Ко су били моји родитељи и зашто су ме оставили на брду да умрем

У лето 1937. године на југу Енглеске, девојчица од девет месеци старости сакривена је, везаних руку, у грму купине. Пуком случајношћу, пронашла ју је породица која је била на летовању.

Антеја Ринг сада има 80 година, а провела је већи део живота питајући се зашто је остављена сама да умре и ко су јој били родитељи.

Захваљујући напретку у развоју генетичке генеалогије, коначно је дошла до неких одговора.

Џејн Дод имала је 11 година и уморила се ходајући са породицом по брдима Саут даунс, једног сунчаног дана у августу. Испред ње су корачали њени родитељи Артур и Маргарет и старија сестра Елизабета.

Породица је сваке године из јужног Лондона путовала у Вортинг на двонедељни одмор. Џејнин отац је инсистирао да сваког поподнева иду у окрепљујућу шетњу.

Још увек је било вруће, чак и у 6 поподне. Горе у брдима није било хлада, већ само трава, штипавац и жбуње купине. Одједном, њена мајка је застала.

„Горе је нека беба", рекла је.

Џејнин отац се окренуо.

„Наравно да није, горе нема никог", одговорио је.

„Родила сам петоро деце, ваљда знам како звучи беба", тврдила је њена мајка.

Цела породица почела је да претражује по жбуњу. Неколико минута касније, нашли су плавокосо дете сакривено дубоко унутар купиновог грма.

Носило је розе хаљину и изгледало као да има око годину дана. Било је изгребано и изуједали су га инсекти. Руке су му напред биле чврсто завезане.

Девет година касније, Антеја Ринг играла се са другом Питером на путу покрај своје куће у Сарију. Покошкали су се око нечега и она је запретила да ће отићи да се жали мајци.

„То ти није мајка, усвојена си", одговорио јој је Питер.

Антеја је у шоку отрчала кући, а те вечери су њени родитељи сели заједно са њом, да поразговарају.

„Рекли су ми да сам остављена на степеницама болнице у Вортингу када сам била веома мала беба", каже Антеја.

„Три године раније, њих двоје су изгубили ћерку Веронику, па су одлучили да ме усвоје."

Антеја је била врло узбуђена због те новости, јер у књигама о школама по швајцарским замковима, које је читала у огромним количинама, усвојена деца су углавном била хероји приче.

„Сећам се како сам планирала да кажем свим својим пријатељима у школи наредног дана", каже.

„Није ми ни пало на памет да се запитам ко су били моји биолошки родитељи. Очигледно сам се осећала толико сигурно и безбедно."

Родитељи су је увек пазили и мазили, смештајући је у топлу собу у зачељу куће током зиме, а лети у хладнију собу спреда.

Њен очух, Даглас Шенан, радио је у Министарству пољопривреде и Антеја се сећа како је ишла са њим у инспекцију постаја за оцењивање јаја.

„Био је веома благ човек и волела сам да идем у те обиласке са њим", каже Антеја.

Своју мајку Маргарет Антеја описује као топлу и срдачну, али прилично узнемирену услед губитка прве ћерке. Иако је била интелигентна, Маргарет није успела, као њена сестра, да похађа колеџ Гиртон у Кембриџу, јер њихова породица то није могла да приушти.

Маргарет је желела да се Антеја образује за наставницу, док је Антеја желела да се запосли чим се за то појави прва прилика.

Када је имала 15 година, почела је да ради у робној кући Борн енд Холингсворт у улици Оксфорд. Неколико година касније учила је за медицинску сестру у граду Бату, где је упознала свог будућег мужа Френсиса. Касније су добили двоје деце, Џонатана и Кристин.

Једног дана 1961. године, Антеја је понела слике Кристин као бебе код својих родитеља, који су рекли да је Кристин пљунута Антеја док је била беба.

„А онда је мој отац рекао мајци: ‚Сада ћеш морати да јој покажеш, Пеги', и мајка је тад отишла на горњи спрат", сећа се Антеја.

Маргарет се вратила са исечком из новина, на ком је била слика бебе. Антеја је питала ко је то.

„То си ти", одговорила јој је мајка.

Антеја је тада сазнала да ју је Артур Дод пронашао на падини брда у близини Вортинга 26. августа 1937. године. Скотланд јард је покренуо истрагу због покушаја убиства и објавио молбу за достављање информација широм земље, али никада није откривено како се Антеја нашла на том брду или ко су били њени родитељи.

Маргарет је читала о Антејином случају у новинама, па је писала болници да понуди нови дом за дете.

Неколико других је такође понудило да узме Антеју, укључујући једног белгијског дипломату, али Шенанови су изабрани због тога што су већ имали искуства у подизању детета - ћерке Веронике коју је ударио аутомобил када је имала седам година.

