Корона вирус: Како ће Ковид-19 вирус променити свет

Где ћемо се налазити за шест месеци, за годину дана или десет година од сада? Лежим будан ноћу и питам се каква ли будућност чека људе које волим. Моје крхке пријатеље и родбину.

Питам се шта ће се десити с мојим послом, иако спадам међу оне таличне: добро сам плаћен током боловања и не морам да радим у канцеларији. Ово пишем из Уједињеног Краљевства, где имам пријатеље који су и даље самозапослени и сада их чекају месеци без примања, пријатеље који су већ остали без посла.

Уговор који ми доноси одсто примања истиче у децембру. Коронавирус жестоко погађа економију. Хоће ли ико запошљавати у тренутку кад ми буде требао посао?

Постоји више могућих будућности, у зависности од тога на који начин ће се владе и друштво суочити с коронавирусом и његовим последицама по економију.

Надамо се да ћемо искористити кризу како бисмо изнова изградили друштво, створили нешто боље и хуманије. Али могли бисмо и да огрезнемо у нешто горе.

Мислим да можемо да сагледамо нашу ситуацију - као и оно што лежи у будућности - тако што ћемо се осврнути на друге кризе. Моје истраживање фокусирано је на основе савремене економије: глобални ланац снабдевања, зараде и продуктивност.

Посматрам на који начин привредна кретања утичу на изазове попут климатских промена и лоше ментално и физичко здравље радника.

Већ сам аргументовано устврдио да нам је потребна другачија врста економије ако желимо да изградимо социјално правичне и еколошки стабилне будућности. То никад није било очигледније него сада, док се суочавамо с Ковидом-19.

Одговори на пандемију Ковида-19 представљају тек проширење динамике која покреће друге друштвене и еколошке кризе: истицање важности једног типа вредности у односу на друге. Таква динамика игра велику улогу у светском одговору на Ковид-19.

Стога, док одговори на вирус еволуирају, у ком правцу би могле да се развијају будућности наше економије?

Из економског угла, постоје четири могуће будућности: пад у варварство, чврсти капитализам, радикални социјализам, као и преображај у широко друштво засновано на међусобној испомоћи. Верзије свих ових будућности савршено су могуће, мада не и једнако пожељне.

Мале промене нису довољне

Као и климатске промене, коронавирус је делимично узрокован нашом економском структуром. иако су оба проблема наизглед проблеми „околиша" или „природе", заправо их производи друштво.

Да, до климатских промена доводе одређени гасови који апсорбују топлоту. Али такво објашњење је веома површно. Како бисмо заиста схватили климатске промене, морамо да разумемо друштвене разлоге због којих и даље испуштамо гасове стаклене баште.

Исто важи и за Ковид-19. Да, директан разлог јесте вирус. Али како бисмо контролисали његове последице, морамо да проникнемо у људско понашање и његов шири економски контекст.

Борити се с Ковидом-19 и с климатским променама много је једноставније ако се редукују несуштаствене привредне активности. Кад је реч о климатским променама, ако производите мање, трошите и мање енергије, те емитујете мање гасова стаклене баште.

Епидемиологија Ковида-19 убрзано се развија. Али основна логика је једнако проста. Људи су у међусобном контакту и тако шире инфекцију. То се дешава у домовима, на радном месту, као и на путовањима.

Смањивање тих контаката смањиће преношење вируса с особе на особу и свеукупно довести до смањења броја случајева.

Смањивање међуљудских контаката вероватно помаже и код других стратегија контроле. Једна од тих стратегија, у случају избијања епидемије инфективне болести, јесте праћење контаката и изолација, при чему се идентификују контакти заражене особе, а затим се изолују, како би се спречило даље ширење болести.

Та стратегија даје најбоље резултате када треба евидентирати велик проценат контаката. Што мање нека особа има контаката, то мање људи можете да пронађете и теже ћете стићи до великог процента.

На основу Вухана видимо да су овакве мере социјалног дистанцирања и изолације ефикасне. Политичка економија нам помаже да разумемо зашто те мере нису раније уведене у европским земљама (а понајвише у УК и САД).

Крхка економија

Изолација ствара притисак на глобалну привреду. Суочавамо се са великом рецесијом. Овај притисак је навео неке светске лидере да предложе ублажавање мера изолације.

Економија колапса је прилично једноставна. Предузетници постоје како би остваривали профит. Ако ништа не производе, немају шта ни да продају. То значи да неће остварити профит, што значи да ће бити у све мањој могућности да вас запосле.

