Корона вирус и пустолови на океану: „Нико нам није рекао да је проглашена пандемија“

Елена Манигети и Рајан Осборн одлучили су 2017. године да остваре сан који многи сањају - да дају отказе на послу, купе брод и крену на пут око света.

С породицама су остали у контакту, уз правило да им ови не преносе лоше вести.

Пар који је живео у Манчестеру, путовао је преко Атлантика са Канарских острва до Кариба прошлог месеца, када је до њих стигла вест да широм света влада смртоносни вирус.

После 25 дана на мору и мало комуникације с остатком света, пар је одлучио да пристане на једно мало острво средином марта.

Када су на телефонима добили сигнале (мрежу), открили су да је граница на острву затворена и да свет пати због пандемије о којој ништа нису знали.

„У фебруару смо чули да постоји неки вирус у Кини, али смо мислили да ће до тренутка када стигнемо до Кариба за 25 дана нестати", каже Елена.

„Када смо стигли, схватили смо да се ипак није завршио и да је цео свет инфициран", додаје Рајан

Затворене границе

Пар је углавном био на отвореном мору када је епидемија корона вируса избила. Са ограниченим интернетом и слабим контактом сa породицом и пријатељима, нису имали појма колико је ситуација с вирисом постала озбиљна.

„Рекли смо нашим пријатељима да не желимо да чујемо никакве лоше вести, што је доста тешко, јер има много", каже Елена, чија породица живи у Ломбардији, региону Италије који је најтеже погођен вирусом.

„Прво смо покушали да пристанемо на француску територију Кариба, али када смо се приближили схватили смо да су све границе затворене и да је острво затворено", каже Рајан.

„Чак и тада смо се држали претпоставке да је то ствар превентиве. Мислили смо да острвљани не желе да ризикују да им туристи донесу вирус".

Пар је потом одлучио да продужи путовање ка Гренади и коначно стигне до места у мору где је сигнал 4Г довољно добар како би открили о чему се ради.

У том тренутку су схватили колико се вирус проширио.

„Наша пријатељица је била на Светом Винсенту где смо се и ми запутили. Успели смо да је контактирамо, 10 сати пре него што смо пристали.

„Рекла нам је нас неће пустити уколико смо италијански држављани, иако ја нисам месецима била код куће", рекла је Елена.

На сву срећу, они су сачували руту путовања уз помоћ ГПС сигнала, па су успели да докажу где су све и када били. То је уједно и био доказ да нису били у Италији месецима, односно да су у изолацији били 25 дана на мору. Коначно су могли да се искрцају и осете тло под ногама.

„Тата ми је рекао да не паничим"

И Елени и Рајану су пале тешко информације о томе како су се њихове породице носиле са пандемијом.

„Мој родни град се налази у италијанској регији Ломбардија која је једна од најјаче погођених у свету", рекла је.

Она и Рајан нису могли да схвате колико је тамо страшна ситуација док се нису искрцали сa брода и док није позвала оца.

„Био је то тежак разговор. Рекао ми је да не паничим, јер је тај регион, један од најугроженијих. Послао ми је профил нашег града из Њујорк Тајмса, па је све деловало још реалније. Била сам у шоку.

„Тужна слика родног места, више није било места за ковџеге, није бише било места на гробљима или крематоријумима. Срећом чланови моје породице су били у карантину шест недеља и нису се разболели, али такође познајем и неке који су преминули".

У овом тренутку Елена и Рајан су безбедни на Бекији, острву Свети Винсент, али су забринути колико дуго ће тамо морати још да остану.

„Не желимо да напустимо Свети Винсент", каже Елена.

„Бићемо овде, али се надамо да ћемо моћи да испловим пре сезоне урагана, која почиње почетком јуна".

Надају се да ће тада моћи да се упуте на север и истражују Карибе.

„За сада тај план делује несигурно, јер смо у сендвичу између урагана и вируса", каже она.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]