„Мајка ми је испричала да када су ушли у ту просторију у болници, ја сам дошла до ивице кревеца и испружила руке ка њима", каже Антеја.

„Платили су суду за малолетнике 11 шилинга и 6 пенија и одвели ме кући у Сари."

После тих шокантних вести, Антеја је отишла својој кући и плакала. Пренела је све мужу, а онда су одлучили да ништа не причају деци и Антеја је целу ствар оставила по страни.

Потом су прошле деценије, а Антејина деца су добила своју децу. Њен унук, Арон, такође је био пресликана Антеја као беба, што ју је поново навело да се запита ко је она заправо.

Придружила се групи званој Норкап 1994. године, која се бавила пружањем помоћи одраслима који су били усвојени да сазнају више о својој прошлости.

Један члан те групе предложио јој је да се обрати полицији у Вортингу да би проверила да ли имају било какву документацију.

Иако је до тада прошло већ 57 година, начелник полиције Западног Сасекса успео је да је споји са полицајцем у пензији који је радио на њеном случају. Звали су га Мек.

„Испричао ми је да је тог дана нека велика филмска звезда била у биоскопу у Вортингу, па је он добио задужење да надзире масу људи и гужву. Позвали су га назад у станицу када сам ја нађена и добио је налог да се распитује од врата до врата", каже Антеја.

„Рекао је да је годинама носио моју слику около са собом у новчанику да би могао да је покаже ако помисли да би неко могао да ме зна, али нико ме никад није препознао."

Мек је био убеђен да Антеја није била локално дете, јер би у малој заједници било немогуће чувати такву тајну. Веровао је да је донета возом из Лондона.

Локалне новине су известиле о Антејином и Мековом састанку, након што је Мек испричао члановима локалног удружења полицајаца у пензији. И други новинари су затим чули за причу, па је Антеја поново доспела у фокус националних вести.

Неколико недеља касније, примила је писмо адресовано само на Антеју, са наведеним називом локалне ТВ емисије у којој су о њој говорили. Писмо је било од Елизабет Дод, најстарије ћерке у породици која ју је пронашла у брдима Саут Даунс.

„Писала је да сам јој пре толико година покварила летовање, јер је желела да ме њени родитељи усвоје али они то нису прихватили", прича Антеја.

Елизабет јој је испричала да се породица управо враћала из шетње, када је њена мајка чула плач бебе. Однели су је до најближе куће али пошто у њој није било телефона, одвели су је до велике фарме у селу Сомптинг.

„На фарми су се управо скупили да играју тенис, па су ме показивали по трпезарији", каже Антеја. „Једна од фармерових ћерки позвала је полицију и одвели су ме у болницу."

Елизабет је у међувремну умрла, али њена млађа сестра Џејн, која сада има 92 године, још увек памти тај дан. Каже да је породица шетала дуж локалитета Сисбери ринг када је њена мајка чула Антејин плач.

„Моја мајка и сестра су урадиле све што треба, а ја сам само држала оца за руку", сећа се Џејн. „Те ноћи сам била веома уплашена јер сам мислила да смо узели нечију бебу и да ће се тај неко љутити на нас."

Сећа се да су њени родитељи позвали болницу наредног дана и да им је речено да је беба названа Ен.

Антеја је такође примила писмо од Бети, медицинске сестре која се старала о њој у болници у Вортингу.

„Изгледа да су ме држали у кревецу у канцеларији медицинских сестара. Бети је схватила да треба да имам име када ме је предала колегиницама на крају своје смене. Назвала ме је Ен, јер је то било њено омиљено име", каже Антеја.

Антеја је провела шест месеци у болници у Вортингу док је полиција водила истрагу. Једине повреде које је имала биле су на кожи ручних зглобова, где је била везана.

„Главна медицинска сестра ме је, изгледа, изводила испред болнице и возила ме укруг у колицима. Увек сам волела звук галебова", каже Антеја.

Иако је Антеја сазнала много више о томе како је пронађена и збринута, није била ништа ближе проналажењу својих родитеља. Једини траг који је имала била је Мекова слутња да је стигла из Лондона.

Све до 2012. године није било нових сазнања. Те године је Антеја, са 75 година, одлучила да се подвргне ДНК тестирању.

Тест је показао да је Антејино етничко порекло 92% ирско и повезао је са неким даљим рођацима у Америци и Ирској.

Једна рођака из Северне Каролине по имену Џоун, затражила је од свих у својој широј фамилији да се тестирају. Тако је октривено да је Џоун повезана са Антејом преко мајчине линије свог оца, која је пореклом из округа Мејо у Ирској.

