Балкан и Мадлен Олбрајт: Какав траг је некадашња америчка државна секретарка оставила у бившој Југославији

Мадлен Олбрајт, чешка имигранткиња која је постала прва државна секретарка у историји САД, умрла је од рака у 84. години.

Дугогодишња ветеранка у спољној политици, Олбрајт је постала америчка државна секретарка 1997. године док је председник био Бил Клинтон.

За време НАТО бомбардовања СРЈ 1999, Олбрајт је била на овој функцији, али то је само један део преплитања њеног каријерног и животног пута са Балканом.

Због политичког ангажовања током ратова на подручју бивше Југославије, на Балкану су је једни славили, а други оштро критиковали.

Била је прва изасланица Клинтонове администрације која је посетила опкољено Сарајево 1994. године, а у Приштини је добила споменик - у знак захвалности за „слободу" Косова.

„Најпоноснија сам на оно што смо урадили за Косово"

Била је важна учесница мировне конференције у Рамбујеу 1999. године, која се сматра последњим дипломатским покушајем заустављања оружаних сукоба на Косову.

Крах тих преговора југословенске и албанске делегације био је увод у бомбардовање Савезне Републике Југославије.

„Кад ме људи питају на шта сам најпоноснија од онога што сам урадила, то је Косово.

„Сматрала сам да не можемо стајати по страни, то је у великој мери био геноцид", изјавила је за ББЦ емисију „Сведоци историје".

Две године по именовању за америчку државну секретарку, Олбрајт је гласно заговарала бомбардовање и велике напоре је уложила да натера Клинтонову администрацију да интервенише како би, говорила је, зауставила етничко чишћење на Косову које спроводи српски режим Слободана Милошевића.

Неки критичари су потом НАТО бомбардовање назвали „рат Мадлен Олбрајт".

Сматрала је да се током рата у Босни предуго чекало на реакцију Запада, зато 1999. није желела да понови исту грешку.

„Нећемо стајати по страни и гледати шта српске власти раде на Косову, када више не могу да се извуку због онога што су урадили у Босни", рекла је тада.

Америка и НАТО били су на мети оштрих критика дела светске јавности због значајног броја цивилних жртава у бомбардовању, спроведеном без одобрења Уједињених нација и уз енергично противљење Кине и Русије.

Онда се десио напад на симбол кинеског суверенитета у срцу Балкана.

За ББЦ је испричала како јој је заменик рекао „да седне", јер има нешто да јој саопшти.

„Питала сам га шта је с тобом?

„Он каже - 'седи, бомбардовали смо кинеску амбасаду грешком'".

Троје новинара је погинуло у том нападу у ноћи 7. маја 1999. године.

Током 78 дана, бомбардовани су војни циљеви, касарне, постројења, али и цивилни објекти - болнице, фабрике, мостови, пруге, остала инфраструктура, медијске куће и предајници, складишта енергената.

Прецизних и званичних података о броју жртава у Југославији нема ни 23 године после бомбардовања - процене се крећу од неколико стотина, до неколико хиљада страдалих.

„Ово није мој рат, ово је рат за америчке вредности"

Већ у то време, током бомбардовања СРЈ, Олбрајт је одбацила тврдње дела америчке, али и светске јавности да је „јастреб" Клинтонове администрације и истакла да то није њен лични рат.

У априлу 1999, Вашингтон пост објавио је текст у којем се наводи изјава извора тог листа из Беле куће да је спољна политика Олбрајт била обележена њеним пореклом и чињеницом да је као дете из ратом разорене Чехословачке два пута била у избеглиштву - један период провела је и у Београду уочи Другог светског рата.

„Ово није мој рат, ово је рат за америчке вредности", рекла је Олбрајт у априлу 1999. у емисији Ларија Кинга, новинара телевизије ЦНН.

„Знам да је било доста речи о мојој прошлости.

