Лажне вести, политика и протести: Револуција на клик - да ли је то највећа заблуда 21. века

За неке, то је најлењи облик активизма.

На друштвеним мрежама, „слективисти" изражавају подршку некој ствари мењајући профилску слику, ретвитујући неки сентимент или употребљавајући хештег који трендује.

Урбани речник дефинише слективизам као „самообмањујућу идеју да сте од помоћи ако лајкујете, поделите или ретвитујете нешто."

Али да ли је такав слективизам - илити „кликтивизам", како је такође пежоративно познат - баш толико бескористан?

Све је више доказа који указују на то да је онлајн активизам ефикаснији него што многи претпостављају.

А једно скорашње истраживање сугерише да га политичка десница и левица користе на различите, често прикривене, начине како би ширили своја уверења и идеје.

Кликтивизам има лошу репутацију.

Као што је један коментатор забележио пре једне деценије: „кликтивизам је за активизам исто што и Мекдоналдс за кувану храну. Он можда изгледа као храна, али хранљиве материје које живот значе одавно су нестале из њега."

А претпрошле године је бивши амерички председник Барак Обама сугерисао да активизам на друштвеним мрежама - нарочито култура „освешћених" - није замена за организовање у заједници или протесте у физичком свету.

„Влада уверење", изјавио је он, да је начин стизања до промене „што више осудити друге и да је то довољно.

„То није активизам. То неће довести до промене. Ако је све што чините бацање камења, вероватно нећете стићи далеко."

Можда.

Али Дин Фрилон и колеге са Универзитета у Северној Каролини у Чепел Хилу, пишу у студији у часопису Сајенс да се многе критике на рачун кликтивизма заснивају на двема погрешним претпоставкама.

„Једна од највећих заблуда је да он ништа не постиже", каже Фрилон.

„Друга је да то на неки начин потире или замењује офлајн активизам. Ми знамо да ниједно од та два није истина."

Докази сакупљени током последње деценије указују на то да кликтивизам, целокупно гледано, може да буде веома ефикасан у ширењу мање познатих идеја и промовисању неглавнотоковских ставова.

Иако један твит или објава неће променити свет, хиљаду њих могу да рашире уверења која хоће.

„Кликтивизам има велики ефекат кад је у питању алтернативни пут до јавности за одређене покрете", каже Фрилон.

У САД и читавом свету, Окупирај Вол Стрит, Животи црнаца су важни, #MeToo, ултра-десничарски противници имиграције и покрет који се бори за права мушкараца успели су да унапреде своје циљеве преко кликтивизма, према резултатима истраживања из скорашњих година.

За то време, студије показују да су људи који су изузетно политички активни онлајн исти такви и у офлајн животима.

Дељење и твитовање политике на друштвеним мрежама у корелацији је са одласком на политичке скупове, донирање кампањама и друге облике грађанског ангажовања.

„Најефикаснији активистичким покрети у 21. веку имају вишеструке оштрице", каже Фрилон.

Кликтивизам је успео да пропагира и нови речник, и то и добар и лош.

На пример, пре једне деценије, израз „глобалиста" - антисемитска кодирана порука - био је резервисан за ултра-десничарске кутке интернета.

Али, као што су истраживачи открили кроз текстуалну анализу, онлајн напори десничарских активиста постепено су га увели на сајтове као што је Брајтбарт, после чега га је преузео Фокс Њуз а завршио је чак и у говорима бившег америчког председника.

Такозвани хипер-партијски инфо сајтови као што је Брајтбарт, немачки часопис Компакт и шведски Нихетер Идаг могу да се понашају као „мостови" за некада екстремистичке ставове преко којих се стиже до главнотоковских десничарских медија, открили су истраживачи.

(И као што је ББЦ Фјучр истражио, порекло тих мањинских идеја често се заборавља, што је ефекат познат као „друштвена криптомнезија".)