„Упознала сам Џоун 2013. Она је била први рођак по крви ког сам у животу упознала, тако да је то био баш важан догађај", каже Антеја.

Две године касније, откривена је веза између Антеје и жене која је радила на Универзитету у Даблину, која се зове Ен. Ен се није поклапала са Џоун, што је указало на то да су Ен и Антеја у сродству преко друге стране Антејине породице. Енина породица је пореклом из округа Голвеј.

До тада се Антеја већ прикључила онлајн заједницама за усвојене особе и особе које су пронађене као бебе и у априлу 2016. године ју је контактирала Џулија Бел, генетичар генеaлог, која јој је понудила своју помоћ.

Бел је успела да пронађе свог деду, који је био амерички војник, помоћу ДНК и генеалошког истраживања. Након тога је почела у слободно време да помаже другим људима да траже своје сроднике.

„Живот моје мајке променио се захваљујући томе што је сазнала ко јој је породица", каже Бел. „Сматрам да сви заслужују да знају ко су у ствари."

Антеја и Џулија Бел нашле су се на станици Педингтон и Антеја је Џулији испричала све што је сазнала до тог тренутка.

Бел је сугерисала Антеји да уради неколико нових ДНК тестова код разних компанија, имајући у виду да су се милиони људи придружили разним базама ДНК података у међувремену од Антејиног првобитног тестирања 2012. године. Тако су установљене везе са још неким далеким рођацима.

„Затим смо употребом генеалогије стварали породична стабла да бисмо утврдили потенцијалне заједничке претке и да бисмо онда пронашли њихове друге потомке", каже Бел.

„То је подразумевало веома много рада, јер у неким породицама има и по дванаесторо деце, а и постојало је доста мешања породица склапањем бракова. Услед тога, може да се учини да је подударање између неких људи веће него што заправо јесте."

После вишемесечног рада, уз помоћ генеалога Енџи Буш, Џулија је сузила резултате претраге. Била је убеђена да је један Антејин родитељ из породице Којн у округу Голвеј, а други из породице О' Донел у округу Мејо.

Док је разматрала могућност да је једна од седам ћерки извесног Џона О' Донела била Антејина мајка, коцкице су почеле да се слажу.

„Имала сам у виду најмлађу ћерку, Елен О'Донел, која је рођена 1911. године", каже Бел.

Кетрин Корлес, историчар аматер из Ирске, објаснила је Џулији да би Еленино званично име требало да буде име неког свеца, а у евиденцији крштења су открили да је то име било Хелена.

Тада се десио „Еурека!" тренутак.

„Неко време пре тога набавила сам изводе из евиденције ванбрачних порођаја у Енглеској и Ирској током 1936. године. У њима сам наишла на неудату мајку по имену Лена О' Донел али нисам је узела у обзир."

„Одједном сам схватила: ‚Па наравно, Лена би могла да буде Хелена!'"

Затим је Корлес пронашла податак да се Лена О' Донел удала 1945. године у Ирској, седам година након што је Антеја нађена, као и да је родила још четворо деце. Пронашла је једног од Лениних синова и он је пристао на ДНК тестирање. Тест, који је урађен у априлу 2017. године, потврдио је Џулијину претпоставку. Он је био Антејин полубрат.

„Седала сам у башти на сунцу када ме је Џулија позвала", каже Антеја.

„Рекла ми је да је моја биолошка мајка била Лена О' Донел. Била сам пресрећна."

Изводом из матичне књиге рођених утврђено је да је Антеја рођена 20. новембра 1936. године, само пет дана касније од датума који су јој родитељи изабрали за рођендан. Име које јој је дато на рођењу било је Мери Вероника.

Лена се селила из једног у други смештај у Криклвуду у време када је родила Антеју у болници Сејнт Мери Аботс у Кензингтону. Навела је да је по занимању радник на машини у фабрици телефона.

Након што је напустила болницу 7. децембра, примила ју је добротворна организација за неудате мајке која се звала Дом за анђеле чуваре. Међутим, није дуго остала ту.

Евиденција о крштењу одржаном 18. децембра показује да се Лена преселила са својом бебом у други дом у Чизвику који се звао Девон Нук.

Био је то католички дом који је подстицао мајке да се старају о својим бебама и да их задрже ако могу, што је било неуобичајено у то време.

То је последњи траг Лени О' Донел све док се није поново појавила у Криклвуду 1939. године, на бирачком списку. Мери Вероника О' Донел потпуно је нестала.

„Шта се догодило након што је Лена отишла из Девон Нука?", Бел поставља реторичко питање. „Мислим да она није напустила Антеју. Мислим да је била храбра и да је одлучила да ће покушати да задржи бебу."