„Али верујем да сваки Американац који има привилегију да живи у овој земљи разуме колико је важно да боримо за наше вредности и да не дозволимо етничко чишћење".

То што је на Балкану живела као дете омогућило јој је да разуме језик и посети бројна места на која ће се вратити као амерички дипломата више од пола века касније.

„Не могу вам описати како је било доћи тамо и седети иза табле са натписом Сједињене Америчке Државе.

„Волела сам то, стварно јесам, могла сам да будем државна секретарка заувек", испричала је за ББЦ емисију „Сведоци историје".

Сусрети са Милошевићем

У више наврата се Олбрајт срела са Слободаном Милошевићем, кога је описивала као хипернационалисту који је одлучио „да се отараси људи који су били другачији од српске верзије национализма".

Оставио је снажан утисак на њу.

„Изгледао је као да за себе мисли да је шармантан, паметан, веома сигуран у себе и врло елегантан човек.

„С друге стране, оно што је радио било је веома далеко од елеганције", испричала је за ББЦ.

„Немогуће је, за Американце поготово, да се рукују без осмеха, а кад сам га видела у Београду била сам решена да се не насмејем.

„Било је много камера око нас и видела сам себе на сликама врло намргођену".

Сусрети са човеком кога је сматрала одговорним за многе злочине, што ће се касније наћи и у оптужницама Међународног кривичног суда за ратне злочине у Југославији, изазивали су у њој „ужасан осећај".

„Седели смо у соби са лепим намештајем, он у италијанском оделу, не могу вам описати колико ме је то ледило", описала је.

Бомбардовање Југославије

Бомбардовање Савезне републике Југославије почело је 24. марта 1999. године.

Повод за војну интервенцију НАТО савеза био је прогон Албанаца на Косову који су спроводиле безбедносне снаге Србије.

Ипак, Савет безбедности Уједињених нација није издао дозволу за војну интервенцију.

Бомбардовање је трајало 78 дана. У нападима је погинуло 1.008 припадника безбедносних снага, а укупан број цивилних жртава се до данас не зна.

Невладина организација Хјуман рајтс воч, која се бави људским правима, наводи да је погинуло између 489 и 527 цивила.

Последње бомбе на Србије су пале 10. јуна 1999, а причињена је огромна материјална штета.

Масакр у Вуковару

Једно од најранијих суочавања са злочинима на Балкану, Мадлен Олбрајт је имала 1991. када је посетила околину Вуковара у Хрватској.

„Видите фрижидере и хладњаче у којима су тела, веома је чудно било ходати по пољима где знате да су људи сахрањени.

„Ужас", испричала је.

Овај хрватски град био је поприште једног од најсуровијих сукоба у рату, где су снаге Југословенске народне армије и српских формација месецима окруживале град, његове становнике и хрватске снаге.

Посебно ју је шокирало, каже, то се то све догађало поред пута, не у неким удаљеним местима „где нико не би знао".

Почасна грађанка Сарајева

Олбрајт је оставила снажан печат и у Босни и Херцеговини.

За изузетне заслуге у пружању подршке у борби за одбрану гарда и развијању односа међу људима различитих нација, вера и култура, проглашена је 2008. године почасном грађанком Сарајева.

Током прве посете Сарајеву 1994, парафразирајући председника Џона Kенедија у подељеном Берлину 1961, изјавила је:

„Ја сам Сарајка", као одговор на тадашњу полемику о могућој подели града, преноси Аваз.

Исто је поновила на истом месту и две године касније, после реинтеграције сарајевских општина, у марту 1996, поручивши како је нарочито узбуђена због чињенице да се оно што су неки тада називали само њеном визијом у поновном уједињењу града, обистинило.

„Била сила слободе"

Некадашњи амерички председник Барак Обама ју је 2012. одликовао Председничком медаљом слободе - највишом наградом доступном цивилу - за њен рад на Балкану.

Њену смрт од рака потврдио је портпарол Стејт департмента.

