Ko su bili moji roditelji i zašto su me ostavili na brdu da umrem

U leto 1937. godine na jugu Engleske, devojčica od devet meseci starosti sakrivena je, vezanih ruku, u grmu kupine. Pukom slučajnošću, pronašla ju je porodica koja je bila na letovanju.

Anteja Ring sada ima 80 godina, a provela je veći deo života pitajući se zašto je ostavljena sama da umre i ko su joj bili roditelji.

Zahvaljujući napretku u razvoju genetičke genealogije, konačno je došla do nekih odgovora.

Džejn Dod imala je 11 godina i umorila se hodajući sa porodicom po brdima Saut dauns, jednog sunčanog dana u avgustu. Ispred nje su koračali njeni roditelji Artur i Margaret i starija sestra Elizabeta.

Porodica je svake godine iz južnog Londona putovala u Vorting na dvonedeljni odmor. Džejnin otac je insistirao da svakog popodneva idu u okrepljujuću šetnju.

Još uvek je bilo vruće, čak i u 6 popodne. Gore u brdima nije bilo hlada, već samo trava, štipavac i žbunje kupine. Odjednom, njena majka je zastala.

„Gore je neka beba", rekla je.

Džejnin otac se okrenuo.

„Naravno da nije, gore nema nikog", odgovorio je.

„Rodila sam petoro dece, valjda znam kako zvuči beba", tvrdila je njena majka.

Cela porodica počela je da pretražuje po žbunju. Nekoliko minuta kasnije, našli su plavokoso dete sakriveno duboko unutar kupinovog grma.

Nosilo je roze haljinu i izgledalo kao da ima oko godinu dana. Bilo je izgrebano i izujedali su ga insekti. Ruke su mu napred bile čvrsto zavezane.

Devet godina kasnije, Anteja Ring igrala se sa drugom Piterom na putu pokraj svoje kuće u Sariju. Pokoškali su se oko nečega i ona je zapretila da će otići da se žali majci.

„To ti nije majka, usvojena si", odgovorio joj je Piter.

Anteja je u šoku otrčala kući, a te večeri su njeni roditelji seli zajedno sa njom, da porazgovaraju.

„Rekli su mi da sam ostavljena na stepenicama bolnice u Vortingu kada sam bila veoma mala beba", kaže Anteja.

„Tri godine ranije, njih dvoje su izgubili ćerku Veroniku, pa su odlučili da me usvoje."

Anteja je bila vrlo uzbuđena zbog te novosti, jer u knjigama o školama po švajcarskim zamkovima, koje je čitala u ogromnim količinama, usvojena deca su uglavnom bila heroji priče.

„Sećam se kako sam planirala da kažem svim svojim prijateljima u školi narednog dana", kaže.

„Nije mi ni palo na pamet da se zapitam ko su bili moji biološki roditelji. Očigledno sam se osećala toliko sigurno i bezbedno."

Roditelji su je uvek pazili i mazili, smeštajući je u toplu sobu u začelju kuće tokom zime, a leti u hladniju sobu spreda.

Njen očuh, Daglas Šenan, radio je u Ministarstvu poljoprivrede i Anteja se seća kako je išla sa njim u inspekciju postaja za ocenjivanje jaja.

„Bio je veoma blag čovek i volela sam da idem u te obilaske sa njim", kaže Anteja.

Svoju majku Margaret Anteja opisuje kao toplu i srdačnu, ali prilično uznemirenu usled gubitka prve ćerke. Iako je bila inteligentna, Margaret nije uspela, kao njena sestra, da pohađa koledž Girton u Kembridžu, jer njihova porodica to nije mogla da priušti.

Margaret je želela da se Anteja obrazuje za nastavnicu, dok je Anteja želela da se zaposli čim se za to pojavi prva prilika.

Kada je imala 15 godina, počela je da radi u robnoj kući Born end Holingsvort u ulici Oksford. Nekoliko godina kasnije učila je za medicinsku sestru u gradu Batu, gde je upoznala svog budućeg muža Frensisa. Kasnije su dobili dvoje dece, Džonatana i Kristin.

Jednog dana 1961. godine, Anteja je ponela slike Kristin kao bebe kod svojih roditelja, koji su rekli da je Kristin pljunuta Anteja dok je bila beba.

