Електрични аутомобили: Где је Балкан у односу на Европу

За балканске земље будућност, за Европу садашњост, а за Норвешку неизбежност.

Овако би укратко могла да се опише употреба електричних аутомобила којих у Србији има мање од 3.000, у Хрватској око 7.000, у Немачкој 1,4 милиона, док ће у Норвешкој ове године 95 одсто нових возила на тржишту бити електрични.

Када је пре неколико година набавио први електрични аутомобил, Небојша Маргетић, инжењер пољопривреде, одмах је знао да је „то-то", прича за ББЦ на српском заљубљеник у овај вид технологије.

Маргетић, председник Удружења возача електричних возила "Е-мобилност", данас вози „готово бесплатно", јер је цена струје далеко испод цене горива.

Неупоредиво мање новца издваја на сервисирање и поправке аутомобила, осећа се безбедније на путу и чува природну средину, набраја.

Ипак примећује и недостатке које Србија има у односу на друге земље Европе: и даље неуређен систем државног субвенционисања, неразвијену мрежу јавних пуњача и недовољну упућеност у нове технологије.

„Има много заблуда око електричних аутомобила, посебно код наших људи, а оне су резултат незнања и неинформисаности о овој теми, као и мале заступљености електричних аутомобила у Србији", оцењује.

Живот уз електрични аутомобил на Балкану и у Европи

Од када је први пут сео у његов електрични аутомобил марке Хјундаи, Маргетић је схватио да ће морати да промени возачке навике и „почне мало више да планира".

Сада вози и Теслин електрични аутомобил, а са пуном батеријом, коју превасходно пуни у кућним условима, може да пређе и до 450 километара.

Како пуњача за ова возила у Србији има далеко мање од точилица за гориво за бензинским пумпама, пред полазак на дужи пут потребан је план.

„Сви аутомобили имају навигацију и мапу доступних пуњача у софтверу, показују удаљеност до следећег пуњача и немате много о чему да размишљате", каже.

Већина возача ослања се на кућно пуњење, углавном током ноћи, те је овај вид превоза „идеално решење за оне са кућама и гаражама", док се они који живе у становима „сналазе", додаје.

„Нема много таквих примера, неки се управо због тог разлога устручавају, а то би могло да се реши мрежом мањих пуњача", сматра 62-годишњи Маргетић.

Овај проблем увидели су и у хрватском удружењу возача електричних аутомобила „Струјни круг".

Хрвоје Прпић, председник удружења, један је од ретких који живи у згради и вози Теслин аутомобил на потпуно електрични погон, што значи да је напајање електромотора струјом за њега једини избор.

Али то му не представља „никакав проблем", јер у згради има паркинг место, поред којег је поставио пуњач и услови су готово исти као да живи у кући, објашњава Прпић за ББЦ на српском.

„Код зграда где немате паркинг место то јесте проблем, па тренутно покрећемо акцију за постављање пуњача на уличне бандере за расвету.

„То је врло учестало у Лондону, све је чешће у Немачкој, па се надам да ће ускоро бити и у Хрватској", прича предузетник који већ деценију вози електричне аутомобиле.

Прпић указује на још једну област у којој Балкан каска за земљама Европе.

Стручност хрватских механичара и електричара у овој области описује као „релативну".

„Постоје проблеми око њиховог учења и прилагођавања новим стварима, па се дешава да члан нашег удружења зна далеко више од сервисера.

„Дешавало се, на пример, да сервисер без разлога тражи власнику аута да се пуни само на пуњачима једне фирме, што је потпуна измишљотина - струја као струја, не постоји Реноова или Аудијева струја", каже уз осмех.

Нестанак горива, односно електричне енергије, често уме да доведе возаче у незавидан положај, посебно ако аутомобил стане на месту где решењеније близу.

Маргетић каже да се само једном нашао у оваквој ситуацији, коју кроз смех описује као „плод Марфијевог закона".

Због пожара код једног од пуњача и затворених путева до другог, остао је без струје, али је имао среће да му је аутомобил стао код пијаце у београдском насељу Видиковац.

„Јавио сам се људима у једном локалу, прикључио пуњач на њихову утичницу, допунио батерију 15 минута и наставио даље - ништа страшно, раније ми се чешће дешавало да останем без горива", присећа се.

Али да се уместо београдског насеља нашао ван урбане средине, био би у проблему, макар у Србији.

„У Европи постоје покретне станице за пуњење - возило дође са батеријом, напуни вас, ви платите ту услугу која кошта мало више и наставите", каже.

У Србији оваква услуга „још не постоји, али јесте у нашим плановима за будућност, када се број електричних аутомобила код нас увећа", објашњава Маргетић.

„Да би неко имао интерес да се тиме бави, потребно је да макар један аутомобил дневно негде остане без батерије."