Међу онима који су јој одали почаст после објаве њене смрти био је и садашњи генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, који је рекао да је Олбрајт „била сила слободе".

Бивши амерички председник Џорџ Буш рекао је да је Олбрајт „из сопствене судбине схватила важност слободних друштава за мир у свету".

Британска министарка спољних послова Лиз Трус написала је на Твитеру да свет „треба да стоји иза" вредности Мадлен Олбрајт „више него икад".

Мадлен Олбрајт је из Европе са породицом отишла у Сједињене Државе 1948. године, када је њена породица поднела захтев за политички азил, тврдећи да нису у могућности да се врате кући као противници комунистичког режима у родној Чехословачкој.

Држављанка САД је постала 1957. године.

Радила је у Белој кући током мандата председника Џимија Картера, а касније као саветница за спољну политику многих потпредседничких и председничких кандидата.

Убрзо пошто је Бил Клинтон инаугурисан 1993. године, именована је за амбасадора при Уједињеним нацијама - њен први дипломатски положај.

Постала је прва жена на месту америчког државног секретара 1997. године.

Ко је била Мадлен Олбрајт?

Рођена је 15. маја 1937. године у Прагу, у тадашњој Чехословачкој под именом Марија Јана Корбелова.

Била је ћерка чехословачког дипломате Јозефа Корбела који је у време када се она родила био чешки изасланик у Београду.

У том периоду, њени родитељи Јозеф и Ана највише су се дружили са Владимиром Рибникаром, издавачем листа „Политике", чија је супруга Јара била Чехиња, преноси Недељник из њене аутобиографије.

Када је нацистичка Немачка окупирала Чехословачку 1939. године, Корбел је са породицом побегао у Лондон и наставио да ради за чешку владу у егзилу док је радио емисије на ББЦ-ју.

Током Другог светског рата Мадлен Олбрајт је једно време била у избеглиштву у Србији о чему је и сама говорила.

Породица ју је звала Мадла, а затим Мадленка.

Када је педесетих година прошлог века добила америчко држављанство, себе је описала као „потпуно америчку Меди".

После рата, Јозеф Корбел се вратио у Чехословачку, а касније је постао делегат УН да би помогао у посредовању између Пакистана и Индије у Кашмиру.

Али како је комунизам завладао његовом родном земљом, Корбел се поново плашио за безбедност породице.

Успешно је поднео захтев за политички азил за њега, његову жену и њихово троје деце у САД - где је добио стипендију за предавање политике у Денверу у Колораду.

Тек много година касније, крајем деведесетих, Олбрајтова је сазнала колико је био рањив положај њене породице у Европи.

Лист Вашингтон пост открио је да је више десетина њених рођака, међу којима три баке и деде, убијено током Холокауста због тога што су били Јевреји.

У време када се Олбрајт преселила у САД, са 11 година, већ је живела у неколико земаља и говорила је четири језика.

У мемоарима се присетила како се борила да се уклопи са другим америчким тинејџерима уз строго васпитање њених родитеља.

После средње школе, стипендија јој је омогућила да студира политичке науке на Велслију, приватном женском универзитету у Масачусетсу који ће касније похађати и Хилари Клинтон.

У то време Олбрајт се први пут заинтересовала за политику и упознала будућег мужа, Џозефа Медила Патерсона Олбрајта, из познате америчке издавачке породице.

Радио је као млади репортер док је она као приправница радила у новинама Денвер Пост.

После неколико недеља су се верили.

Пошто је она дипломирала, пар се венчао и засновао породицу.

Најпре су добили близнакиње, Алис и Ен, 1960. године, а седам година касније родила се трећа ћерка - Кетрин.

Први политички кораци

Џозеф је наставио да се бави каријером док је његова супруга учила руски и усавршавала студије међународних односа у слободно време, прво у Џорџтауну, а затим на Универзитету Колумбија у Њујорку.

Касних 1960-их, када се породица вратила у Вашингтон, Олбрајт се први пут директно укључила у политику.