„A onda je moj otac rekao majci: ‚Sada ćeš morati da joj pokažeš, Pegi', i majka je tad otišla na gornji sprat", seća se Anteja.

Margaret se vratila sa isečkom iz novina, na kom je bila slika bebe. Anteja je pitala ko je to.

„To si ti", odgovorila joj je majka.

Anteja je tada saznala da ju je Artur Dod pronašao na padini brda u blizini Vortinga 26. avgusta 1937. godine. Skotland jard je pokrenuo istragu zbog pokušaja ubistva i objavio molbu za dostavljanje informacija širom zemlje, ali nikada nije otkriveno kako se Anteja našla na tom brdu ili ko su bili njeni roditelji.

Margaret je čitala o Antejinom slučaju u novinama, pa je pisala bolnici da ponudi novi dom za dete.

Nekoliko drugih je takođe ponudilo da uzme Anteju, uključujući jednog belgijskog diplomatu, ali Šenanovi su izabrani zbog toga što su već imali iskustva u podizanju deteta - ćerke Veronike koju je udario automobil kada je imala sedam godina.

„Majka mi je ispričala da kada su ušli u tu prostoriju u bolnici, ja sam došla do ivice kreveca i ispružila ruke ka njima", kaže Anteja.

„Platili su sudu za maloletnike 11 šilinga i 6 penija i odveli me kući u Sari."

Posle tih šokantnih vesti, Anteja je otišla svojoj kući i plakala. Prenela je sve mužu, a onda su odlučili da ništa ne pričaju deci i Anteja je celu stvar ostavila po strani.

Potom su prošle decenije, a Antejina deca su dobila svoju decu. Njen unuk, Aron, takođe je bio preslikana Anteja kao beba, što ju je ponovo navelo da se zapita ko je ona zapravo.

Pridružila se grupi zvanoj Norkap 1994. godine, koja se bavila pružanjem pomoći odraslima koji su bili usvojeni da saznaju više o svojoj prošlosti.

Jedan član te grupe predložio joj je da se obrati policiji u Vortingu da bi proverila da li imaju bilo kakvu dokumentaciju.

Iako je do tada prošlo već 57 godina, načelnik policije Zapadnog Saseksa uspeo je da je spoji sa policajcem u penziji koji je radio na njenom slučaju. Zvali su ga Mek.

„Ispričao mi je da je tog dana neka velika filmska zvezda bila u bioskopu u Vortingu, pa je on dobio zaduženje da nadzire masu ljudi i gužvu. Pozvali su ga nazad u stanicu kada sam ja nađena i dobio je nalog da se raspituje od vrata do vrata", kaže Anteja.

„Rekao je da je godinama nosio moju sliku okolo sa sobom u novčaniku da bi mogao da je pokaže ako pomisli da bi neko mogao da me zna, ali niko me nikad nije prepoznao."

Mek je bio ubeđen da Anteja nije bila lokalno dete, jer bi u maloj zajednici bilo nemoguće čuvati takvu tajnu. Verovao je da je doneta vozom iz Londona.

Lokalne novine su izvestile o Antejinom i Mekovom sastanku, nakon što je Mek ispričao članovima lokalnog udruženja policajaca u penziji. I drugi novinari su zatim čuli za priču, pa je Anteja ponovo dospela u fokus nacionalnih vesti.

Nekoliko nedelja kasnije, primila je pismo adresovano samo na Anteju, sa navedenim nazivom lokalne TV emisije u kojoj su o njoj govorili. Pismo je bilo od Elizabet Dod, najstarije ćerke u porodici koja ju je pronašla u brdima Saut Dauns.

„Pisala je da sam joj pre toliko godina pokvarila letovanje, jer je želela da me njeni roditelji usvoje ali oni to nisu prihvatili", priča Anteja.

Elizabet joj je ispričala da se porodica upravo vraćala iz šetnje, kada je njena majka čula plač bebe. Odneli su je do najbliže kuće ali pošto u njoj nije bilo telefona, odveli su je do velike farme u selu Sompting.

„Na farmi su se upravo skupili da igraju tenis, pa su me pokazivali po trpezariji", kaže Anteja. „Jedna od farmerovih ćerki pozvala je policiju i odveli su me u bolnicu."

