Ментално здравље и Србија: Ако сте усамљени, нисте сами, ово осећање погађа и старе и младе

Олга Ковач из Новог Сада има 71 годину и усамљеност је искусила када је пре 16 година остала удовица.

Са непријатним осећајем самоће и туге због изолованости сада се суочавају многи у њеном окружењу, каже једна од оснивачица локалног удружења пензионера Сениори.

„Број усамљених људи је огроман и они улећу у депресију из стања разочараности и напуштености, а одатле долази до великих проблема за здравље и живот", каже Ковач.

Социјална изолованост и усамљеност нису проблем само Србије, већ целог света и могу је искусити људи свих животних доби.

Процењује се да погађа четвртину старијих људи и 5-15 одсто адолесцената, према подацима Светске здравствене организације (СЗО).

„Људи који немају довољно јаке друштвене везе су у већем ризику да доживе шлог, анксиозност, деменцију, депресију или суицид", рекао је директор СЗО Тедрос Аданом Гебрејесус.

Све већем ширењу усамљености посебно је допринела изолација током пандемије вируса ковид-19.

Олга је имала 55 година кад јој је, после срећног и складног брака, од рака преминуо муж.

„Страхота те болести била је неописиво тешка јер умирете сваког тренутка са вољеним бићем, а не можете ништа да урадите.

„После таквог стравичног губитка, ви изгубите себе", описује она.

Син је већ тада живео са женом, звао је и долазио, али његово друштво није могло да замени партнера.

„Више ништа није било битно и ништа није постојало, то је био апсолутни, потпуни губитак свега.

„Нестаје било какво интересовање за наставак живота, за храном, лековима, не постоји ништа више", описује жена један од најтежих периода у животу.

После три године се изборила са патњом и болом и тада је почела да се бави пензионерима, како би и другим усамљенима пружила утеху из „тог безнађа".

Усамљеност је универзално људско искуство које може да погоди свакога, без обзира на године, род, порекло или друштвени статус, каже Суглани Лалита, психолошкиња из Бирмингема.

„Док неки могу искусити усамљеност чешће или интензивније од других, важно је истаћи да се у различитим тренуцима живота свако може сусрести са овим осећањем, посебно услед животних промена, проблема са менталним здрављем, попут траума, болести, или раскида веза", каже Лалита у писаном одговору за ББЦ на српском.

Пензионери скрајнути, 'боље да их нема'

Олга данас има сина, снају и троје унучади са којима се редовно виђа и лепо слаже, али многи њени вршњаци пензионери нису те среће.

„Почев од рођене деце, па затим до браће, сестара, пријатеља, друштва и државе, свуда су скрајнути, на потпуној маргини животних збивања и никога, заправо, није брига за њих.

„У принципу, боље да их нема", каже Ковач.

Зато су покренули Сениоре, попут шире породице, где би „тужни људи" могли да се друже, играју друштвене игре, шетају или учествују у културно-уметничком друштву или хору.

„Све су то активности које их натерају да устану, обуку се и изађу из куће."

Многи од њих и живе сами, било у сеоским домаћинствима или солитерима у градовима.

У Србији су најзаступљенија самачка домаћинства, скоро 30 одсто, према последњем попису.

„Та туга је огромна, животна пустош је незамисливих размера, иоле слабији човек ментално се губи лако и запада у депресију", каже Ковач, на основу деценијског искуства.

Људима је тешко да склапају познанства и прилагођавају се у познијим годинама, а многи немају ни довољно новца, додаје она.

Од 1,6 милиона пензионера у Србији минималну пензију од 20.000 динара или мању, добија 436.000 људи, подаци су Пензијско-инвалидског фонда.

„Ти људи не знaју да ли ће да купе лек или хлеб, толика им је пензија", описује Ковач.

Самоћа може бити избор

Самоћа није исто што и усамљеност.

Док је усамљеност невољни доживљај, самоћа је вољна активност и може бити нечији избор, као што је случај Верице Лазовић.

Ова 67-годишња породична лекарка у пензији је после једног раскида одлучила да живи сама.

„Од 60. године мој свесни избор је да живим сама, то сам рационално прихватила да ми је најбољи статус.

„Мени појам усамљености може да буде једино везан за то да вам недостаје нека одређена особа, да сте неког изгубили", каже Лазовић, којој је партнер с којим је у младости била у дугој вези рано преминуо.

Како у разговору, са широким осмехом, каже док испија капућино, друштвени живот и посао су јој увек били важни, те и у пензионерским данима има испуњено време.