Блиско је сарађивала са сенатором Мејна Едом Мускијем и помагала му је у прикупљању средстава за председничку кандидатуру.

Докторирала је 1975. године.

Неколико година касније први посао у влади понудио јој је Збигњев Бжежински, њен бивши универзитетски професор са Универзитета Колумбија.

Амерички председник Џими Картер га је именовао за саветника за националну безбедност и желео је да му његов бивши ученик помогне у вези са Конгресом.

Када је Роналд Реган победио демократе и преузео власт, Олбрајт је прешла у непрофитне организације.

У то време, њен муж је изненада затражио развод, после 23 године брака.

Мадлен Олбрајт постаје професорка међународних послова у Џорџтауну.

Као професорка, студенте је терала да играју улоге у спољнополитичким ситуацијама.

Студенткињама је давала у улоге у којима у стварном животу доминирају мушкарци, подучавајући их важности да говоре и прекидају како би се њихов глас чуо.

„Моји часови су можда били мало бурни", написала је у мемоарима.

„Али жене су научиле, а мушкарци су се навикли".

Упоредо са професорском каријером, наставила је да се бави политиком.

Њена кућа у Џорџији постала је друштвено средиште и место за политичке састанке, а Олбрајт је била спољнополитички саветник у председничким кампањама Волтера Мондејла и Мајкла Дукакиса.

Четрнаест одела и сукња

Када је Бил Клинтон изабран за председника САД 1992. године, прво је замолио Мадлен Олбрајт да помогне у транзицији његове администрације пре него што јој је понудио улогу амбасадора у Уједињеним нацијама.

У то време, Олбрајт је била једина жена међу 15 представника у америчком Савету за националну безбедност.

Њихов први сусрет описала је као 14 одела и сукњу у соби.

У то време, као амбасадор, Олбрајт је доживела оно што је назвала „најдубљим жалом" у каријери - неуспех међународне заједнице да заустави геноцид у Руанди.

Прављење историје

Пошто је освојио други мандат, Клинтон је предложио Олбрајт за државну секретарку.

„Када се моје име појавило у вези са именовањем за државног секретара, неко је могао да помисли да сам ванземаљац", рекла је она листу Гардијан 2018.

„Људи су заправо говорили: 'Арапи неће имати посла са женом'.

Али после још једног једногласног избора, Олбрајт је постала 64. државни секретар САД - и прва жена у тој улози.

Док је била на функцији, Олбрајт се залагала за повећање утицаја НАТО-а и помагала је у посредовању израелско-палестинских мировних преговора.

Такође је била у великој мери укључена у преговоре са Северном Корејом ради сузбијања њихових нуклеарних амбиција, иако су на крају пропали.

Олбрајт је последњих година била председавајућа у Националном демократском институту за међународне послове и председница Труманове фондације за стипендирање.

Била је и копредседница Комисије за правно оспособљавање сиромашних.

Крајем прошле године ступила је на нову функцију као нова председница америчког Одбора за одбрамбену политику.

Читај ми са брошева

Олбрајт је имала јединствену дипломатску технику: коришћење накита, односно брошева.

Рекла је да су је прво инспирисали ирачки медији који су је упоређивали са „змијом" због њеног односа према Садаму Хусеину после првог Заливског рата.

„Имала сам дивни старински брош у облику змије и кад смо имали посла са Ирачанима, њега бих ставила", рекла је 2009. године.

Сматрала је да би то могао да буде забаван начин да пренесе дипломатске мисли и поруке.

Једном приликом, носила је џиновски брош у облику бубе када су Руси били умешани у скандал са „прислушкивањем".

Током једног сусрета са руским председником Владимиром Путином, који је она описала хладним, имала је брош са три мајмуна - не видим зло, не говорим зло, не чујем зло - био је то њен начин да покаже Русима шта мисли о њиховим дејствима у Чеченији.

Погледајте видео о НАТО бомбардовању СР Југославије

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]