Русија и Украјина: Дечји камп у Украјини који је постао стратиште

Откако су руске снаге крајем марта потиснуте из Кијева, у региону Буче пронађена су тела више од 1.000 цивила - многа од њих сахрањена у журби у плитким гробовима. Новинарка ББЦ-ја Сара Рејнсфорд истражила је шта се десило у дечјем летњем кампу - који се сада сматра местом злочина.

*Овај извештај садржи материјал који би могао да узнемири неке читаоце*

У сумраку је испрва лако промашити место убистава.

Али у хладном, влажном подруму на ивици шуме која је била популарно излетиште у Бучи пре рата, петорица Украјинаца била су присиљена да клекну и устрељена у главу.

Десно од улаза налази се камење прекривено крвљу које је постало тамно црвено.

Међу њима лежи плава вунена капа са излазном рупом на једној страни и ободом натопљеним крвљу.

У зиду сам пребројала најмање десетак рупа од метака.

Неколико корака даље налазе се остаци руског војног следовања - отворена конзерва пиринчане каше са говедином и празно паковање крекера.

Име украшено графитима на зиду подсетник је да је ово место заправо дечји камп.

Али кад су руске снаге почетком марта стигле у Бучу, надомак престонице, камп Радијант је постао стратиште.

Прича о убиствима у летњем кампу је језива, али је исто тако и овај детаљ: у региону Буче је за месец дана под руском окупацијом убијено више од 1.000 цивила, а већина није умрла од шрапнела или у гранатирању.

Више од 650 цивила убили су руски војници пуцајући у њих.

Сада Украјина тражи њихове убице.

Владимир Бојченко живео је у Хостемелу, недалеко од Буче, близу аеродромске писте на коју су слетеле прве руске трупе у покушају да оборе украјинску владу.

Кад је његова сестра Алиона Микитрјук одлучила да побегне пре него што борбе стигну до ње, преклињала је Владимира да пође са њом.

Био је цивил, а не војник, али је он желео да остане и помогне.

И тако је дане проводио тражећи храну и воду по Хостамелу да би је носио комшијама, укључујући децу, који су били заточени у подрумима због сталног гранатирања и руских ваздушних напада.

Распричани тридесетчетворогодишњак, који је пропутовао свет у трговачкој морнарици, Владимир би звао телефоном породицу из Гостемела већином дана да би их уверио да је добро.

Алиона би нервозно чекала на његове кратке позиве: знала је да је мора да се попне на неку висораван да би пронашао сигнал, а ако је гранатирање било жестоко, није могао да напусти склониште.

Како је залиха полако понестајало, молила је брата да покуша да побегне, али тада су већ сви путеви били блокирани.

Последњи пут кад се Алиона чула с њим било је 8. марта.

Владимир није био тип који би показивао емоције, али је тога дана рекао сестри да не брине за њега.

„Рекао је: 'Стварно те волим' и то је било јако болно чути", јеца Алиона, грубо бришући очи, али не успева да заустави сузе.

„Чула сам страх у његовом гласу."

Четири дана касније, комшије су виделе Владимира близу Променистије, како је позната овде, или кампа Радијант.

Потом је он нестао.

У марту су борбе близу Кијева биле жестоке, а у њиховом епицентру нашао се градић Буча.

После повлачење руских трупа почетком априла, откривене су сцене које су шокирале свет: тела становника остављена да леже на улицама где су убијени.

Москва говори сваком вољном да слуша да су та убиства режирана, што је идеја која је једнако изопачена колико и изричито неистинита.

Чврсто решени да натерају кривце да одговарају, украјински истражитељи раде пуном паром на сакупљању чврстих доказа на територији која је сада поново под њиховом контролом.

„Не знамо који су Путинови планови, тако да радимо што брже можемо у случају да баци бомбу и уништи све доказе", каже шеф полиције кијевског региона Андреј Ниебитов.

У те доказе спада и поље пуно цивилних аутомобила изрешетаних мецима, сада нагомиланим на ободу Буче.

То су возила на која је отварана ватра док су породице покушавале да побегну.

Једно још има белу тканину у прозору, окачену тако да војници виде да им путници не представљају претњу.

Ако се сувише приближите, осетићете мучни мирис смрти.

Кад су тела испод кампа Радијант откривена 4. априла, међу њима је био и Владимир Бојченко.

Алиона је провела недеље махнито позивајући болнице и мртвачнице.

Тога дана јој је послата фотографија да је идентификује.

Знала је да је то њен брат још пре него што се фотографија до краја скинула.

„Мрзим их сваким атомом свог бића", каже Алиона за Владимирове убице.

„Знам да је погрешно то говорити за људе, али они нису људи. Није било центиметра на телу тих људи на којима није било трагова премлаћивања."

Петоро мушкараца пронађено је како клечи, погнутих глава, руку везаних на леђима.

„Знамо да су мучени", каже шеф полиције за ББЦ.

„Руска војска је прекршила правила ратовања. Они се нису борили против војске у Украјини, они су отимали и мучили цивилно становништво."

Ни тужилаштво није безбедносна служба СБУ нису желели да откривају детаље из текућих истрага. али неки руски војници били су толико немарни у заташкавању за собом да је остао значајан број употребљивих трагова.

Јединице украјинске територијалне одбране су на неким напуштеним положајима чак пронашле спискове војника.

