Пољопривреда и Србија: Од 'житнице Европе' до све мање газдинстава

Зелени биљни тепих, посађен тик уз пут Зајечар - Књажевац, на истоку Србије, испресецан је њивама под детелином, кукурузом, пшеницом и другим културама.

По једном од делова овог вегетационог мозаика гази Миомир Крстић из Селачке, села смештеног на крајњим обронцима Старе планине, недалеко од реке Бели Тимок, који се деценијама бави земљорадњом за властите потребе како би прехранио стоку.

„Овде је овас, а раније је била детелина", говори пензионисани радник железнице рођен у овом месту, на 25 километара од Зајечара, за ББЦ на српском.

„То је моје, а поред је још једна њива коју сам узео у закуп, укупно шест хектара, док ја имам четири", додаје Крстић показујући на оближњи пропланак где је „полегла" детелина, услед обилних падавина.

Зато је његов син Саша тог јунског дана, на трактору старом скоро пола века, изашао тек на прву, закаснелу косидбу ове биљке, иначе главне посластице за краве које узгајају.

Међутим, временске неприлике, где су им махом везане руке, и застарела механизација нису једине бриге које море земљораднике овог краја - највећи проблем је радна снага.

„Немаш човека да нађеш да му платиш да ти помогне", револтирано наглашава Крстић.

Његово село је непосредно после Другог светског рата имало скоро 1.000 становника, док је по попису из 2011. године у Селачкој живело тек 210 становника.

Проблеми са којима се српски земљорадник сусреће су и овогодишње ниске цене производа, али високе цене сировина, првенствено ђубрива, па и нафте, семена и хемикалија за прскање.

ББЦ се обратио Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде, али до објављивања текста нису стигли одговори на питања како држава може помоћи земљорадницима.

Српски пољопривредници су незадовољство већ исказали блокадом путева у мају, након које је уследио договор са владом после вишечасовних преговора.

За земљораднике су постојеће субвенције по хектару обрадиве површине повећане са 9.000 на 18.000 динара, док су дажбине за наводњавање преполовљене, уз договор да ће од 1. јануара бити укинуте.

Договорено је да од истог датума престане обрачунавање акцизе и пореза на додату вредност (ПДВ) на дизел гориво за 100 литара по хектару.

Земљорадња са сточарством чини пољопривреду и дели се на ратарство, повртарство, воћарство, виноградарство, ливадарство, цвећарство и друге гране.

'На крај села, мала (и скоро пуста) поља'

Миомир Крстић живи на селу са супругом Божицом и „пољопривредом се бави искључиво" како би припремио храну за краве, свиње и кокошке које узгаја.

На њивама је посејао жито, јечам, кукуруз и детелину „без које нема ништа, јер је квалитетнија него просто сено".

Некада су њиве врвеле од људи, али одумирањем села и пресељењем младих у градове, број оних који би да засуку рукаве и сабајле се упуте на поље сведен је готово на минимум.

„Ми некако успевамо да се покријемо јер су сада и унуци порасли, па могу да помогну.

„Довољно је да помери балу до бале сена и пуна капа", смешећи се додаје Крстић, у пензији већ седам година.

Захваљујући заради од пољопривреде, купили су и стан у оближњем Књажевцу где живи њихов син са породицом, који му је и главна помоћ, када не ради.

Према пољопривредном попису из 2012. ова група власника до пет хектара земље чини 77,4 одсто од укупно 631.522 газдинства у Србији.

Средња пољопривредних газдинства, од пет до 20 хектара, чине 19,5 одсто, док велика, у чијем је поседу више од 20 хектара, обухватају свега 3,1 одсто.

Мала и средња газдинства, према важећем Закону о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју, остварује права за субвенције за до 20 хектара „обрадивог пољопривредног земљишта".

Безмало трећина пољопривредних газдинстава се бави биљном и сточарском производњом, док је скоро 130.000 специјализовано за ратарство.

Наредни попис пољопривредних добара у Србији најављен је за јесен 2023, а према проценама, број газдинстава је смањен на око 570.000.

Агроекономиста Милан Простран сматра да су „уситњена пољопривредна газдинства критична тачка" карактеристична за централну Србију, изузев Мачве и Стига, и у јужним крајевима где се најчешће баве „производњом за сопствене потребе".

„Та мала пољопривредна газдинства нису кредитно способна, већ живе од дохотка услед продаје робе коју производе у домаћинству - најчешће млечних производа и мало воћа и поврћа", говори Простран за ББЦ на српском.