Предузетници могу (током кратког временског периода) да држе раднике који им нису непосредно потребни - и то и чине: желе да буду у стању да одговоре захтевима тржишта кад се привреда опорави.

Али ако ствари постану веома лоше, неће то чинити. Стога све више људи остаје без посла или страхује од отказа. И онда све мање купују. Тако цео циклус креће испочетка и односи нас низ вртлог економске депресије.

У уобичајеној кризи, рецепт за решавање овога је једноставан - влада троши средства, све док људи опет не почну да конзумирају и раде.

Али уобичајене интервенције овде неће помоћи, пошто ми не желимо да се привреда опорави

Цела ствар у вези са изолацијом јесте да се људи спрече да одлазе на посао, где би ширили болест. Новије истраживање показује да би превремено укидање мера изолације у Вухану (међу којима је и затварање радних места) могло да доведе до другог таласа пораста броја случајева у Кини, касније у току 2020.

Како је написао економиста Џејмс Мидвеј, исправан одговор на Ковид-19 није ратна привреда - са огромним увећањем производње. Напротив, потребна нам је „антиратна" привреда и огромно смањење производње.

И ако желимо да увећамо своју отпорност на пандемију у будућности (и избегнемо најгоре климатске промене), потребан нам је систем који је у стању да смањи производњу без губитака средстава за живот.

Стога је потребно да о економији размишљамо на други начин. Имамо обичај да посматрамо економију као средство путем којег купујемо и продајемо робу, углавном широке потрошње. Али економија није и не мора да буде то.

У својој сржи, економија представља начин на који располажемо ресурсима и претварамо их у оно што нам је потребно за живот. Ако гледамо из тог угла, почећемо да увиђамо нове прилике за другачији живот, прилике да производимо мање а да при том не доприносимо општој беди.

Неки еколошки економисти и ја се већ дуго бавимо тиме како да производимо мање на друштвено праведан начин, због тога што је изазов смањења производње кључан и за решавање проблема климатских промена.

Ако би све друго остало исто, што више произведемо, то емитујемо већу количину гасова стаклене баште. Како, онда, да смањимо количину онога што производимо, а да људи задрже посао?

Међу предлозима је и онај да се смањи трајање радне недеље или бисте, као што се види у мом недавном истраживању, могли да дозволите људима да раде спорије и уз мање притиска.

Ништа од тога се не може директно применити на Ковид-19, јер је ту циљ да се смање контакти, а не учинак, али суштина предлога је иста. Морате да смањите зависност човека од зараде како бисте му омогућили да живи.

Чему служи економија?

За разумевање одговора на Ковид-19 кључно је запитати се чему служи економија. Тренутно, основни циљ глобалне економије јесте да обезбеди размену новца. Економисти то називају „разменска вредност".

Превладавајућа замисао система у ком тренутно живимо јесте да је „разменска вредност" исто што и „употребна вредност". У основи, људи ће трошити новац на оно што желе или што им треба, и тај чин трошења новца нам говори што о томе колико они цене његову „употребљивост".

Због тога се тржиште сматра најбољим начином управљања неким друштвом. Оно вам омогућује да се прилагодите и довољно је флексибилно да усклади капацитет производње са употребном вредношћу.

Оно што Ковид-19 јасно показује јесте у којој смо мери погрешно поимали тржиште. Широм света, владе се плаше да ће се неопходни системи урушити или преоптеретити: ланци снабдевања, социјална помоћ, али понајвише здравствена заштита. Много је фактора који томе доприносе. Али, хајде да узмемо само два.

Као прво, прилично је тешко остваривати зараду у многим од најважнијих друштвених делатности. То је делом због тога што је највећи покретач профита раст продуктивности рада: да се произведе више са мање људи.

Људи представљају велик трошак у многим пословима, посебно у оним које се ослањају на личне интеракције, као што је здравствена заштита. Последично, раст продуктивности у сектору здравствене заштите обично је нижи него у другим привредним делатностима, стога је раст његових трошкова бржи од просечног.

Као друго, послови у многим кључним делатностима не спадају међу највреднованије у друштву. Многи најплаћенији послови постоје само како би обезбедили размену: како би остваривали зараду. Он не служе широј добробити друштва.

Ипак, пошто доносе велику зараду, имамо много саветника, огромну рекламну индустрију и још већи финансијски сектор.

У исто време, суочавамо се с кризом здравствене заштите и социјалне помоћи, тако да су многи често приморани да напусте корисне послове које воле да обављају зато што им они не доносе довољну зараду за живот.