Интригантно, али научни налази сугеришу да десница и левица примењују различите тактике у свом кликтивизму, макар у САД-у.

Уз ризик да претерано поједноставим ствари, рецимо само да досадашње истраживање сугерише да је превасходни начин на који левичарски активизам шири идеје хештег активизам, као што су #TakeAKnee, #TimesUp или неки други хештегови који промовише неку акцију или борбу.

За то време, активисти са деснице - и то нарочите екстремне, за коју Фрилон тврди да је последњих година нарасла на америчким друштвеним мрежама - траже суптилније путање.

То је познато као „узлазна замена за боље" и иде овако:

Подметнете причу, мишљење или идеју неком малом или опскурном инфо сајту, или на друштвеној мрежи, позовете пратиоце да је поделе, а онда се надате да ће је преузети неки већи медиј са већом публиком, а потом још један, и тако све до великих издавача или ТВ мрежа.

Дезинформација следи сличну путању, према Клер Вардл из Фирст драфт њуза, непрофитне организације основане ради борбе против лажних вести.

Лажна тврдња креће са приватних канала као што је Воцап, пре него што се пресели у онлајн садржаје о теоријама завера на Редиту или Јутјубу.

Затим иде у отвореније друштвене мреже као што су Твитер и Фејсбук, када је још само потребно да је неки лаковерни новинар из неког крупног медија преузме и она стигне до хиљада или чак милиона људи.

Чак и ако главнотоковски медиј само раскринка лажну причу, циљ је постигнут.

За многе активисте, „разоткривање је боље од ничега".

„Оно даје кисеоник", пише Вардл.

На крају крајева, ако више људи буде претражило причу, то значи да ће више људи открити идеје активиста, њихове наративе или уверења.

Истраживачица Витни Филипс са Универзитета у Сиракузи назвала је ово „кисеоником амплификације".

Неки активисти своје поруке шире прикривене у оквиру виралног садржаја, а може да их промаши чак и најсофистициранији корисник интернета.

На пример, Марша Алисон са Универзитета у Јужној Калифорнији објавила је студију у којој је описала како су фашистички активисти користили лако подељиве лажне слике животиња да би ширили своје идеје.

Током закључавања због пандемије Ковида-19, појавиле су се многе лажне слике животиња које су се наводно вратиле на ненасељена места, од велшких оваца које су се играле у дечјем парку до делфина који су пливали кроз венецијанске канале.

Једна конкретна група ултрадесничарских активиста, по имену екофашисти, који заступају белу супрематистичку, про-еколошку идеологију, закачили су се за ове слике као начин да повежу своју расистичку идеологију са потенцијално виралним садржајем.

Била је то тактика коју су већ примењивали раније: у својим објавама на друштвеним мрежама, екофашисти користе наизглед безазлене емоџије као што су бор, Земља и планина, уз суптилне ултрадесничарске кодиране симболе као што су нордијске руне и идеолошки хештегови.

То олакшава блажим еколошким активистима да несвесно поделе фашистичке налоге и хештегове, као и да омогуће различитим екофашистима да се међусобно пронађу.

(Нисам несвестан да разоткривањем овог садржаја ризикујем да га амплификујем, али тврдим да њихови прикривени циљеви то оправдавају.)

Дакле, они који одбацују онлајн активизам као рад слективиста не разумеју суптилност и моћ начина на који се поруке и уверења крећу кроз модерни дигитални екосистем.

А још увек је много тога непознатог у вези са начином на који кликтивизам шири идеје кроз друштво, каже Фрилон.

Постоје читаве области дискурса које истраживачи не могу да проуче зато што су затворени и приватни, као што су Воцап групе.

Али оно што знамо је да кликтивизам може да функционише и да он функционише - и да је често много софистициранији и прикривенији него што су многи људи свесни.

Ричард Фишер је виши новинар за ББЦ Будућност. Твитер: @rifish

Погледајте видео о концептуалном уметнику из Босне и шали о вакцинама

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]