Каже да их је највише „у девастираним селима" где се махом налази више од 150.000 напуштених кућа у Србији, за које Министарство за бригу о селу додељује бесповратна средства за куповину.

Ниске цене пољопривредних производа

За разлику од прошле, ове године цена појединих пољопривредних производа је двоструко нижа.

Павел Брезина, земљорадник из Падине, јужнобанатског села удаљеног 40 километара од Београда, каже да су највише погођене културе које пристижу за жетву - пшеница, јечам и уљана репица.

„Цене су се малтене вратиле на период пре пандемије ковида, а тада је све остало било јефтиније - сада је скупља производња, живот, машине за набавку", говори Брезина за ББЦ на српском.

Прошле године су, каже, јечам продавали за 35 динара, док се сада тргује по цени од 16,5 динара уз осам одсто ПДВ-а што је „врло ниско".

Тренутна цена пшенице из прошлогодишњег рода је око 22 динара, док је према подацима новосадске Продуктне берзе у октобру 2022. килограм био 42 динара.

Кукуруз је у новембру 2022. досегао максимум од 36 динара, а сада је нешто више од 20 по килограму.

Разлог за оволику разлику у цени Брезина објашњава „законом понуде и потражње".

„Наводно када је скочило, много робе се извозило, јер су многе финансијски јаке земље које немају сопствену производњу правиле залихе, док су сада оне очигледно направљене, а вероватно има и утицај рат у Украјини", сматра.

Влада Србије је марта 2022. донела одлуку о „привременој забрани извоза основних пољопривредних прехрамбених производа битних за становништво", између осталог пшенице и кукуруза, због „тржишних поремећаја и раста тражње, како на светском, тако и на домаћем тржишту".

Забрана је укинута у јулу 2022.

Према неким подацима, опала је и цена малина, те се овогодишњи откуп по килограму креће између 150 и 250 динара, док је 2022. ишао и до 650 динара.

Разлог је, наводно, добар род у Пољској и Чилеу, земљама које су уз Србију највећи произвођачи малине на свету.

Високе цене сировина

Мирослав Матковић из Мале Босне, села крај Суботице, каже да ће ове године, само да би се раздужио за вештачко ђубриво, морати да произведе четири пута више пшенице, „што је немогуће".

„А где су ту хемикалије, где је живот и да отхраниш породицу, где су сервис, кредити, порез, закуп и остала улагања", пита се овај војвођански земљорадник за ББЦ на српском.

Цена вештачког ђубрива, урее, додаје, била је око 900 евра по тони, док се сада тај износ готово преполовио.

„Не знам како ћу се раздужити, као и већина, задужио сам се за прошлу годину и сад у пшеници морам да враћам", додаје Матковић, председник Удружења пољопривредних произвођача из Суботице.

Због рата у Украјини, обустављен је извоз ове сировине из Русије, одакле је Србија увозила око 60 одсто вештачког ђубрива.

Од некадашњих седам фабрика вештачких ђубрива у Србији, тренутно ради само једна, у Шапцу.

Агроекономиста Простран каже да су „високе цене одвратиле мале фармере да користе вештачко ђубриво, па се више ослањају на плодно земљиште".

„Пољопривредници који имају стоку, имају и стајњак (стајско ђубриво) и колико-толико одржавају плодност земљишта на релативно добром нивоу", објашњава.

Матковић указује да велики проблем земљорадницима ствара и „пшенична рђа", ретка болест која се последњи пут појавила у Србији 2014. и изазвала значајну штету.

Дотрајала механизација

У гаражи Миомира Крстић су два трактора стара близу пола века.

Купио их је половне, баш као и осталу опрему - две приколице, сетвоспремач, берач кукуруза, дрљаче...

„Једино нам фали комбајн, али има зет и онда с њим сарађујемо", каже.

Брезина има више трактора - најстарији је произведен пре четрдесетак година, а млађи пре петнаестак.

Недавно је кроз програм помоћи Европске уније ИПАРД који се реализује преко Министарства пољопривреде купио нови трактор.

„За комбајне нема конкурса, велика су инвестиција и нема ни европских, ни домаћих фондова за помоћ."

Према подацима пописа из 2012, српски земљорадници имали су готово 411.000 трактора, чак 390.000 старијих од 10 година.

