Србија и сликарство: Оља Ивањицки, живот између „уметности, мита и стварности"

У простору испуњеном украсним рамовима, рестаурираним свећњацима, лампама са великим абажурима, огледалима и посудама са необичним накитом, плавокоса жена је сатима сликала.

Све док се на платну не би распознао женски лик продорног и меланхоличног погледа, специфични геометријски облици, древна архитектонска здања или нека од личности из популарне културе.

Та плавокоса жена је била Оља Ивањицки, југословенска уметница чији је рад обележио 20. и почетак 21. века.

„Бавила се различитим правцима у уметности, од поетског надреализма, који је сједињавао фантазију, митове и слике снова, преко поп арта са елементима потрошачке културе, па све до реалистичких и минималистичких приказа.

„Инспирацију за слике налазила је у митологији, али је и међу првима која је у југословенско сликарство унела популарну културу", каже Тијана Јовановић Чешка, кустоскиња у Историјском музеју Београда, за ББЦ на српском.

У историји југословенске и српске уметности Оља Ивањицки је остала упамћена као сликарка, вајарка и мултимедијална уметница.

„Била је попут митског бића, памтим је као неког ко је умео да размишља, машта и пре свега предано ради", присећа се Сузана Спасић, њена дугогодишња пријатељица и директорка Фонда Олга Оља Ивањицки.

Њене слике и скулптуре су у музејским и приватним колекцијама широм света, међу којима су Метрополитен музеј у Њујорку, Музеј Санта Барбара, Музеј савремене уметности и Народни музеј у Београду.

Била је чланица уметничке групе Медиала, формиране у Југославији 1953. године.

Објавила је неколико књига писама, песама, есеја и промишљања Огледало љубави, Олуја мозгова,Видела сам пре и после.

Због упечатљивог уметничког стила, иако није увек сликала исте мотиве, чак и људи који се не разумеју у уметност препознају њене радове, каже Тијана Јовановић Чешка.

Додаје и да је Ивањицки увек била „испред сопственог времена", јер је њена уметност тежила трајању.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

'Била сам болешљиво и усамљено дете'

Оља Ивањицки је рођена у Панчеву, граду надомак Београда, а одрастала је у Крагујевцу, у у централној Србији.

Порекло јој је руско.

Попут многих руски емиграната с почетка 20. века, и родитељи Оље Ивањицки су дошли у Србију из Русије, после политичких промена насталих из Октобарске револуције, историјског преврата током којег је у монархистички уређеној Русији на власт дошла комунистичка партија.

Мајка јој је рано умрла од туберкулозе.

Одрастање без мајке је оставило трага на Ољу Ивањицки.

„Пошто није волела самоћу, често је сликала испред других људи.

„Неко је увек морао да јој чита, то је подстицало њену креативност, то није морала да буде нека филозофска литература, занимале су је вести из штампе или неки симпатични футуристички текстови о ванземаљцима и анђелима", каже Сузана Спасић за ББЦ на српском.

Кустоскиња Јовановић Чешка сматра да је креативност Оље Ивањицки једним делом проистекла и из тешких животних момената и самоће.

„Чезнула је да у свету има неког њеног, а властите губитке надокнађивала је имагинацијом и талентом", додаје.

Присећајући се детињства и родитељског дома, писала је:

Још и данас сањам тај наш стан у улици Војводе Мишића 19. у Крагујевцу.

Био је удобан готово празан, романтичан, пун гостију, живели смо у свим собама.

Родитељи Вероника и Василије дошли су из Русије.

Мати ми је рано умрла од туберкулозе.

Сећам се ње кроз једна стаклена врата, јер су ме као бебу одвојили од ње дасе не бих заразила.

Још у шестој години говорили су ми, дугме ушиј сама, и ја сам то чинила схватајући да сам сама.

Тек данас се јављају те трауме, ако се дугме покида ја га не ушивам.

Била сам болешљива, усамљено дете, дању бих често са прозорског окна копирала слика из новина и часописа, сањарила, размишљала.

Увече би отац седео са мном и читао ми романе још непревазиђене руске фантастике.

Док ми је читао ја сам цртала, несвесна својих руку, папира, оловкe.

Извор: Оставштина за будућност: Оља Ивањицки (РТБ, 1987. година)

'Мед и ала'

После средње школе, уписује вајарство на Уметничкој академији у Београду.