Чини се да су један од њих смене за дужност одлагања смећа, док су на другом детаљи из пасоша и бројеви мобилних телефона.

Са толиким количином материјала рад - до сада је регистровано више од 11.000 потенцијалних случајева ратних злочина - украјинске службе безбедности позвале су у помоћ дигитално умешне цивиле.

„Осећам дужност да помогнем", каже Дмитро Реплијанчук, новинар из slidstvo.info, који је пре рата радио на разоткривању корупције у украјинским органима за одржавање реда и закона.

Он се сада удружио са тужиоцима, копајући по интернету у потрази за додатним подацима који ће помоћи да се ухвате осумњичени ратни злочинци.

„Свестан сам да ће бити јако тешко и да већина случајева неће бити разрешена. Али у овим недељама је јако важно пронаћи што више информација", објаснио је Дмитро.

Пронашли смо један потенцијални траг у смећу у кампу Радијант - омот пакета који је послала жена по имену Ксјуха руском војнику чије су властито име и војна јединица јасно назначени. Јединица 6720 има базу у Рубцовску, у алтајском региону Сибира.

Ова јединица је већ раније била повезана са Бучом кад су војници из тог града ухваћени на сигурносним камерама како шаљу родбини огромне пакете пуне робе коју су опљачкали из украјинских домова.

Не можемо још да будемо сигурни да ли су војници из Рубцовска били у дечјем кампу или да ли су били присуствовали убиствима мушкараца. Полиција прво мора да утврди тачно време њихове смрти.

„Радимо на томе, али то није нешто што може да се уради брзо", објашњава Ниебитов.

„Али тај камп је био штаб, тако да је он морао да има команданта. Војници нису могли да погубе никога без знања команданта. И зато ћемо прво пронаћи организаторе, а потом ћемо потражити и извршиоце."

Преко пута кампа Радијант, иза цркве избушене шрапнелима, један кутак Буче почиње полако да показује обновљене знакове живота.

Мали дечаци трче по дворишту, док човек причвршћује дрвене плоче на прозоре који су разбијени у време кад је град био непрестано гранатиран.

А управо се отворила и мала продавница да би услужила друге који се лагано враћају да започну властиту обнову.

Док се суседима укрштају путеви, они разговарају о данима кад су руски тенкови ушли у њихов град, војницима који су пуцали на све стране и онима коју су бауљали улицама пијани, проваљујући у домове и пљачкајући их.

А присећају се и мештанина који је побегао у њихов стамбени блок преко пута летњег кампа, и кога су они сакрили упркос томе што су се тиме изложили великој опасности.

Виктор Ситњицки није познавао камп Радијант раније, али сви детаљи које је изнео се поклапају.

Он је сада у западној Украјини и испричао ми је своју причу преко телефона, разговарајући из аутомобила да не би узнемирио мајку.

Руски војници су покупили Виктора на улици почетком марта.

Везали су му руке и навукли му капу преко очију, а потом га одвукли у подрум за који је сигуран да се налазио у склопу дечјег кампа.

Ту су му Руси сипали воду преко ногу да би се смрзао и уперили му пушку у главу.

„Упорно су понављали: 'Где су фашисти? Где су трупе? Где је Зеленски?'. Један од њих је поменуо Путина тако да сам опсовао, а он ме је ударио", присећа се Виктор.

Он се сећа како је био бесан на своје тамничаре, али и да их се истовремено плашио.

У прошлости је радио у Москви са људима из Сибира и био је престрављен да Руси сада могу да буде тако брутални према њему.

Још и више кад је један од војника открио да је и сам из Сибира.

Виктор му је рекао да је тужан што је дошло до овога.

„Тужно је што су се наши дедови заједно борили против нациста, а сада сте ви фашисти", одговорио му је Рус бесно.

„Рекао ми је: 'Имаш до јутра да се сетиш свега што си видео, у противном ћеш бити стрељан."

Те ноћи се Виктору посрећило. Дошло је до жестоког гранатирања и кад је он схватио да га његови тамничари више не чувају, почео је да бежи да би се спасао.

„Израчунао сам да имам више шансе да преживим под гранатама него ако останем у подруму. Већ су ми прислањали пушку уз главу. Шта их кошта да повуку ороз?".

Из заједничке гробнице испод дечјег кампа, Владимир Бојченко сада је премештен и правилно сахрањен испод трешњиног цвета на старом гробљу у Бучи.

После његове сахране, Алиона каже да је коначно видела братовљево лице поново у сновима, где је изгледао као да је дошао да је утеши.

Али она и даље има многа питања.

Крст на Владимировом гробу је обележен само са датумом његовог рођења, не и смрти, зато што породица нема представу кад је убијен.

Можда никад неће ни сазнати, сем ако руски командант који је преузео контролу над кампом Радијант не буде пронађен.

Као и сви остали у Бучи, међутим, они знају да се цивили нису само случајно затекли у овом рату.

Они су циљано прогоњени - прогоне их руски војници који или не знају за правила ратовања или их није брига.

Фотографије: Сара Рејнсфорд, осим где је назначено другачије

Додатно извештавање: Дарија Сипигина, Маријана Матвејчук и Тони Браун

Погледајте видео: Руски војници снимљени како убијају украјинске цивиле

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]