Светско првенство у фудбалу: Виторио Поцо - прича о светском шампиону и мрачној сенци италијанског фашизма

Дидије Дешан, селектор француске фудбалске репрезентације, могао би да постане тек други тренер у историји који је успео да одбрани титулу светског првака.

Само две нације успевале су да освоје две везане титуле светског шампиона - Италија 1934. и 1938. и Бразил 1958. и 1962.

Ипак, с обзиром на промену на клупи Бразила између два успеха, бивши италијански тренер Виторио Поцо остаје усамљен на овој листи.

У фудбалским круговима познатији под надимком Стари Мајстор (Il Vecchio Maestro), Поцо се сматра визионарском фигуром тог времена и приписују му се заслуге за успостављање Методо формације, најранијег примера нечега што данас препознајемо као систем 4-3-3.

Ипак, осим што је познат по томе да је једини селектор који је успео да освоји два Светска првенства заредом, Поцо је релативно непознат широј јавности.

За тако нешто постоји и разлог.

„Није случајно да тек понеко зна ко је", прича историчар Др Алекс Александро, председник и један од оснивача мреже Фудбал и Рат.

„Kада данас размишљате о Италији после 1945. и како се ФИФА и Фудбалски савез Италије промовишу и приказују, ствар од које се јасно ограђују и не желе је као део наслеђа је рад Поца и све оно што се дешавало 30-их година, пре свега због јасне везе са крајњом десницом и фашизмом.

Упркос томе што је Поцо сео на клупу националног тима пред Олимпијске игре 1912. године - пре него што су фашисти дошли на власт у Италији - и што никада није био члан Националне фашистичке партије, његова прича је испреплетана са покретом крајње деснице који је прерастао у диктатуру Бенита Мусолинија.

Четири звездице које симболизују четири титуле првака света - па и оне освојене 1934. и 1938. године - а које поносно на дресу и изнад грба носе фудбалери Италије, још са собом повлаче одређени осећај нелагоде.

„Постоји одређени послератни непријатан мирис, ако дозволите, а Поцо није ни познат ни признат колико би то требало да буде зато што је титуле освајао под фашистичким режимом", објашњава фудбалски стручњак Џон Фут у књизи Kако освојити Светско првенство.

„Није га нико терао ни на шта; сам је изабрао да буде саучесник. Играчи су салутирали на фашистички начин и било је много приче око њих, тако да то представља компликацију када је Италија у питању.

„Да ли се та Светска првенства уопште рачунају?".

„Много људи описује Поца као саучесника режима - бирао је да иде низ длаку уместо да се побуни.

„Осим у случају да планирате напуштање земље, било је веома тешко избећи све то - исто онако како су многи млади Немци приступали покрету Хитлерове омладине (у нацистичкој Немачкој) зато што су то, у бити, биле њихове верзије извиђача", каже историчар спорта, професор Јан Вилијамс.

Др Алекс Александро је сагласан.

„Мислим да Поцо није имао много времена за политику, па чак и за фашисте, али је волео фудбал и желео је да опстане у том режиму.

„Урадио је оно што је осећао да мора да уради како би радио посао који је желео и волео - посао селектора."

У потрази за успехом на међународној спортској сцени није се штедело.

Новац је био дељен шаком и капом, а Серија А 1929. била је реформисана како би била квалитетније такмичење и развијала играче који би могли да наступају на највишем нивоу.

Војни генерал Ђорђо Вакаро био је постављен за председника Фудбалског савеза Италије.

Ипак, када је била реч о репрезентацији, Поцо је био лице за насловнице.

Италија је организовала Светско првенство 1934. године.

Представници извршне власти сматрали су да је од највећег значаја тријумф на такмичењу, пре свега како би се реафирмисале јаке националистичке вредности фашизма и одржао имиџ модерне и доминантне нације према остатку света.

Иако је комбинација Поцовог тактичког приступа и партизанског навијања домаћих навијача помогла Италији на путу ка слави, постојале су и гласине о намештању - наводно се Мусолини лично састајао са судијама турнира вече пред кључне мечеве.

Иако никада нису пронађени докази да је корупције заиста и било, противници су имали много приговора на грубу игру Азура, како гласи надимак италијанске репрезентације.

Швајцарски судија Рене Меркет био је суспендован после тврдњи да је донео неколико контроверзних одлука у корист Италије, која се у реванш мечу четвртфинала провукла против Шпаније.

