Русија и Украјина: „Жао ми је сваког изгубљеног живота": Како су две године рата промениле Русију

Док сам стајао и посматра Русе како полажу цвеће у знак сећања на Алексеја Наваљног, младић је са мном поделио мишљење о смрти руског опозиционара у затвору.

„У шоку сам", рекао ми је, „исто као пре две године, 24. фебруара: када је почео рат".

То ме је навело да размишљам о свему што се догодило у Русији у последње две године, откако је председник Русије Владимир Путин наредио инвазију на Украјину.

То је каталог драме, крвопролића, трагедије.

24. фебруар 2022. био је преломни тренутак.

Али гледајући уназад, правац кретања био је јасан.

Русија је 2014. анектирала украјинско полуострво Крим и најпре војно интервенисала у Донбасу; Алексеј Наваљни је преживео тровање нервним агенсом 2020. и затворен 2021. године.

Репресија у Русији претходила је инвазији Украјине, али се од тада убрзала.

Што се тиче Владимира Путина, две године од почетка рата он звучи све сигурније и одлучније да победи непријатеље у земљи и иностранству.

Буни се против Америке, НАТО-а и Европске уније, а рат у Украјини представља као рат „колективног Запада" против Русије и као битку за опстанак његове земље.

Како и када ће се завршити?

Не могу да предвидим будућност. Могу, међутим, да се сетим прошлости.

Недавно сам у ормарићу код куће пронашао прашњаву фасциклу са копијама мојих руских депеша од пре више од 20 година: биле су то године када је Путин ступио на место председника.

Прегледавајући их, било је као да читате о другој галаксији удаљеној од нас светлосним годинама.

„Према недавној анкети, 59 одсто Руса подржава идеју уласка Русије у Европску унију…", написао сам 17. маја 2001.

„НАТО и Русија активно траже ближу сарадњу: знак обе стране да стварна претња светском миру не лежи на једној од њих…". [20. новембар 2001.]

Па, како је све пошло наопако?

Нисам једини који се то пита.

„Онај Путин којег сам упознао, са којим сам добро сарађивао, са којим сам основао Савет НАТО-Русија, веома се, веома разликује од овог скоро мегаломана у овом тренутку", рекао ми је бивши шеф НАТО-а лорд Џорџ Робертсон недавно када смо се срели у Лондону.

„Човек који је стајао поред мене у мају 2002. године, одмах поред мене, и рекао да је Украјина суверена и независна национална држава која ће сама доносити одлуке о безбедности, сада је човек који каже да [Украјина] није национална држава."

Робертсон се сећа и да је Владимир Путин размишљао о чланству Русије у НАТО-у.

„На другом састанку са Путином, он ме је изричито упитао: 'Када ћете позвати Русију да се придружи НАТО-у?' Одговорио сам му: 'Ми не позивамо земље да се придруже НАТО-у, оне се пријављују.' На то је он рекао: 'Па, нећемо стајати у реду поред гомиле земаља које нису битне.'"

Робертсон је рекао и да не мисли да је Путин заиста желео да се пријави за чланство у НАТО.

„Желео је да му се то каже, јер верујем да је увек мислио - и све више мисли - да је Русија велика нација на светској сцени и да јој је потребно поштовање које је имао Совјетски Савез", рекао ми је.

„Он се никада не би удобно уклопио у савез равноправних нација, који ће седети за столом и расправљати о заједничким интересима и политици".

'Појео га је его'

Робертсон истиче да је Совјетски Савез некада био признат као друга суперсила на свету, али Русија данас то не може да тврди за себе.

„Мислим да је то на неки начин појело [Путинов] его. На то, понекад, додајте слабост Запада и разне провокације са којима се суочавао, као и са сопственим растућим егом.

„Мислим да је то променило човека који је желео да сарађује са НАТО-ом у некога ко сада види НАТО као огромну претњу".

Москва ствари види другачије.

Руски званичници тврде да је проширење НАТО-а на исток оно што је поткопало европску безбедност и довело до рата.

Они оптужују НАТО да је прекршио обећање Кремљу, наводно дато у данима самрти СССР-а, да алијанса неће прихватити земље које су раније биле у орбити Москве.

„Тако нешто сигурно није стављено на папир", каже ми Робертсон.

„Није било ничега договореног, није постојао никакав споразум у том смислу. Али је лично Владимир Путин потписао Римску декларацију 28. маја 2002.

„Исти папир који сам и ја потписао, а који је задржао основне принципе територијалног интегритета и немешања у унутрашња питања друге земље. Он је то потписао. Не може да криви никог другог."

У граду Солнечногорску, 65 километара од Москве, две драматичне године у историји Русије представљене су у парку.

Приметио сам графите у знак подршке групи плаћеничкој групи Вагнер.

Има и положеног цвећа у знак сећања на Алексеја Наваљног.

А ту је и велики мурал двојице локалних мушкараца, руских војника, убијених у Украјини.

Поред њих је насликан војни кадет им салутира.

У центру града, код споменика погинулима у Другом светском рату и совјетском рату у Авганистану, додата је нова реченица: „Војницима погинулим у Специјалној војној операцији".

Четрдесет шест имена је уклесано у камен.

Питам Лидију Петровну, у пролазу са унуком, како се живот променио за две године.

„Наше фабрике сада праве ствари које смо куповали у иностранству. То је добро", каже Лидија.

„Али тужна сам због младића, због сваког изгубљеног живота. Нама сигурно не треба рат са Западом. Цео живот, наш народ стално искушава неки рат и само рат".

Док разговарам са Марином, она хвали руске војнике за које каже да „врше своју дужност" у Украјини.

Затим скрене поглед на њеног 17-годишњег сина Андреја.

„Али као мајка, плашим се да ће мој син бити позван у борбу. Желим мир што пре, како не бисмо живели у страху шта ће се догодити сутра".

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]