Elizabet je u međuvremnu umrla, ali njena mlađa sestra Džejn, koja sada ima 92 godine, još uvek pamti taj dan. Kaže da je porodica šetala duž lokaliteta Sisberi ring kada je njena majka čula Antejin plač.

„Moja majka i sestra su uradile sve što treba, a ja sam samo držala oca za ruku", seća se Džejn. „Te noći sam bila veoma uplašena jer sam mislila da smo uzeli nečiju bebu i da će se taj neko ljutiti na nas."

Seća se da su njeni roditelji pozvali bolnicu narednog dana i da im je rečeno da je beba nazvana En.

Anteja je takođe primila pismo od Beti, medicinske sestre koja se starala o njoj u bolnici u Vortingu.

„Izgleda da su me držali u krevecu u kancelariji medicinskih sestara. Beti je shvatila da treba da imam ime kada me je predala koleginicama na kraju svoje smene. Nazvala me je En, jer je to bilo njeno omiljeno ime", kaže Anteja.

Anteja je provela šest meseci u bolnici u Vortingu dok je policija vodila istragu. Jedine povrede koje je imala bile su na koži ručnih zglobova, gde je bila vezana.

„Glavna medicinska sestra me je, izgleda, izvodila ispred bolnice i vozila me ukrug u kolicima. Uvek sam volela zvuk galebova", kaže Anteja.

Iako je Anteja saznala mnogo više o tome kako je pronađena i zbrinuta, nije bila ništa bliže pronalaženju svojih roditelja. Jedini trag koji je imala bila je Mekova slutnja da je stigla iz Londona.

Sve do 2012. godine nije bilo novih saznanja. Te godine je Anteja, sa 75 godina, odlučila da se podvrgne DNK testiranju.

Test je pokazao da je Antejino etničko poreklo 92% irsko i povezao je sa nekim daljim rođacima u Americi i Irskoj.

Jedna rođaka iz Severne Karoline po imenu Džoun, zatražila je od svih u svojoj široj familiji da se testiraju. Tako je oktriveno da je Džoun povezana sa Antejom preko majčine linije svog oca, koja je poreklom iz okruga Mejo u Irskoj.

„Upoznala sam Džoun 2013. Ona je bila prvi rođak po krvi kog sam u životu upoznala, tako da je to bio baš važan događaj", kaže Anteja.

Dve godine kasnije, otkrivena je veza između Anteje i žene koja je radila na Univerzitetu u Dablinu, koja se zove En. En se nije poklapala sa Džoun, što je ukazalo na to da su En i Anteja u srodstvu preko druge strane Antejine porodice. Enina porodica je poreklom iz okruga Golvej.

Do tada se Anteja već priključila onlajn zajednicama za usvojene osobe i osobe koje su pronađene kao bebe i u aprilu 2016. godine ju je kontaktirala Džulija Bel, genetičar genealog, koja joj je ponudila svoju pomoć.

Bel je uspela da pronađe svog dedu, koji je bio američki vojnik, pomoću DNK i genealoškog istraživanja. Nakon toga je počela u slobodno vreme da pomaže drugim ljudima da traže svoje srodnike.

„Život moje majke promenio se zahvaljujući tome što je saznala ko joj je porodica", kaže Bel. „Smatram da svi zaslužuju da znaju ko su u stvari."

Anteja i Džulija Bel našle su se na stanici Pedington i Anteja je Džuliji ispričala sve što je saznala do tog trenutka.

Bel je sugerisala Anteji da uradi nekoliko novih DNK testova kod raznih kompanija, imajući u vidu da su se milioni ljudi pridružili raznim bazama DNK podataka u međuvremenu od Antejinog prvobitnog testiranja 2012. godine. Tako su ustanovljene veze sa još nekim dalekim rođacima.

„Zatim smo upotrebom genealogije stvarali porodična stabla da bismo utvrdili potencijalne zajedničke pretke i da bismo onda pronašli njihove druge potomke", kaže Bel.

„To je podrazumevalo veoma mnogo rada, jer u nekim porodicama ima i po dvanaestoro dece, a i postojalo je dosta mešanja porodica sklapanjem brakova. Usled toga, može da se učini da je podudaranje između nekih ljudi veće nego što zapravo jeste."

Posle višemesečnog rada, uz pomoć genealoga Endži Buš, Džulija je suzila rezultate pretrage. Bila je ubeđena da je jedan Antejin roditelj iz porodice Kojn u okrugu Golvej, a drugi iz porodice O' Donel u okrugu Mejo.