Можда ће вам и ова прича бити занимљива: Како изгледа вожња у таксију без возача

Шта је електрични аутомобил?

Ова возила покреће електромотор, који струјом напаја и покреће батерија, а она може да се пуни из спољног извора, објашњено је на сајту америчког Министарства енергетике.

Могу бити потпуно електрична или хибридна - возила која поред електромотора пуњеног преко батерије, имају могућност коришћења и унутрашњег сагоревања горива.

За разлику од електричних, конвенционални аутомобили функционишу искључиво помоћу мотора са унутрашњим сагоревањем на бензин, дизел, гас и друга горива.

Електрична возила не емитују штетне гасове попут угљен-диоксида, јер нема сагоревања ових енергента.

Зато потпуно електрични аутомобили немају неке делове класичних, попут резервоара за гориво или ауспуха.

Колико Балкан вози на струју, а колико Европа?

Највећи број електричних аутомобила у Европи регистровано јре у Немачкој, где у саобраћају учествује 1,4 милиона потпуно електричних и још милион хибридних возила.

У Француској се користи милион електричних и 570.000 хибридних возила, а за њом је Велика Британија са мање од милион потпуно електричних уз још 560.000 хибридних.

Норвешка је на четвртом месту са 710.00 потпуно електричних и 190.000 хибридних возила, што је чини најуспешнијом по процентуалној заступљености ових типова аутомобила.

Ова држава је лидер у свету и по уделу електричних у укупном броју продатих нових возила са 82,4 одсто.

Из Асоцијације електричних возила те земље очекују да тај удео нарасте на 95 одсто у 2024. години и да ће 2025. ови аутомобили потпуно преузети тржиште.

До 20. фебруара 2024. године, у Србији је регистровано 2.699 потпуно електричних возила и још око 18.000 хибридних, подаци су МУП-а, рекао је Борис Ћоровић, генерални секретар Српске асоцијације увозника возила и делова, за телевизију Блумберг Адрија.

„Удео потпуно електричних аутомобила у Србији је око један одсто и прилично заостајемо за просеком у Европској унији, који је на 12 до 14 одсто", додао је Ћоровић.

У Хрватској је број потпуно електричних возила „нешто већи од 7.000", каже Хрвоје Прпић.

„Али прошле године је продато 2.500 нових електричних возила, што је пет одсто од укупног броја", указује.

У Словенији је на крају 2022. године било регистровано нешто мање од 8.000 електричних возила и 24.800 хибридних, који су тада чинила 2,7 одсто од укупног броја регистрованих.

У 2023. години у Босни и Херцеговини регистровано је 150 електричних аутомобила уз више од 200 станица за пуњење батерија, пише сарајевски лист Ослобођење.

Уезено је и 240 возила на електрични погон, готово четвороструко више него 2022, саопштили су из Управе за индиректно опорезивање БиХ.

Црногорским путевима саобраћа око 500 аутомобила на потпуно електрични или хибридни погон, али нема појединачних података, преноси Енергетски портал саопштење државног Еко фонда.

У Европи киловат, у Србији минут

Док вози по немачким и европским путевима, Марко Михаљевић из Франкфурта размишља о цени киловата струје коју ће платити на различитим електричним пуњачима.

„На 100 километара вожње потрошим око 16 или 17 киловата, а на кућном пуњењу ме киловат изађе око 30 центи - дакле, 100 километара возим за неких пет евра.

„Ако пуним на јавним Теслиним пуњачима, буде око шест евра, а на другим ,и до девет евра", препричава 35-годишњи Михаљевић за ББЦ на српском.

Маркова породица пореклом је из Хрватске, па неретко теслом долази на Балкан, где су цене на јавним пуњачима али код куће, умеле да изненаде.

На било ком јавном пуњачу у Хрватској до 2023. пуњење батерије било је бесплатно.

Сада, као и у Босни и Херцеговини, киловат струје за аутомобил плаћа „доста скупље него у Немачкој".

Али, када је у домовима пријатеља и рођака у овим земљама прикључивао пуњач, био је пријатно изненађен.

„У Босни сам за тај један киловат плаћао око шест центи, па испадне да за један евро можеш да возиш 100 километара", одушевљено препричава.

У Србији је систем је другачији од свих земаља Европе, јер се на јавним пуњачима наплаћују минути, а не киловати струје.

Тако у земљама ЕУ плаћају „оно што су потрошили", а у Србији знатно вишу цену, каже Небојша Маргетић.

Пуњачи и компаније које их постављају у Србији немају законско право да мере и продају електричну енергију, већ само Електропривреда Србије (ЕПС).

„Батерија се пуни спорије како је већи проценат напуњен, али на почетку плаћам исту цену као и на крају, јер се наплаћује време, па последњих 20 одсто, што је 12 киловата, платим исто као и првих 30 киловата.

„Потпуно ван памети", закључује.

