додатак: истраживање је показало да предузимање акције по питање узнемирујуће теме смањује ризик од „сагоревање").

А можда би најпре на уму требало имати чињеницу: од глобалне трговине робљем до апартхејда у Јужноафричкој Републици, било је много ужасних ситуација и околности које су деценијама, чак и вековима, биле укорењене, било их је немогуће променити, и у неком тренутку би постале „нова нормалност".

Али, јесу се промениле.

А исто могу и околности које не желимо да буду део будућности наше деца, или наше.

Погледајте видео: Преваранти који зарађују од рата у Украјини

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]