Авганистан и жене: Наставница пружила отпор талибанима отварањем онлајн школе за девојчице

Последњих месеци, нови владари Авганистана наредили су да све девојчице и девојке остану код куће и не иду у школе „ради властите безбедности".

Пошто они упорно понављају да је ова забрана привремена, али решења нема на видику, наставница из авганистанске дијаспоре одлучила је да нешто предузме.

После свега неколико недеља од оснивања онлајн школе, Анђела Гајур имала је пријављених скоро 1.000 ученица и више од 400 наставника волонтера.

*Ради њихове безбедности, имена све деце су промењена

У Авганистану, откако су талибани најавили затварање свих школа за девојчице старије од седам година, Насрин и њене четири сестре дају све од себе да наставе да уче код куће у Кабулу.

Али, каже она, било је то посебно тешко за њене две старије сестре, које на универзитету студирају медицину и инжењерство.

„Сви наши снови су се срушили. Чак и ако се школе поново отворе, то више неће бити исто", каже тринаестогодишња Насрин.

„Желела сам да постанем пилоткиња. Али то се сада неће десити.

„Талибани никад неће допустити девојкама да буду пилоти."

Међутим, у последњих неколико недеља, појавио се трачак наде за Насрин и њене сестре у виду онлајн школе.

У организацији искусне авганистанске наставнице која живи и дијаспори, „Онлајн школа Херат" обезбеђује помоћ за 1.000 девојчица и девојака којима је тренутно забрањен приступ образовању.

Далеко од Насрин и њене породице у Кабулу, Анђела Гајур гледа на океан из властитог обалског дома на јужној обали Енглеске.

Рођена у покрајини Херат у западном Авганистану, Анђела је имала само осам година кад је избио грађански рат у читавој земљи и њена породица је побегла у Иран.

Борбе су у Авганистану трајале четири године све док талибани коначно нису преузели власт 1996. године.

Као избегличко дете, Анђела добро зна шта значи остати без образовања.

„Имали смо само привремену визу, тако да нисам смела да идем у школу", каже Анђела.

„У то време је било уобичајено да авганистанска деца која су избегла у Иран не могу да иду у школу зато што немају одговарајућа документа."

После пет година проведених у Ирану, Анђелин отац је коначно успео да обезбеди праве папире за њу да би она могла да пође у школу.

Али чак и са 13 година, Анђела је врло добро знала да је њен прави позив да подучава друге.

Сваког дана после школе, Анђела би се враћала кући и понављала све што је научила тога дана пред четрнаесторо друге авганистанске деце, од којих ниједно није имало приступ образовању.

Много година касније, кад се вратила у Авганистан, Анђела се квалификовала за професорку средње школе, пре него што се преселила у Холандију, а потом коначно скрасила у Великој Британији.

Последњих неколико месеци, као и многи припадници авганистанске дијаспоре, Анђела каже да се често осећала паралисано док је помно пратила шта се дешава код куће.

Али оно што ју је највише заболело, каже она, била су ограничења која су талибани увели девојчицама.

Као наставница и доживотна заговорница права девојчица и жена, знала је да је мора нешто да предузме.

Анђела је основала „Онлајн школу Херат", онлајн образовну установу за све авганистанске жене и девојчице којима је тренутно ускраћено образовање.

„Осећам као да је ова школа резултат целокупног мог животног бола, агоније и искуства", каже Анђела.

„Наш мото је оловка а не пушка."

Од њене прве објаве на Инстаграму, кад је затражила помоћ искусних наставника, јавило јој се скоро 400 добровољаца.

Преко Телеграма или Скајпа, они нуде више од 170 различитих онлајн часова, од математике до ликовног.

„Већина наставника је из Ирана.

„Они раде од два до осам сати дневно, нудећи разне часове, од кувања до сликања."

Заједно пружају помоћ за скоро 1.000 ученица - од којих је једна Насрин.

Насрин каже да пријављивање у „Онлајн школу Херат" не само да јој улило наду, већ јој је и омогућило да поново има сан.

Она тренутно учи турски са једном од наставница волонтера и каже да би волела да живи у Истанбулу.

Последњих недеља, било је неких позитивних вести за ученице на северу земље, са девојкама које су почеле да се враћају у средње школе у пет од 34 авганистанске покрајине.

Младим женама на приватним универзитетима, али не и у државним установама, такође је дозвољено да се врате.

Међутим, за Насрин и њене сестре које живе у Кабулу, заједно са огромном већином ученица широм земље, и даље важи свеобухватна забрана повратка у школе.

Ни за наставнице, као што је Насрина мајка, којима је речено да остану код куће, талибани нису одредили никакав план кад ће им бити дозвољено да се врате на посао.

Само у Кабулу, Уједињене нације процењују да су 70 одсто свих квалификованих наставника жене. То значи да је чак и за оне дечаке и младиће који су се вратили у школе велика вероватноћа да ће бити огромног мањка наставничког кадра који треба да их подучава.

Дуго пре успона талибана, Авганистан се већ мучио са дубоко укорењеним одсуством приступа образовању. Према подацима Министарства образовања из 2019. године, више од трећине деце старије од 15 година је неписмено.

Међутим, сада када је огромна већина девојчица, половина читаве ученичке популације, тренутно осуђена да остане код куће, очекује се да ће та бројка само још расти.

Фотографије: Дерик Еванс

Можда ће вас занимати и овај видео: Тренирање кошарке и борба за женска права могла су да ме коштају живота

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]