Због тога „у 95 одсто случајева" Марготић користи кућни пуњач, пре свега ноћу, у периоду јефтине струје коју плаћа три динара по киловату.

„Цене на јавним пуњачима зависе где пуните - на споријем пуњачу брзине 50 киловата на сат, 30 минута кошта нешто више од 800 динара, а за пуну батерију потребно је око сат и по времена, односно 2.400 динара и са тим новцем прелазимо око 400 километара.

„На бржим пуњачима, који су углавном на аутопутевима, та цена је још виша", објашњава.

Мића Макарић, угоститељ из београдског насеља Железник, чија возила прелазе пуно километара достављајући храну, зато готово искључиво користи приватни пуњач.

„Систем јавних пуњача је врло лоше решен и на њих можете да заборавите", каже за ББЦ на српском.

„Ни на једном рачуну не пише колико си киловата потрошио и колико то кошта по киловату, већ се наводи да си на нечијем паркингу био толико минута и кошта у складу са тим, а то је један веома скуп паркинг", каже кроз смех 51-годишњи угоститељ.

Има ли на Балкану довољно пуњача?

Укупан број јавних пуњача у Србији је „између 120 и 130", рекао је Борис Ћоровић за Блумберг Адрију.

На 100.000 становника у Србији доступан је један јавни пуњач.

„У Европи предњачи Норвешка са више од 580 пуњача, у Немачкој је изнад 200, у Словенији 39, а у Хрватској више од 40", објаснио је Ћоровић.

Рачунајући потпуно електричне и хибридне аутомобиле, просечно више од 159 оваквих возила деле један јавни пуњач у Србији.

Овај однос могао би да се промени пошто је Горан Весић, министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре у Влади Србије, најавио изградњу још 105 пуњача на аутопутевима широм Србије од краја 2024.

Хрвоје Прпић, који већ 10 година вози искључиво електричне аутомобиле, развијеност мреже пуњача у Хрватској описује као „прилично добру".

Крајем прошле године било их је око 2.000 - више од три аутомобила дели један јавни пуњач.

„Ако узмемо да се више од 60 одсто возила пуни код куће и њих склонимо из рачунице, готово да за сваки ауто имамо један јавни пуњач - то је стварно добра ситуација, чак и више него што нам је потребно", оцењује.

Придруживање Европској унији обавезало је Хрватску да донесе Закон о инфраструктури за алтернативна горива (АФИР).

„Том легислативом је јасно дефинисано колико и каквих пуњача морамо да имамо у Хрватској, па ће на аутопутевима постојати прилично добра инфраструктура, како за електричне аутомобиле, тако и за електричне камионе и аутобусе", каже Прпић.

Према подацима из фебруара 2024. године које је објавила немачка статистичка агенција Статиста, укупан број јавних пуњача за електрична возила у Европи достигао је 700.000.

Али они нису равномерно распоређени, па је у Немачкој, Француској и Холандији, чије површине чине око 10 одсто површине континента, у 2022. било чак 52 одсто од укупног броја станица за пуњење, наводи се у тексту специјализованог сајта Статеон.

Мапу распоређености пуњача у свим земљама Европе можете да видите овде.

Марко Михаљевић стога „нема проблема" да нађе доступан пуњач у Франкфурту и околини.

„И ако идеш негде мало даље, на свакој бензинској пумпи имаш пуњаче, па ни ту не видим никакав проблем, осим што могу да буду различите цене", каже.

Погледајте видео: Да ли су електрични аутомобили заиста 'зелени'

Како државе Европе подстичу електричну мобилност?

До прошле године, Михаљевић је могао да рачуна на 9.000 евра субвенције за куповину аутомобила, које је два пута искористио за набавку нових модела Тесле.

„Три хиљаде се добијало одмах приликом куповине, а још шест хиљада када га региструјете - ишло је врло брзо и ефикасно, без мука са папирологијом", прича Марко.

Програм субвенција који је у Немачкој био на снази готово читаву деценију, окончан је у децембру 2023, као једна од владиних мера штедње у борби против економске кризе.

На куповину и поседовање електричних возила не наплаћује се порез, што Марко описује као „добар начин уштеде" и радује га што ће бити на снази до 2030. године.

„Пошто имам још један аутомобил на бензин, за који плаћам годишњи порез око 300 евра, јасно је колико штедим са електричним.

„У центру Франкфурта имам и бесплатно паркирање до пола сата са електричним аутомобилима, у неким градовима и до сат времена, а у Минхену имаш право да возиш жутом траком", описује све предности електричне мобилности у Немачкој.

Подстицаје Небојша Маргетић прижељкује и у Србији.

„Норвешка је пример добре праксе са само две мере - ослободили су купце пореза на додату вредност (ПДВ) и дозволили су електричним аутомобилима да возе жутом траком у градовима", каже.