Бесмислени послови

Делимично управо због тога што тако велики број људи обавља бесмислене послове наш одговор на Ковид-19 није био адекватан. Пандемија нам указује на то да многи послови нису од пресудног значаја, док нам, са друге стране, недостају неопходни радници како бисмо реаговали кад ствари пођу по злу.

Људи су присиљени да раде бесмислене послове због тога што су у друштву у ком је разменска вредност главни принцип економије основне животне потрепштине углавном доступне преко тржишта.

То значи да морате да их купите, а да бисте их купили, потребни су вам приходи, које остварујете путем посла.

Друга страна овог новчића јесте то што најдрастичнији (и најуспешнији) одговори на ширење Ковида-19 које видимо доводе у питање превласт тржишта и разменске вредности. Владе широм света предузимају мере које су пре три месеца деловале незамисливо.

У Шпанији, приватне болнице су национализоване. У Уједињеном Краљевству су изгледи да ће се разни облици превоза национализовати постали прилично велики. А Француска је објавила да је спремна да национализује велике компаније.

Такође, сведочимо краху тржишта рада. Земље као што су Данска и Уједињено Краљевство обезбеђују приходе људима како би их спречили да одлазе на посао. То је кључно за спровођење успешне изолације.

Те мере су далеко од савршених. Ипак, представљају одмак од принципа да људи морају да раде како би остварили зараду и померај ка замисли да људи заслужују да живе чак и ако нису у стању да раде.

То преокреће трендове доминантне током последњих 40 година. У том периоду, тржиште и разменске вредности су посматрани као најбољи начин за управљање привредом. Услед тога, на јавне системе је вршен све већи притисак да постану део тржишта, да се њима управља као да су компаније које морају да остварују профит.

На исти начин су и радници све отвореније излагани тржишту - уговори о раду са „нула радних сати" и економија заснована на хонорарним пословима уклонили су са флуктуација тржишта слој заштите који је некад обезбеђивало стабилно запошљавање на дуге стазе.

Чини се да Ковид-19 преокреће тај тренд, тако што одваја систем здравствене заштите и производе рада од тржишта и препушта их на располагање држави. Државе врше производњу из многих разлога. Неки су добри, неки лоши. Али за разлику од тржишта, оне не морају да производе искључиво због разменске вредности.

Ове промене уливају ми наду. Оне нам пружају шансу да спасемо многе животе. Чак нам навогештавају и могућност трајне промене која би нас учинила срећнијима и помогла нам да се позабавимо климатским променама. Али зашто нам је толико времена требало да стигнемо довде?

Због чега многе земље с толико муке успоравају производњу? Одговор се налази у скорашњем извештају Светске здравествене организације (СЗО): те земље нису „размишљале" на исправан начин.

Наша економска машта

Током четрдесет година, владао је широки економски консензус. То је ограничило способност политичара и њихових саветника да примете недостатке у систему или замисле алтернативе. Такво размишљање заснива се на два повезана уверења:

Ова становишта уобичајена су у многим земљама Запада. Али најснажнија су у Уједињеном Краљевству и Сједињеним Америчким Државама, а обе те земље показале су се лоше припремљеним за борбу с Ковидом-19.

У Уједињеном Краљевству, учесници догађаја који је организовао приватни сектор наводно су сумирали приступ Ковиду-19 премијеровог вишег саветника на следећи начин: „развијање имунитета крда, заштита економије, а ако при том неки пензионери умру, шта је - ту је".

Влада је ово демантовала, али не би нас чудило и да је истина. На једном владином догађају на самом почетку пандемије, један виши јавни службеник ми је рекао: „Вреди ли растурати економију? Ако погледате финансијску вредност живота, вероватно не."

Овакав став типичан је за одређену елитну класу. Добро је сажет у изјави тексашког званичника који је устврдио да би многи старији људи радије умрли него сведочили паду САД у економску депресију.

Овакав став доводи у опасност многе угрожене људе (а нису само старији људи угрожени) и, као што сам покушао овде да изложим, заговара лажни избор.

Криза настала због Ковида-19 би, између осталог, могла да прошири хоризонт наше економске маште. Док владе и грађани предузимају кораке који су пре три месеца деловали немогуће, наше замисли о томе како свет функционише могле би убрзано да се мењају. Хајде да се осврнемо на то куда би те нове замисли могле да нас одведу.

Четири будућности

Како бисмо лакше завирили у будућност, послужићу се старом техником из области истраживања будућности. Узмете два фактора која сматрате важним и сместите их у будућност, па замислите шта ће се десити у различитим комбинацијама тих фактора.