Dok je razmatrala mogućnost da je jedna od sedam ćerki izvesnog Džona O' Donela bila Antejina majka, kockice su počele da se slažu.

„Imala sam u vidu najmlađu ćerku, Elen O'Donel, koja je rođena 1911. godine", kaže Bel.

Ketrin Korles, istoričar amater iz Irske, objasnila je Džuliji da bi Elenino zvanično ime trebalo da bude ime nekog sveca, a u evidenciji krštenja su otkrili da je to ime bilo Helena.

Tada se desio „Eureka!" trenutak.

„Neko vreme pre toga nabavila sam izvode iz evidencije vanbračnih porođaja u Engleskoj i Irskoj tokom 1936. godine. U njima sam naišla na neudatu majku po imenu Lena O' Donel ali nisam je uzela u obzir."

„Odjednom sam shvatila: ‚Pa naravno, Lena bi mogla da bude Helena!'"

Zatim je Korles pronašla podatak da se Lena O' Donel udala 1945. godine u Irskoj, sedam godina nakon što je Anteja nađena, kao i da je rodila još četvoro dece. Pronašla je jednog od Leninih sinova i on je pristao na DNK testiranje. Test, koji je urađen u aprilu 2017. godine, potvrdio je Džulijinu pretpostavku. On je bio Antejin polubrat.

„Sedala sam u bašti na suncu kada me je Džulija pozvala", kaže Anteja.

„Rekla mi je da je moja biološka majka bila Lena O' Donel. Bila sam presrećna."

Izvodom iz matične knjige rođenih utvrđeno je da je Anteja rođena 20. novembra 1936. godine, samo pet dana kasnije od datuma koji su joj roditelji izabrali za rođendan. Ime koje joj je dato na rođenju bilo je Meri Veronika.

Lena se selila iz jednog u drugi smeštaj u Kriklvudu u vreme kada je rodila Anteju u bolnici Sejnt Meri Abots u Kenzingtonu. Navela je da je po zanimanju radnik na mašini u fabrici telefona.

Nakon što je napustila bolnicu 7. decembra, primila ju je dobrotvorna organizacija za neudate majke koja se zvala Dom za anđele čuvare. Međutim, nije dugo ostala tu.

Evidencija o krštenju održanom 18. decembra pokazuje da se Lena preselila sa svojom bebom u drugi dom u Čizviku koji se zvao Devon Nuk.

Bio je to katolički dom koji je podsticao majke da se staraju o svojim bebama i da ih zadrže ako mogu, što je bilo neuobičajeno u to vreme.

To je poslednji trag Leni O' Donel sve dok se nije ponovo pojavila u Kriklvudu 1939. godine, na biračkom spisku. Meri Veronika O' Donel potpuno je nestala.

„Šta se dogodilo nakon što je Lena otišla iz Devon Nuka?", Bel postavlja retoričko pitanje. „Mislim da ona nije napustila Anteju. Mislim da je bila hrabra i da je odlučila da će pokušati da zadrži bebu."

Da je Lena želela da se otarasi svoje bebe, bilo je lakših načina da to učini u velikom gradu. U novinama „Dejli herald" od 28. avgusta 1937. godine, objavljeno je da je 12 napuštenih beba boravilo u bolnicama Londona.

„Sve bebe su pronađene u poslednjih 10 nedelja u železničkim vagonima, crkvama, čekaonicama stajališta, javnim parkovima i na stepeništima privatnih kuća."

U članku je takođe pisalo da je potraga za majkama petnaestoro nedavno napuštene dece bila uspešna u samo dva slučaja.

Kako je onda Anteja završila u brdima Saut dauns? Prema jednoj teoriji, Lena je ostavljala Anteu u hraniteljskoj porodici dok bi ona išla da radi.

Izveštaji u novinama iz tog vremena pokazuju da su majke u hraniteljskim porodicama ponekad nudile da, uz novčanu nagradu, pronađu usvojitelje za decu o kojoj su se starale. Zatim bi prodale dete nekom paru ili nekom drugu posredniku.

Prema članku objavljenom 1932. godine u novinama „Gloster sitizen", trgovina bebama je postajala „jedno od najvećih zala u Londonu".