Заједно са тадашњим колегама сликарима, међу којима су били Милић од Мачве (Милић Станковић), Љуба Поповић, Владимир Величковић и њен партнер Леонид Шејка, формира Медиалу, групу уметника која се залагала за ванвременску одбрану уметности као реакцију на тадашњу уметност.

Веровали су да се живот базира на супротностима, а отуда и назив групе - мед и ала, oбјашњава Јовановић Чешка.

Сваки од чланова групе имао је различити стил, али су имали заједничку жељу, да путем уметности мире супротности, додаје она.

Занимале су их бајке, легенде, митови.

Борили су се против тадашње југословенске модификоване уметности, засноване на једноставној естетици.

Промишљања о концепту Медиале остала су забележена у преписци Оље Ивањицки и Леонида Шејке.

„Једног дана се испред њених врата појавио човек који јој је после Шејкине смрти донео писма која му је слала.

„Сачувала је његова писма, па је одлучила да објави књигу Огледало љубави", каже Сузана Спасић.

Додаје и да се њихова веза често „превише романтизује".

„Оља је Шејку стално помињала у медијима, поштовала га је као уметника, била је то љубав из студентских дана.

„Остали су пријатељи све до његове смрти, и она се трудила да уметност коју је Шејка стварао не падне у заборав", присећа се она.

Њујорк, Њујорк

Као стипендиста Фордове фондације, током 1962. године, Оља Ивањицки одлази у Сједињене Америчке Државе.

„У високим облакодерима, популарној култури и експерименталнијем приступу уметности, она је пронашла нешто што јој је требало.

„Заволела је Њујорк у који је често одлазила и после студија", каже Спасић.

Инспирисана Њујорком, Оља је у Београд донела и нов поглед на уметности - поп арт.

Поп арт је настао 1950-их у САД-у.

У сликарство и уметност унео је много елемената из масовне и популарне културе, као што су рекламе, стрипови и филм.

У једној од галерија изложила је кофере и са публиком расправљала да ли су изложени предмети уметничка дела или не.

„То је било на трагу филозофије Медиале, јер су она и Шејка прикупљали одбачене ствари са ђубришта, рециклирали их и од њих правили уметничке предмете.

„Људи су се чудили, а она је тако привукла пажњу на себе, јер је после те изложбе сваки њен догађај био врло праћен", каже Сузана Спасић.

Замак из бајке

Оља Ивањицки је живела у атељеу, у кући сликара на Косанчићевом венцу, у центру Београда.

„Био је то мали простор са две собе са високим плафоном, али кад уђете унутра имали сте осећај као да сте закорачили у неки замак из бајке.

„Волела је да чува ствари, јер су њени родитељи побегли од Октобарске револуције и уз пут изгубили много тога", присећа се Сузана Спасић.

Предмете је откупљивала или узимала у замену за слике.

Ту је било свега од сребрних свећњака, огледала, ваза, до фотографија њених рођака и пријатеља из Медиале, објашњава Сузана.

Носила је необичне шешире, накит и одећу јарких боја,

„Била је као глумица Златног доба Холивуда", додаје Спасић.

Кустоскиња Јовановић Чешка додаје да је гламур који је представљала јавности кроз одевање био део уметничког перформанса.

„Оља била врло скромна, све што се видело да шљашти и бљешти било је зарад промоције њеног сликарства. То је било једино што јој је требало.

„На овом простору тада није било галеријских институција које би се бринуле о уметницима, она је била сама себи менаџерка, и таквим одевањем је одржавала слику о себи", каже она.

Уметност као микрокосмос

Сликала је свакодневно.

„Веровала је да је рад битнији од талента", додаје Спасић.

На њеним сликама су и детаљи из популарне културе попут слетања на Месец, али и историјске личности, као што су ренесансни уметници Рафаел и Леонардо Да Винчи.

Због непосредног уметничког израза и садржаја из свакодневице у уметничким делима, публика ју је волела, али су је галерије често остављале по страни, каже Јовановић Чешка.

Додаје и да јој је било тешко да се „као жена избори у свету уметности у којем су тада владали мушкарци",

„Била је врло необична, на први поглед недодирљива.

„Кад смо ишле на модне ревије и изложбе, људи који су желели да јој приђу, често су зазирали од ње. Ипак, кад би је упознали, схватали би да је пријатна, попут детета", дели утиске Сузана Спасић.

Оља Ивањицки је умрла 24. јуна 2009. године у Београду.

Иза ње је остало више стотина слика, цртежа и статуа, читав један уметнички свет.

Или како је говорила: „Кад сликате, стварате нови космос".

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]