Свега око 4.500 мањих трактора и мотокултиватора је млађе од деценије.

„Наша пољопривредна газдинства имају амортизовану пољопривредну механизацију, са више од 80 одсто.

„Али је почела да се обнавља", каже Простран.

Временске (не)прилике

Проблем на који земљорадници не могу да утичу су временске прилике - ове године обилне кише, а прошле - суша.

„Прошле године смо имали сушу у кукурузу и соји, али је била пшеница, и уљана репица је родила. Сад ће бити још теже него прошле године.

„Први ће 'пуцати' они што су у кредитима", сматра Мирослав Матковић.

Брезина каже да ће велике падавине утицати на приносе, посебно јечам, коме је сада време жетве.

Јаке кише су јечам који је сазревао „полегле, чиме се прекинуо доток хранљивих материја", каже, баш као и уљана репица која се „нагнула и попадала" под ударом кошаве.

Неки усеви су страдали и од града.

Обилне падавине на истоку Србије омеле се и Крстића да на време обави прву косидбу.

„До сада је требало 2.000 бала да уђу, а немамо ништа", каже.

Прошле године су због суше морали да купују сено од других, и те залихе и данас користе.

Новац, новац, новац

Буџет за пољопривреду за 2023. годину био је око 4,3 одсто укупних државних прихода, што је скоро 80 милијарди, да би средином јуна министарка пољопривреде Јелена Танасковић изјавила да према последњим подацима износи 113 милијарди динара.

Зоран Кесеровић, професор Пољопривредног факултета у Новом Саду, сматра да је опредељени буџет мали, те да би издвајања из државне касе требало да буду идентична учешћу пољопривредно-прехрамбених производа у БДП-у.

„Држава мора да препозна да пољопривреда може да буде стратешка грана развоја привреде Србије.

„Имамо изузетно услове, али то нисмо искористили", говори Кесеровић за ББЦ на српском.

Он сматра да стручњаци морају да буду укључени у институције да би дали „дати препоруке шта треба да се ради и којим путем ићи".

„Морамо да имамо јаке образовне, научне институције, међутим, плашим се да нисмо то препознали."

Пројекат у Војводини у којем је Кесеровић учествовао пре десетак година донео је одличне резултате у узгајању трешања у западном делу Бачке.

„Морају подстицаји да се дају за оне пољопривредне културе које ту дају најбоље резултате", указује.

Простран указује да најмања пољопривредна газдинства углавном производе за властите потребе и не излазе на тржиште.

Мали број продаје робу на пијаци и има верне муштерије, док често њихове производе пазаре и накупци.

Тако купац воће и поврће неретко плати скупље од цене коју би добио директно код земљорадника.

Многи земљорадници су кредитно неспособни, због чега „остају на екстензивној пољопривреди", објашњава агроекономиста.

Неки се ипак опредељују за субвенционисане кредите које, у сарадњи са министарством, могу да подигну у банкама.

Кредити се нуде за инвестиције, попут улагања у нову пољопривредну механизацију и опрему, као и набавку животиња, хране, семена и осталог материјала.

Народна банка Србије је почетком године усвојила одлуку о одлагању измиривања обавеза према банци највише 12 месеци, на захтев малинара.

До децембра прошле године репрограмирано је 15,5 милијарди динара у аграру.

Решења у задругама и учешћу државе

Једно од могућих решења многобројних проблема је повратак система задруга - кооператива, сматра Простран.

„Оне морају бити добро кадровски опремљене и добар сервис малим пољопривредницима".

Потребно је пронаћи и нову копчу, дугорочну и стабилну, са прерађивачком индустријом, која је некада постојала, али је приватизацијама покидана или да сама задруга обезбеди хладњаче, кланице и млинове, каже.

Пољопривредник Брезина сматра да је решење у бољој „политици подстицаја".

„Утицај на висину субвенција би требало да има и класа земљишта јер није свеједно производити на петој и на првој класи.

„На петој имате веће трошкове и мање приходе, а на првој обрнуто", оцењује Брезина, чија породица поседује око 100 хектара земље.

Зоран Кесеровић каже да је потребан већи ангажман државе, као и заокрет ка улагању у радноинтензивне гране пољопривреде.

„То је, пре свега, воћарство, где је можда направљен највећи помак у Србији, уз виноградарство, затим повртарство, производња садног материјала, лековитог, ароматичног и украсног биља, интензивно сточарство и пчеларство", објашњава.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]