Курт Кобејн: Шта би било да је он поживео?

Пише: Грег Кот

Када уметници постану брзо познати, каква их будућност чека?

У случају Курта Кобејна, то никада нећемо сазнати. Али он је оставио за собом неколико назнака.

Оно што је најинспиративније у вези са Кобејном је колико је тога он постигао и колико брзо је проширио његове музичке хоризонте у кратком временском периоду.

Да ли би се његова креативна необузданост наставила? Да је Кобејн данас жив имао би 57 година.

Са ким би сарађивао и како би се уклопио у музички и културни пејзаж?

Кобејн је био спреман да се носи са непредвидљивим околностима, делимично због јединствених особина, по којима није био познат - прилагодљивости и смислу за хумор.

Историчари културе и новинари склони су да виде Кобејна као несрећног, депресивног џабалебароша из периода гранџ музике, симбола погубљене генерације.

То није похвално ни за њега ни за њих, јер се тиме Кобејн своди на карикатуру или статуу.

Човек би се запитао шта би Кобејн помислио о бетонској статуи која је откривена у његовом родном граду Абердину у држави Вашингтон 2014.

На двадесетогодишњицу од његове смрти, Кобејн је приказан као гранџ клише, с поцепаним фармеркама и сузом која му се котрља низ образ.

Оно што недостаје у похвалама о Светом Курту, а то је у претходне три деценије постала индустрија, јесте идеја да је Кобејн заправо имао сулуди, али и помало мрачни смисао за хумор.

У песмама, делићима текстова и запањујућим поређењима, види се да он не само да је ценио апсурдност његове невероватне славе и успеха, али и да је сам томе допринео.

Тинејџерски бунт

У песми Нирване Serve the Servants, Кобејн је певао: „Тинејџерски бунт се исплатио/сад сам матор и досадно ми је" (Teenage angst has paid off well/Now I'm bored and old).

Ово можете да читате као цинично и безнадежно, али то исто показује да Кобејн може да смеје сам себи.

Готово ништа што је радио није био транспарентно.

Оно што га је чинило занимљивим уметником - сложеност, противречност, слојеви интерпретације које љуштите као лук, а начин на који је он слагао речи подстиче вас на то - издвајало га је и као човека.

Колико је то било прорачунато, нећемо никада сазнати.

Али мој допринос паради хипербола о Кобејну је да он највероватније најкомпликованија рок звезда од Боба Дилана, мејнстрим извођач који је претворио нечитљивост у уметничку форму.

То указује да он није желео да се бави истим стварима, а сумњам да је желео да претвори Нирвану у доживотну машину за прављење новца на турнејама попут Ролинг Стонса.

Без обзира на све мане, уплакана статуа у Абердину сугерише шта је могло да се деси, а даје Кобејн поживео.

На овој скулптури, он је приказан како седи на барској столици која делује да има облик гитаре попут акустично-електричног Мартин модела који је користио током наступа у емисији МТВ Анплагд (MTV Unplugged) 1993, који је у међувремену постао класик.

У новембру 1993, неколико месеци пре смрти, Кобејн се с узбуђењем говорио о његовом следећем потезу.

Желео је да на следећем албуму има више акустичних инструмената, сложеније аранжмане, нешто што би га бацило дубље ка интроспекцији и мрачној лепоти Ника Дрејка или Скипа Спенса (оснивача групе Моби Грејп) у односу на бес који пржи све пред собом из песама Milk It или Rape Me.

Приступ који је дефинисан на албуму MTV Unplugged in New York био је један од могућих корака унапред.

На том албуму, Кобејн је пронашао нову инспирацију тако што је уронио у музику својих хероја и инспирација: Ледбелија, група The Meat Puppets и The Vaselines, као и Дејвида Боувија.

Он је свео песме на оно најосновније: глас, гитара, мало баса и бубњеве.

У песми Pennyroyal Tea, чујете само њега и гитару. „Да ли ја овде свирам или не?" питао је бубњар Дејв Грол пре него што је песма почела, али Кобејн му је рукао показао да се не укључује.

Он није спреман да себе ограничи на само један музички жанр, који изводи са истим сарадницима.

Копање по души

Само неколико месеци пре тога, Кобејн је звучао несигурно, себе је преиспитивао у вези са последњим албумом Нирване In Utero „Шта треба да будем? Шта још да кажем? Шта још да напишем?"

MTV Unplugged је понудио неке одговоре, начин да се избавиш из досаде и небитности.

Мајкл Стајп из бенда REM рекао је да су он и Кобејн разговарали о сарадњи неколико недеља пре његове смрти.

И сасвим је могуће замислити Кобејна не као (попут многих његових колега) човека који живи на конто старе славе, организујући турнеју Нирване поводом 35 година постојања, већ као музичког вагабуда, који се појављује у најразличитијим пројектима, попут његовог колеге из Сијетла, Марка Ланегана (певача групе Скриминг Триз).

Он не би био више у центру популарне културе, али сигурно не би био ни носталгичар.

Кобејн се никада није осећао удобно у центру пажње, једном је рекао да је желео славу Џона Ленона, али и анонимности Ринга Стара.

Моја претпоставка је да би он наставио да иде у неком новом смеру у потрази за инспирацијом, попут Дилана, Ланегана, Луа Руда или Нила Јанга, а не би се претворио у џубокс највећих хитова.

Вероватно више не би ни био толико велика звезда, јер он никада није ни желео сталну медијску пажњу.

Али би и даље био релевантан, јер се не би скрасио и био би довољно радознао да настави да истражује.

„Шта би још могао да будем?" било би питање на које би сваких пар година добијали одговор.

Са ким би могао да сарађује?

Уметници који имају склоност да предузимају музичке ризике и краси их жустар смисао за хумор би му се допали: Џош Хом из бенда Queens of the Stone Age's, његова стара пријатељица Кејтлин Хана из бендова The Julie Ruin и Le Tigre или Џек Вајт.

Да ли би Кобејна држало место, то је већ друго питање.

Можда би побегао на турнеју са његовим херојима из осамдесетих година, панк метал бендом Мелвинс, као њихов радник на турнеји који је и милионер приде.

Погледајте видео: Како од војног отпада настају инструменти

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]