Ради хонорарно, па је „самохрана девојка", каже седокоса жена у шали.

Дане проводи у различитим активностима: ујутро ужива у кафи, затим одради приватне прегледе, ако их има, руча са пријатељима, увече излази на концерте, изложбе или у кафану.

Често и путује, а посебно ужива пред спавање, то је сат у ком је посвећена самој себи.

„Мени је ово начин живота, потпуно пливам у овоме.

„Донела сам одлуку да мој једини контакт са мушкарцима може да буде само забављање, иначе заједнички живот је немогућа мисија", каже Верица задовољно.

Кад потражити помоћ?

Мада индивидуалан, доживљај усамљености би могао бити онда кад помислите „ја немам никог, ја сам сам, немам на кога да се ослоним или тражим помоћ да буде уз мене", описује Снежана Мрвић, психолошкиња са Института за ментално здравље у Београду.

Први савет за људе који то осете је разговор са ближњима.

„Породица је важан стуб и фактор сигурности и подршка од њих и пријатеља за неке људе може да буде од помоћи.

„Ако су тегобе толике да превазилазе капацитете људи који су им блиски, онда је време за стручну помоћ", каже Мрвић.

Конкретно, то може бити онда када је свакодневно функционисање нарушено, јавља се недостатак воље, пад концентрације, заборавност, смањено дружење у односу на пре.

Многима се то дешава у време празника, посебно ако су сами, када се традиционално окупљају ближњи.

И телевизија и друштвене мреже преплављени су тада сликама срећних породица које украшавају домове и уживају у трпези и топлини дома.

Такве сцене могу посебно да утичу на адолесценте који су иначе осетљиви, наводи психолошкиња.

„Кад виде неке нереалне слике на друштвеним мрежама, где је питање да ли је тај који то поставља задовољан животом или је само маска, јавља се осећај зависти и нелагоде и поставља се питање како он може, а ја не могу.

„На сликама су сви срећни, а ја нисам, јавља се осећај туге и разочарања и појачава се осећај усамљености", каже психолошкиња.

Погледајте видео: Чорба која спаја различите генерације

Проблем и међу младима

Истраживање које је ББЦ спровео 2018. у ком је учествовало 55.000 људи, показало је да су млади међу најусамљенијима.

Од оних који су имали од 16 до 24 године, узраст средњошколаца и студената, 40 одсто је рекло да се осећа усамљено.

Тамара Лазаревић има 23 године и искусила је осећај усамљености још у средњој школи.

Са 15 година је напустила породични дом на Убу да би похађала наставу у Београду, што је за њу био „шок".

„То ми је био преломан тренутак после ког сам психички потонула и имала сам проблем са исхраном, што је утицало да паднем још више у депресију, па сам се и лечила због тога", каже Лазаревић.

Нови изазови с годинама довели су само до тога да поново „потоне".

Са 18 година није била задовољна смером који је на факултету уписала, али није имала пријатеље на које би се ослонила, иако се, каже, стално трудила да се уклопи у друштво.

„Кад сам нашла првог дечка са 20 година, одвојила сам се скроз од друштва, издали су ме и то је додатно утицало на мене да се скроз одвојим, да не верујем никоме и да будем резервисана према свима", каже Тамара, наводећи да и сада има сличне проблеме.

Има неколико пријатеља, али им не говори све што осећа, јер су је претходни другови напустили и нису је разумели.

Ова студенткиња историје се нада да ће по завршетку студија наћи посао, што би могло да јој помогне да склапа дубље везе са другима.

„Волела бих да будем отворена према другим људима, да не будем толико неповерљива, јер сваком треба друштвени живот, поготово у двадесетим годинама", каже Тамара.

Засад, познанства склапа углавном на интернету, додаје уз осмех.

„Онлајн ми све то иде одлично, на друштвеним мрежама сам јако активна и некако успем да се повежем, али чим треба да се упознам уживо, ухвати ме анксиозност.

„Не ухвати ме напад панике, али је близу тога", описује она.

Усамљени људи не користе више друштвене мреже од осталих, али их користе другачије, показало је ББЦ истраживање.

Они имају више Фејсбук пријатеља који су им пријатељи само у онлајн сфери, а који се не поклапају са пријатељима у стварном животу.

Усамљеност не погађа само самце, већ се тако људи осећају некада и у друштву, али и у везама или браку, наводе стручњаци.