Да је Лена желела да се отараси своје бебе, било је лакших начина да то учини у великом граду. У новинама „Дејли хералд" од 28. августа 1937. године, објављено је да је 12 напуштених беба боравило у болницама Лондона.

„Све бебе су пронађене у последњих 10 недеља у железничким вагонима, црквама, чекаоницама стајалишта, јавним парковима и на степеништима приватних кућа."

У чланку је такође писало да је потрага за мајкама петнаесторо недавно напуштене деце била успешна у само два случаја.

Како је онда Антеја завршила у брдима Саут даунс? Према једној теорији, Лена је остављала Антеу у хранитељској породици док би она ишла да ради.

Извештаји у новинама из тог времена показују да су мајке у хранитељским породицама понекад нудиле да, уз новчану награду, пронађу усвојитеље за децу о којој су се старале. Затим би продале дете неком пару или неком другу посреднику.

Према чланку објављеном 1932. године у новинама „Глостер ситизен", трговина бебама је постајала „једно од највећих зала у Лондону".

Један од директора Националног удружења за усвајање деце изјавио је: „Американци су често спремни да плате велике своте за децу светле косе, нарочито ако имају коврџе. Кажу за њих да су чисти англосаксонски тип...Тренутно се продају и купују лакше него аутомобили."

Када је у питању Антеја, која је била светлокоса, могуће је да је размена планирана у близини Вортинга, а да је нешто пошло наопако на сам дан када је требало да се одржи.

„Могуће је да никада нећу сазнати шта се са мном догодило, али помирила сам се са тим", каже Антеја.

Тада још увек није било установљено ко је био Антејин отац, али Џулија је свела резултате трагања на шесторицу браће. Четворица од њих, Мајкл, Мартин, Патрик и Филип Којн, радили су током 1936. године као физички радници у Лондону.

Мартинова ћерка пристала је на тестирање и резултати су открили да је она Антејина сестра од стрица. Тако је утврђено да је један од преостале тројице био Антејин отац. Мајклова унука Ен Мари такође је тестирана, на основу чега је искључен и Мајкл.

Тако су преостали само Патрик и Филип, који нису имали директних потомака. Стога је једини начин за утврђивање очинства био употребом узорка њихове ДНК - што је било тешко наћи годинама након њихове смрти.

Међутим, Антеја је такође била у контакту са сестром од тетке Дот, која је била ћерка једне од Патрикових и Филипових сестара.

„Причала сам са Дот о проблему до ког је дошло и онда ми је она рекла: ‚Па ја и даље имам писма која ми је Патрик послао'", каже Антеја.

Писма су послата из Енглеске у САД отприлике 30 година раније и још увек су се налазила у својим ковертама са поштанским маркицама.

Бел се обратила Дејвиду Николсону из компаније Ливинг ДНА, који јој је рекао да би у његовој компанији могли да употребе форензички тест који су недавно изумели, да би узели узорак Патрикове ДНК из пљувачке која је остала од лизања поштанских маркица и коверата.

Прошле године су узели узорак Антејине пљувачке и упоредили га са исеченим деловима писама.

ДНК у прва три узорка била је превише пропала за употребу. Међутим, Николсон каже да су у четвртом узорку „пронашли и више него довољно ДНК".

На основу тог тестирања, које према Николсоновим речима има „степен тачности који је прихватљив у судовима у Уједињеном Краљевству" доказано је да је Патрик Којн био Антејин биолошки отац.

„Била сам пресрећна, јер сам претходних 29 година тражила свог оца", каже Антеја.

Антеја тренутно није у контакту са својим рођацима са мајчине стране, иако каже да јој полубрат који се подвргао ДНК тестирању „жели добро". Насупрот томе, са уживањем је упознавала породицу са очеве стране.

„Причали су ми да је Патрик био врло живахан човек, као и да је био веома популаран у друштву", каже Антеја.

„Не знамо да ли је Патрик уопште знао за мене. Никада се није оженио и једном приликом је рекао Дот да је то зато што је волео своју независност и није желео да буде везан."

Антеја сада има 80 година и живи у близини града Бат. Каже да је захвална Лени и Патрику за ДНК коју је наследила од њих, имајући у виду да је прилично здрава за особу својих година. Међутим, дуг пут који је прешла да би сазнала више о свом пореклу, није утицао на то како памти своје усвојитеље.

Прошлог лета, направила је породичну забаву којој су присуствовала њена деца, унуци и браћа и сестре од тетака и стричева.

„Рекла сам им: ‚Моја мајка је била Хелена О'Донел, али Маргарет и Даглас Шенан били су моја породица.'"

Џулија Бел позива да јој се јаве сви који су боравили у Дому за мајке и бебе у Девон Нуку током тридесетих и четрдесетих година двадесетог века. Могуће ју је контактирати путем њеног интернет сајта.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]