Фактори које желим да узмем су вредност и централизација. Вредност се односи на оно што бисмо назвали водећим принципом наше економије. Користимо ли наше ресурсе како бисмо увећали размену и количину новца или како бисмо унапредили живот?

Централизација се односи на начин на који су ствари организоване, кроз велики број малих јединица или кроз један велики командни центар. Те факторе можемо да посложимо као решетку, коју ћемо испуњавати разним сценаријима.

На тај начин можемо да замислимо шта би се десило ако бисмо покушали да се изборимо с коронавирусом у следеће четири екстремне комбинације:

Државни капитализам

Државни капитализам представља најчешћи одговор којем тренутно сведочимо широм света. Типичан пример су Уједињено Краљевство, Шпанија и Данска.

У државном капитализму, друштво наставља да негује разменску вредност као звезду водиљу економије. Али оно увиђа да је у времену кризе тржишту потребна подршка државе.

Имајући у виду да велики број радника није у стању да ради због болести или из страха за живот, држава нуди шире мере помоћи. Такође нуди огромну кејнсијанску стимулацију тако што повећава кредите и врши директне исплате компанијама.

Очекује се да ће, краткорочно, то бити довољно. Основна функција предузетих корака јесте да се омогући што већем броју компанија да настави да послује. У Уједињеном Краљевству, на пример, храна се и даље дистрибуира кроз тржиште (мада је влада попустила законе о конкуренцији).

Тамо где се радници потпомажу директно, то се чини уз напоре да се минимизира нарушавање нормалног функционисања тржишта рада. Стога, на пример, у САД, као и у Уједињеном Краљевству, плате радника морају да пријављују и деле послодавци.

А висина примања процењује се према разменској вредности коју радник уобичајено остварује на тржишту, а не према томе колико је користан његов рад.

Да ли би овај сценарио могао да буде успешан?

Можда, али једино ако се испостави да се Ковид-19 може ставити под контролу у кратком временском периоду. Пошто се потпуна изолација избегава, како би се одржало функционисање тржишта, преношење инфекције ће се највероватније наставити.

У Уједињеном Краљевству, подизање објеката који нису нужни се наставља и радници на градилиштима су у међусобном контакту. Али буде ли број умрлих растао, биће све теже одржавати ограничене државне мере.

Увећање броја оболелих и умрлих изазваће намире и појачати економске потресе, што ће натерати државу да предузима све радикалније потезе како би покушала да одржи функционисање тржишта.

Варварство

Ово је најсуморнији сценарио. Варварство је будућност која нас чека наставимо ли да се ослањамо на разменску вредност као водећи принцип и при том одбијамо да пружимо подршку онима који су изузети из тржишта због болести или незапослености. Оно дочарава ситуацију с којом се још нисмо сусрели.

Посла нема и радници гладују због тога што не постоје механизми који би их заштитили од окрутне реалности тржишта. Болнице нису зашитићене специјалним мерама, тако да су преоптерећене. Људи умиру.

Варварство је, у коначници, нестабилно стање које води у пропаст или у неки од других одељака на решетки, након периода политичке и друштвене пустоши.

Да ли би то могло да се догоди? Проблем је у томе што би то могло да се деси грешком, током пандемије, или намерно, након што пандемија досегне врхунац. Грешка би подразумевала да влада не интервенише довољно снажно током најгорег периода пандемије.

Помоћ се може нудити компанијама и домаћинствима, али ако то не буде довољно да се спречи колапс тржишта услед ширења болести, уследиће хаос. Болницама би се могла слати додатна средства и људство, али ако то не буде довољно, људи којима је потребно лечење биће у великом броју случајева одбијани.

Потенцијално се једнако лако може замислити могућност оштре политике резова након што је пандемија досегла врх, када владе буду покушавале да се врате „у нормалу". Такво нешто прети Немачкој. То би било катастрофално.

И то не само зато што је смањено финансирање кључних јавних служби током примене политике резова већ умањило способност држава да реагују на ову пандемију.

Последични суноврат привреде и друштва потакнуо би политичке немире и стабилни неред, што би довело до неуспеле државе и до колапса државних и локалних система друштвене помоћи.

Државни социјализам

Државни социјализам нам нуди прву од будућности у којима можемо видети културни помак који би у срце економије унео другачије вредности. Ово је будућност у коју доспевамо продужавањем мера које тренутно видимо у Уједињеном Краљевству, Шпанији и Данској.

Кључно је то да се мере попут национализације болница и обезбеђивања исплата радницима не посматрају као средства за заштиту тржишта, већ начин да се заштити сам живот.