Свима који се са тим суочавају, психолошкиња Снежана Мрвић предлаже да нађу активности у којима могу да уживају сами, попут хобија, читања, гледања филмова и серија, или да се обрате породици и пријатељима и кажу им зашто се тако осећају.

„Ми смо као друштвена бића предодређени да живимо у колективу", напомиње она.

Знаци усамљености

Психолошкиња Суглани Лалита

Усамљеност представља осећај празнине, туге, одбачености старијих особа и њихов доживљај да немају довољно блиских односа, каже Надежда Сатарић из невладине организације Снага пријатељства Амити.

„Самоћа може бити избор, а усамљеност је терет старијих особа и доста често је присутна", каже Сатарић.

Њихова организација се бави старима и у разговору на терену, а поред здравствених и социоекономских проблема, сениори ће се често пожалити и на усамљеност.

„У пракси је то доста често код оних који живе сами, чешће је код мушкараца и оних који живе у солитерима, али и у самачким домаћинствима у сеоским срединама.

„Кажу да су им једини са којима попричају кућни љубимци, маца, пас или крава или коза, чак има оних који кажу да седам или десет дана не виде друго живо биће", наводи Сатарић.

Она цитира истраживање Популационог фонда Уједињених нација које је показало да се 68 одсто старијих особа у Србији осећа усамљено, а 40 одсто потпуно одбачено.

Ипак, о усамљености ће лакше говорити људи на селу, него у граду, каже ова социјална радница.

Многи крију да им гости ретко долазе, посебно ако су им деца и унуци у истом граду, да не би кривили потомке, или да други не стекну утисак о њима као о лошим родитељима који то нису ни заслужили.

„Желе да сакрију неспоразуме са члановима породице или да се прикажу у бољем светлу", каже Сатарић.

Усамљеност је нормална људска емоција коју многи искусе у неком периоду живота и није нешто због чега би требало да се стидимо или плашимо, каже Суглани Лалита, психолошкиња.

„Ипак, стигма у вези са усамљеношћу може спречити људе да потраже помоћ или да отворено говоре о томе како се осећају због страха од осуде.

„Тако се могу само погоршати негативни ефекти усамљености кроз додатну изолацију", каже Лалита.

Како је у свету?

Усамљеност је проблем са којим се Америка посебно суочава, готово да је у рангу епидемије.

Министар здравља генерал Вивек Марти је за ББЦ изјавио да би друштвену изолацију требало схватити озбиљно колико и гојазност или злоупотребу дрога.

Погађа готово половину Американаца, а може бити опасна као и пушење 15 цигарета дневно, оценио је он.

Марти саветује да свако проведе бар 15 минута са људима које воле, без ометајућих уређаја, попут телефона док разговарају, као и да нађу начин да помажу једни другима.

„То је снажан противотров за усамљеност."

У Холандији су увели посебне касе за ћаскање, како би се пружила прилика усамљеним старијим људима да имају времена да са неким поразговарају.

Град на северу Шведске недавно је покренуо кампању да се мештани једни другима јављају, што у њиховој култури није уобичајено, како би се смањила друштвена изолација.

Надежда Сатарић старијим људима обично предлаже да, уколико су усамљени, покушају да се повежу са породицом, комшијама или пријатељима, где год да су.

И курсеви језика, радионице плеса, певања, могу бити добар избор, додаје.

„Једноставно да се не осамљују, без обзира на потешкоће у комуникацији. Често имају проблема са слухом, са говором, али треба да нађу неког и буду припадници неке групе, попут удружења пензионера или жена по селима."

Саветује и да изађу у шетњу или набаве пса, па ће их и љубимац подстаћи да иду напоље.

„Ако је зима и лед или не раде лифтови у зградама, кажемо да зову познанике да их питају како су или да прокоментаришу филм или књигу, да нађу разлог за разговор, а да то није само да се жале на сопствене проблеме", напомиње Сатарић.

Лепе вести је са ближњима недавно поделила и Олга Ковач.

Преко пријатеља је упознала новог партнера, са којим се венчала у октобру.

„Хиљаду одсто је другачији живот у заједници, он има његову децу, ја сина и унуке, сви смо једни с другима", каже Ковач.

Са њом разговарам телефоном, новембарске суботе, и радосно ми каже да је на ручку код свекрве.

На коментар да су прави младенци, од срца се насмеје.

„Ово ми се први пут у животу дешава, у младости ту привилегију нисам имала.

„Веома ми значи да поново имам кога да назовем 'мајчице'", закључује Ковач.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]