Србија нуди фиксне субвенције од 2.500 до 5.000 евра за путничке аутомобиле.

Укупна сума коју је влада одвојила за овај вид стимулације купаца је 170 милиона динара у 2024, што је више него двоструко мање од 440 милиона издвојених у 2023.

Маргетић оцењује да је то „одмерена помоћ" возачима, али сматра и да би укидање или умањење пореза била ефикаснија мера.

„Битно је да знамо тачно на шта можемо да рачунамо, јер домаћи продавци морају да их наруче ове године за следећу, а држава одлуку о субвенцијама донесе у априлу и подели их током лета.

„Док год купци не знају какву ће помоћ добити и када, не желе да купе аутомобил, па су последично и продавци опрезни, јер не желе да им ти релативно скупи аутомобили стоје у салону и да не могу да их продају", прича Београђанин.

Субвенције су намењене само купцима нових возила, па Мића Макарић на њих није могао да рачуна када је 2020. набавио два фолксвагенова аутомобила, тада стара четири године.

Иако каже да је задовољан „врло повољном ценом" коју је платио и чињеницом да их је купио на лизинг, додатна помоћ би му добро дошла.

Због куповне моћи становништва у Србији, али и чињенице да електричних аутомобила има мало, субвенције купцима попут Макарића биле би драгоцене, истиче Маргетић.

„Нама су у овом тренутку потребни и половни и нови, па би логичан потез државе било субвенционисање и половних у некој мери", образлаже Маргетић.

Максимални износ субвенција од 5.000 евра за путничка возила примењује се и у Босни и Херцеговини и Црној Гори, која посебно стимулише електричне мобилности у јавним институцијама, којима је одобрено и до 7.000 евра.

Босна је донела и одлуку о укидању царина на увоз електричних возила.

Вредност помоћи државе у Словенији ове године је максимално 6.500 евра.

И Северна Македонија је од 2017. издвајала 5.000 евра за купце електричних аутомобила, али прошле године је ова помоћ изостала услед мањка у државном буџету.

Ни у Хрватској прошле године нису исплаћиване субвенције, али ће током ове године оне бити до 9.000 евра за оне којима буду додељене на јавном конкурсу.

Хрвоје Прпић каже да су ове мере „ужурбано уведене" и „баш и нису неко решење" за поспешивање електричне мобилности у Хрватској.

„Те субвенције може да добије само 1.500 купаца и можда би било ефикасније и да их нема, јер је успорена продаја прошле године - сви су чекали се субвенције, којих на крају није било", сматра.

Одлуку државе да одбије половину ПДВ-а компанијама које набављају ова возила сматра „добро дефинисаном и јасном мером".

„Нема пријављивања унапред и добијања дозвола - како купите ауто, тако имате аутоматско право на одбитак ПДВ-а и сматрам да је то једина повољна мера", оцењује.

Како до напретка на Балкану?

Док је вожња хибридних и електричних аутомобила у Немачкој „јако нормална ствар", на Балкану је другачије, описује Марко Михаљевић.

„Једном сам паркирао на пуњач код супермаркета у Хрватској, па су људи прилазили и распитивали се какав је то ауто, питали ме да ли могу да га виде унутра, како се пуни и колико то кошта, што је позитивно", каже.

Хрвоје Прпић сматра да је потребно време да се у Хрватској увећа број електричних возила и побољшају услови за возаче.

„Стари аутомобили се споро мењају, чак 60 одсто има више од 10 година, па без обзира што међу новим купљеним возилима има све више електричних, гомилање старих и даље онемогућава да заменимо цео возни парк", оцењује.

Начин размишљања људи у Хрватској је додатна кочница пробоју.

„Тешко се привикавају, одупиру се променама и не желе да мењају навике, што је потребно са електричним аутомобилом", истиче Прпић.

„Али, 98 одсто оних који су пробали макар једном да возе, промени мишљење, а највећа промена настаје када сусед види суседа како се вози готово бесплатно на посао, па онда долази и до радозналости", прича.

Небојша Маргетић тврди да су „заблуде услед незнања и неинформисања" највећи непријатељ омасовљењу употребе ових возила у Србији.

„Заблуде су да су спори, да нема где да се напуни батерија, да ће се запалити и да је то опасно, да су екстремно скупе, да возило нема где да се сервисира, да су сами аутомобили јако скупи", набраја.

И док ентузијасти на Балкану покушавају да популаризују модернији приступ транспорту, Марко Михаљевић спреман је за наредну фазу кретања на струју.

„Тренутно постављам и соларне панеле на кров куће у Франкфурту, чиме ћу да затворим круг.

„Возићу аутомобил на потпуно зелену енергију и за њу нећу плаћати, већ ћу је сам производити, што је идеално решење".

Можда ће вам и овај видео бити занимљив: Пут до посла у летећем аутомобилу

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]