У таквом сценарију, држава ускаче како би заштитила оне сегменте привреде који су неопходни за живот: производњу хране, енергије и крова над главом, тако да основне потрепштине више нису подложне хировима тржишта.

Држава национализује болнице и бесплатно обезбеђује домове. Напослетку, свим грађанима нуди средства којима ће себи обезбедити разну робу - ону основну, али и сваку коју смо у стању да произведемо уз смањену радну снагу.

Грађани више не зависе од послодаваца као посредника између њих и основних животних потрепштина. Исплате се врше свима директно и нису повезане с разменском вредности коју радници остварују.

Уместо тога, исплате су исте за све (према принципу да заслужујемо право да живимо самом чињеницом да смо живи) или се процењују на основу тога колико је користан њихов рад. Радници у супермаркетима, достављачи, магационери, медицинске сестре, учитељи и лекари су нови менаџери.

Могуће је да државни социјализам изникне као последица покушаја остваривања државног капитализма и последица продужене пандемије. У случају дубоких рецесија настаје такав прекид ланца снабдевања да се потражња не може сачувати стандардним кејнсијанским интервенцијама каквим тренутно сведочимо (штампање новца, олакшавање услова за зајмове и слично), држава мора да преузме производњу.

Овај приступ има своје ризике - морамо бити пажљиви како бисмо избегли ауторитарност. Али ако се успешно изведе, он би могао представљати нашу највећу наду у борби против екстремне пандемије Ковида-19. Снажна држава, способна да управља ресурсима како би заштитила основно функционисање привреде и друштва.

Међусобна испомоћ

Међусобна испомоћ је друга будућност у којој уводимо заштиту живота као водећи принцип наше економије. Међутим, у овом сценарију, држава не преузима главну улогу. Уместо ње, појединци и мале групе почињу да организују подршку и помоћ унутар својих заједница.

Ризик код ове будућности огледа се у томе што мале групе нису у стању да брзо прикупе средства потребна за ефикасно увећање капацитета здравствене заштите, на пример.

Али међусобна испомоћ могла би да обезбеди успешнију превенцију од заразе, тако што ће изградити мрежу испомоћи унутар заједнице која би штитила угрожене и спроводила правила изолације.

Најамбициознији облик ове будућност довео би до рађања нових демократских структура. Груписање заједница које су у стању да прикупе значајна средства за релативно кратко време. Људи би се организовали како би планирали регионалне одговоре у покушају да зауставе ширење болести и (ако су обучени за то) лече пацијенте.

Овакав сценарио би могао да изникне из било ког другог. Могао би да понуди излаз из варварства или државног капитализма, као и да потпомогне државни социјализам. Познато нам је да је реаговање заједнице било кључно за сузбијање епидемије Еболе у западној Африци.

А већ назиремо корене ове будућности у групама које припремају пакете помоћи и организују локалну подршку. Можемо то посматрати као неуспех државног одговора. Или то можемо видети као прагматични, саосећајни одговор друштва на све већу кризу.

Нада и страх

Ове визије представљају екстремна сценарија, карикатуре, и најреалније је да се међусобно мешају. Ја страхујем од преласка из државног капитализма у варварство.

А надам се мешавини државног социјализма и међусобне испомоћи: једној снажној, демократској држави која упреже своје ресурсе како би изградила бољи здравствени систем, како би, пре свега, заштитила угрожене од хирова тржишта и изашла у сусрет грађанима, омогућујући им да оформе групе за међусобну испомоћ, а не заокупљајући их бесмисленим пословима.

Оно што је, надам се, јасно јесте да сви ови сценарији остављају места за страховања, али и за наду. Ковид-19 истиче озбиљне недостатке у постојећем систему. Ефикасан одговор на то вероватно ће захтевати радикалну друштвену промену.

Већ сам устврдио да је за то потребно драстично напустити идеју да су тржиште и располагање профитом основни начин организовања привреде. Добра страна свега овога јесте могућност да изградимо хуманији систем који нас чини отпорнијим на будуће пандемије и друге кризе које нас чекају, као што су климатске промене.

Друштвена промена може доћи с разних страна и носити са собом разне утицаје. Кључни задатак за све нас је да захтевамо да нове друштвене форме следе етику која цени бригу о другоме, живот и демократију. Основно политичко питање у ово кризно доба јесте како да живимо и (дословно) организујемо се у оквирима тих вредности.

*Сајмон Мајр је истраживач на катедри за Еколошку економију Универзитета у Сарију.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]