Jedan od direktora Nacionalnog udruženja za usvajanje dece izjavio je: „Amerikanci su često spremni da plate velike svote za decu svetle kose, naročito ako imaju kovrdže. Kažu za njih da su čisti anglosaksonski tip...Trenutno se prodaju i kupuju lakše nego automobili."

Kada je u pitanju Anteja, koja je bila svetlokosa, moguće je da je razmena planirana u blizini Vortinga, a da je nešto pošlo naopako na sam dan kada je trebalo da se održi.

„Moguće je da nikada neću saznati šta se sa mnom dogodilo, ali pomirila sam se sa tim", kaže Anteja.

Tada još uvek nije bilo ustanovljeno ko je bio Antejin otac, ali Džulija je svela rezultate traganja na šestoricu braće. Četvorica od njih, Majkl, Martin, Patrik i Filip Kojn, radili su tokom 1936. godine kao fizički radnici u Londonu.

Martinova ćerka pristala je na testiranje i rezultati su otkrili da je ona Antejina sestra od strica. Tako je utvrđeno da je jedan od preostale trojice bio Antejin otac. Majklova unuka En Mari takođe je testirana, na osnovu čega je isključen i Majkl.

Tako su preostali samo Patrik i Filip, koji nisu imali direktnih potomaka. Stoga je jedini način za utvrđivanje očinstva bio upotrebom uzorka njihove DNK - što je bilo teško naći godinama nakon njihove smrti.

Međutim, Anteja je takođe bila u kontaktu sa sestrom od tetke Dot, koja je bila ćerka jedne od Patrikovih i Filipovih sestara.

„Pričala sam sa Dot o problemu do kog je došlo i onda mi je ona rekla: ‚Pa ja i dalje imam pisma koja mi je Patrik poslao'", kaže Anteja.

Pisma su poslata iz Engleske u SAD otprilike 30 godina ranije i još uvek su se nalazila u svojim kovertama sa poštanskim markicama.

Bel se obratila Dejvidu Nikolsonu iz kompanije Living DNA, koji joj je rekao da bi u njegovoj kompaniji mogli da upotrebe forenzički test koji su nedavno izumeli, da bi uzeli uzorak Patrikove DNK iz pljuvačke koja je ostala od lizanja poštanskih markica i koverata.

Prošle godine su uzeli uzorak Antejine pljuvačke i uporedili ga sa isečenim delovima pisama.

DNK u prva tri uzorka bila je previše propala za upotrebu. Međutim, Nikolson kaže da su u četvrtom uzorku „pronašli i više nego dovoljno DNK".

Na osnovu tog testiranja, koje prema Nikolsonovim rečima ima „stepen tačnosti koji je prihvatljiv u sudovima u Ujedinjenom Kraljevstvu" dokazano je da je Patrik Kojn bio Antejin biološki otac.

„Bila sam presrećna, jer sam prethodnih 29 godina tražila svog oca", kaže Anteja.

Anteja trenutno nije u kontaktu sa svojim rođacima sa majčine strane, iako kaže da joj polubrat koji se podvrgao DNK testiranju „želi dobro". Nasuprot tome, sa uživanjem je upoznavala porodicu sa očeve strane.

„Pričali su mi da je Patrik bio vrlo živahan čovek, kao i da je bio veoma popularan u društvu", kaže Anteja.

„Ne znamo da li je Patrik uopšte znao za mene. Nikada se nije oženio i jednom prilikom je rekao Dot da je to zato što je voleo svoju nezavisnost i nije želeo da bude vezan."

Anteja sada ima 80 godina i živi u blizini grada Bat. Kaže da je zahvalna Leni i Patriku za DNK koju je nasledila od njih, imajući u vidu da je prilično zdrava za osobu svojih godina. Međutim, dug put koji je prešla da bi saznala više o svom poreklu, nije uticao na to kako pamti svoje usvojitelje.

Prošlog leta, napravila je porodičnu zabavu kojoj su prisustvovala njena deca, unuci i braća i sestre od tetaka i stričeva.

„Rekla sam im: ‚Moja majka je bila Helena O'Donel, ali Margaret i Daglas Šenan bili su moja porodica.'"

Džulija Bel poziva da joj se jave svi koji su boravili u Domu za majke i bebe u Devon Nuku tokom tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka. Moguće ju je kontaktirati putem njenog internet sajta.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]