Упркос оптужбама, није било сумње у Поцову тактичку генијалност и њен утицај.

Италијани су примили само три гола у пет мечева - што је посебно импресиван податак када га ставите у контекст тадашњег времена и стила игре.

Тренерска поставка са четири дефанзивца и једним задњим везним дала је његовој екипи предност у односу на тада најпопуларнију 2-3-5 формацију.

„Почињемо да назиремо катанаћо одбрану где центархалф постаје штопер," објашњава Вилијамс.

„Под Поцом, уместо да центархалф буде онај који дели лопте, везни ред је добио на важности - конкретно позиције задњег и предњег везног тј. десне и леве полутке , како су их тада звали.

Поцо се у још једном контексту може посматрати као отац модерног међународног вођења екипа због свог инсистирања на пуној контроли над списком играча.

Пре њега, многе репрезентације састављали су надлежни комитети, али је Поцо инсистирао на томе да најбоље шансе за успех екипи даје уколико одговорност сноси тренер - нешто што је сер Алф Ремзи такође урадио пошто је постао селектор Енглеске 1963.

Ово је значило да Поцо може да позове ориунде, термин који се односи на људе италијанског порекла рођене у инострансву, како би ојачао редове.

Неки од играча које је позвао били су и Луис Монти, играч који је наступао у финалу Светског првенства 1930. за Аргентину и Раимундо Орси, још један бивши играч Аргентина који је у победи од 2:1 у финалу 1934, дао гол за Италију против Чехословачке.

И мада овај тренд није наишао на потпуно одобравање у фашистичко оријентисаном окружењу, повећавање шанси за успех превагнуо је у Поцову корист.

Његова екипа деловала је добро организовано, приступала је утакмицама као биткама и није презала ни од чега како би постигла резултат.

Тренинг кампови били су прожети јаким националистичким порукама и фудбалска репрезентација била је третирана готово као војска, укључујући и вежбе у облику маршева кроз шуму.

Поцо је наставио са развијањем свог приступа у минуле четири године и одвео Италију до победе на Олимпијским играма одржаним 1936. у Берлину.

Тако је постао први менаџер који је освојио Светско првенство на страном тлу - у Француској 1938.

Суочени са непријатељском публиком на отварању турнира против Норвешке у Марсеју, Поцо и његови играчи салутирали су на фашистички начин у знак пркоса и одбијали су да спусте руке све док се публика није примирила.

Пошто су се звиждуци и негодовање поновили по спуштању руку, Поцо је наредио играчима да поново подигну руке.

Kако је Италија напредовала кроз фазе турнира, четвртфинале против домаћина првенства, Француске, само је додатно распламсало политичке напетости и Азури су уместо у резервним, белим дресовима, по наређењу 'одозго', на терен изашли у потпуно црној гарнитури.

Поред чврстине у игри, Италија је у Ђузепеу Меаци, фудбалеру средине терена који је под Поцом имао пресудни утицај на игру, добила и креативност.

Kапитен је био ударна игла у победи браниоца трофеја над Француском од 3:1; потом је у полуфиналу против Бразила, за победу, био прецизан са беле тачке; а у финалу је погурао Луиђија Kолаусија и Силвија Пиолу који су постигли по два гола у победи од 4:2 над Мађарском.

Фашисти на власти нису занемарили значај освајања другог узастопног Светског првенства.

Чак је створен и мит о Мусолинијевом телеграму играчима вече уочи утакмице финала у којем је писало: „Победите или погините".

Овај детаљ никада није потврђен.

Ипак, био је то крај Поцове приче на Светским првенствима.

Почетак Другог светског рата значио је да се турнир није одржавао до 1950, времена када је увелико био разрешен функције селектора и прогнан из италијанског фудбала због сарадње са свргнутим фашистичким режимом.

Поцо је постао цењен новинар који је пратио игре репрезентације Италије за дневне новине Стампа, али се никада није вратио на клупу.

Преминуо је 1968. у 82. години.

„Поцо је очигледно био веома добар лидер и веома добар мобилизатор и мотиватор", наставља Фут у књизиKако освојити Светско првенство.

„Видео је фудбал као битку и користио је националну реторику при интернационалним турнирима. Нешто налик преношењу рата на фудбалски терен."

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]